fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 04 avgust 2016 08:10

Kuda dalje, nakon Sirize? Pogled sleva u Jugoistočnoj Evropi (feljton): Uvod

 
Kuda dalje, nakon Sirize? Pogled sleva u Jugoistočnoj Evropi (feljton): Uvod

Nakon više decenija na marginama, radikalna levica u Evropi se vraća na scenu. Prošle godine je, po prvi put nakon pada Berlinskog zida, na vlast  stigla partija iz komunističke tradicije – Siriza u Grčkoj. Njeno kratko iskustvo na vlasti je uzdrmalo redove radikalne levice širom sveta. Ali ona je nastavila da raste. Podrška ukazana Berniju Sandersu je prvi put stavila socijalizam na političku mapu SAD. U Britaniji je dolazak anti-imperijaliste, Džeremija Korbina, na kormilo Laburističke partije uzdrmao političku scenu te zemlje. U Španiji je koalicija Podemosa i Ujedinjene levice uzela više od petine glasova. Svuda se postavljaju slična pitanja: kako do vlasti i šta na vlasti? Zato smo odlučili da prevedemo i objavimo tekst našeg člana Vladimira Unkovskog-Korice izvorno objavljen na sajtu Counterfire kao pamflet. Tekst se bavi specifičnim okolnostima u istočnoj Evropi i lekcijama zapadne levice za levicu u našem regionu. Ovde će biti serijalizovan svakog četvrtka. Primerak celog pamfleta biće uskoro dostupan na našem sajtu u PDF formatu.

Linkovi ka ostalim poglavljima: P, U123Z.

Uvod

„Kada bismo jednostavno mogli da ujedinimo radne mase oko svog sopstvenog barjaka, ili oko svojih praktičnih, neposrednih slogana i da zaobiđemo reformističke organizacije, bile one partije ili sindikati – bilo bi to, naravno, nešto najbolje na svetu. Ali tada sâmo pitanje jedinstvenog fronta u svom sadašnjem obliku ne bi ni postojalo... Komunisti, kako je već rečeno, ne smeju biti protivni takvim radnjama; naprotiv, moraju preuzeti inicijativu za njih, upravo iz razloga što će utoliko više samopouzdanja masovni pokret imati i biti kadar da s većom odlučnošću maršira napred, ukoliko je veća masa uvučena u pokret i više raste njeno samopouzdanje – ma koliko skromni bili početni slogani borbe. A ovo znači da porast masovnih aspekata pokreta teži da ga radikalizuje, i stvara mnogo povoljnije uslove za slogane, metode borbe i, uopšte, vodeću ulogu Komunističke partije.“

Lav Trocki, „O jedinstvenom frontu“

(građa za izveštaj na temu francuskog komunizma)

2. mart 1922. [1]

Još od 1989, opravdana odbojnost naroda prema onome što je prolazilo kao „socijalizam“ u Istočnoj Evropi udruživala se sa trijumfalizmom i antikomunizmom desnice, kako bi, tokom četvrt veka, gotovo u potpunosti izbrisala svaki osećaj da radikalna levica – a kamoli revolucionarna socijalistička levica – igra ikakvu ulogu u potrazi za demokratijom i društvenom pravdom. [2] Ovaj utisak je još uvek preovlađujuć, ali manje sveprisutan, što je posledica dubine svetske ekonomske krize počev od 2008. godine i društvenog razaranja izazvanog politikom „štednje“, koju je vladajuća klasa osmislila kako bi povratila ekonomski rast. Ovaj članak, zasnovan na skorašnjim iskustvima borbi u regionu, zastupa stav da je još uvek nužno izgraditi revolucionarnu partiju posvećenu rušenju kapitalizma, ukoliko težimo napretku u Jugoistočnoj Evropi. Članak podvlači potrebu za strategijom i za metodom jedinstvenog fronta, kao ključnom karikom u ponovnoj izgradnji revolucionarne levice. Argumenti u prilog revolucionarnoj partiji utoliko su hitniji sada, kada je Sirizin eksperiment u Grčkoj – najočitiji poduhvat u Evropi da se, putem izbora, odupre merama „štednje“ – doživeo poraz.

Razlog ovome je taj što način mišljenja koji stoji iza Sirizinog eksperimenta i dalje preovlađuje u mnogim novolevičarskim formacijama, koje su se razvile u Evropi nakon 1989. Pokušaji da se ponovo izgradi radikalna levica u Istočnoj Evropi, podržani od strane Partije evropske levice ( Party of the European Left; u nastavku teksta: Evropska levica) kroz uspostavljanje mreža nevladinih organizacija (NVO), koje bi pružile potporu eventualnim izbornim izazovima sleva, neizostavno će se suočiti s istim dilemama s kojima je i Siriza. Oslanjajući se na logiku blisku ideji Laklaua i Muf da bi borba trebalo da se zasniva na maksimalnoj autonomizaciji svojih različitih sfera, leve partije često su se uspešnije probijale s pozicija levo od socijal-liberalizma, nego kao revolucionarne kadrovske partije u lenjinističkoj tradiciji. Uprkos tome, njihovo antilenjinističko razdvajanje različitih sfera borbe ostavlja vrata otvorenim za odvajanje izborne i parlamentarne politike od društvenih borbi „odozdo“. Od italijanske Komunističke obnove ( Rifondazione Comunista; u nastavku teksta: Rifondazione) do grčke Sirize, opasnosti kooptacije od strane kapitalističkog sistema ostaju jasne.

Stoga ovaj članak tvrdi da bi revolucionari/ke trebalo da se usredsrede na izgradnju vanparlamentarnih pokreta kako bi oblikovali/e politiku, uključujući izbornu, s ciljem da sruše kapitalističku državu i prigrabe državnu moć za radničku klasu i potlačene. Štaviše, razumevanje slabosti koje su doprinele neuspehu Sirize ne bi trebalo da spreči da se izvuku pouke iz uspeha ovog novolevičarskog reformizma. Sirizina sposobnost da se probije kao masovna leva partija i njen poziv na levu vladu jasno su ukazali da masovno jedinstvo i borba za konkretnu i radikalnu stratešku alternativu mogu postati popularni. Ipak, ta popularnost može opasti, budući da prisvajanje moći nije združeno s masovnim pokretom „odozdo“ koji je samosvestan i spreman da se neposredno i odlučno suoči sa institucijama vladajuće klase.

Stoga, revolucionari/ke moraju da razumeju „realnopostojeći kapitalizam“ i pređu na formulisanje strateških zahteva oko kojih će graditi masovne pokrete. Štaviše, ovaj članak smatra da je za revolucionare/ke nužno da traže prilike za rad u jedinstvenom frontu sa reformističkim organizacijama – a u Jugoistočnoj Evropi, gde reformistička svest postoji u manjem broju reformističkih organizacija: da traže prilike za angažovanje velikog broja ljudi koji često nisu organizovani. Uključivanje velikog broja ljudi u borbu, ma koliko skromni bili njeni početni ciljevi, pokušaji da se ta borba proširi povezivanjem sa drugim borbama, te objašnjavanje njene povezanosti sa sveukupnošću kapitalističkih klasnih odnosa predstavljaju ključ za prevazilaženje atomizacije i slabosti radničke klase i potlačenih. Ponovna izgradnja masovnih organizacija radničke klase, poput sindikata, nužan je iako ne i dovoljan uslov za stvaranje takve masovne borbenosti i politike koje su otvorene za revolucionarne ideje.

Kako bi dokazao svoj zaključak, članak će ići zaobilaznim putem. Prvi odeljak će ocrtati uslove u Istočnoj Evropi koji su atomizovali levicu nakon 1989. i otežali njen oporavak. Posebno će se zalagati za potrebu da razumemo da prošlost nije bila socijalistička, i da imperijalistički oblik kapitalističke globalizacije od 1989. iziskuje specifične odgovore.

Drugi odeljak će potom istražiti kako su eksperimenti zapadne levice nakon 1989. prouzrokovali skromne uspehe i značajne izazove. Zastupaće stav da je model široke partije preživeo pad Rifondazione-a, usled spajanja Istoka i Zapada u Nemačkoj, u obliku nove partije, Levice (u nastavku teksta: Die Linke). Ovo je udahnulo život drugom krugu uspona radikalne levice nakon 1989, koja je pokušala da stvori dublje jedinstvo i da se putem izbora obračuna sa politikama „štednje“ nakon 2008.

Treći odeljak će zauzeti stav da rast Evropske levice, predvođen nemačkim Die Linke-om i na spektakularan način vidljiv počev od uspona Sirize i Podemosa, ima efekat i na levicu u Istočnoj Evropi i njen skromni oporavak počev od 2008. godine. Četvrti odeljak će u glavnim crtama predočiti argumente u prilog revolucionarnoj partiji i istaći vodeći značaj jedinstvenog fronta za njene uspehe danas, dajući osvrt na nekoliko uspešnih primera revolucionarnih grupacija na Zapadu, ali i nekih na Istoku.



[2] Voleo bih da se zahvalim svojim drugovima i drugaricama u Marks21 i Kaunterfajeru za britke komentare o ranijim verzijama ovog teksta. Posebno se zahvaljujem Krisu Bamberiju, Leu Fišeru i Mariji Ivančevoj, čiji su dragoceni saveti takođe doprineli političnosti rada.

Pročitano 1168 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Politika i društvo

Orbanova ofanziva na CEU

Stefan Gužvica piše o najnovijoj represivnoj meri Orbanovog režima: napadu na Srednjoevropski univerzitet (CEU) u Budimp...

Politika i društvo

Predsednički izbori kao teatar apsurda: fenomen Belog

U okviru rubrike o predstojećim predsedničkim izborima, analiziramo fenomen Ljubiše Preletačevića Belog, kandidata opozi...

Politika i društvo

Saša Janković: povratak ustavobranitelja

U okviru rubrike o ovogodišnjim predsedničkim izborima, narednih dana ćemo se posvetiti analizi kandidata opozicije. Kak...

POKRET Teorija i istorija

Teorija

Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 12a. Lukač

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napi...

Teorija

Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 11b. Moralnost i pravda

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napi...

Teorija

Kako napraviti revolucionarnu organizaciju?

Vladimir Unkovski-Korica objašnjava šta zapravo znači lenjinistički princip u izgradnji organizacije, suočava koncepte d...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.