Kuda dalje, nakon Sirize? Pogled sleva u Jugoistočnoj Evropi (feljton): Uvod[7 min. za čitanje]

Nakon više decenija na marginama, radikalna levica u Evropi vraća se na scenu. Prošle godine je, po prvi put nakon pada Berlinskog zida, na vlast stigla partija iz komunističke tradicije – Siriza u Grčkoj. Njeno kratko iskustvo na vlasti uzdrmalo je redove radikalne levice širom sveta. Ali ona je nastavila da raste. Podrška ukazana Berniju Sendersu prvi put je stavila socijalizam na političku mapu SAD. U Britaniji je dolazak antiimperijaliste, Džeremija Korbina, na kormilo Laburističke partije uzdrmao političku scenu te zemlje. U Španiji je koalicija Podemosa i Ujedinjene levice uzela više od petine glasova. Svuda se postavljaju slična pitanja: kako do vlasti i šta na vlasti? Zato smo odlučili da prevedemo i objavimo tekst našeg člana Vladimira Unkovskog-Korice, izvorno objavljen na sajtu Counterfire kao pamflet. Tekst se bavi specifičnim okolnostima u Istočnoj Evropi i lekcijama zapadne levice za levicu u našem regionu. Ovde će biti serijalizovan svakog četvrtka. Primerak celog pamfleta biće uskoro dostupan na našem sajtu u PDF formatu.

Linkovi ka ostalim poglavljima: P, U, 1, 2, 3 i Z.

Uvod

„Kada bismo jednostavno mogli da ujedinimo radne mase oko svog sopstvenog barjaka, ili oko svojih praktičnih, neposrednih slogana, i da zaobiđemo reformističke organizacije, bile one partije ili sindikati – bilo bi to, naravno, nešto najbolje na svetu. Ali tada sâmo pitanje jedinstvenog fronta u svom sadašnjem obliku ne bi ni postojalo. […] Komunisti, kako je već rečeno, ne smeju biti protivni takvim akcijama; naprotiv, oni moraju preuzimati inicijativu za njih, upravo iz razloga što će masovni pokret imati utoliko više samopouzdanja i biti kadar da s većom odlučnošću maršira napred, ukoliko je veća masa uvučena u pokret i ukoliko više raste njeno samopouzdanje – ma koliko skromni bili početni slogani borbe. A ovo znači da porast masovnosti pokreta teži da ga radikalizuje i stvara mnogo povoljnije uslove za slogane, metode borbe i, uopšte, vodeću ulogu Komunističke partije.“

Lav Trocki, „O jedinstvenom frontu“

(građa za izveštaj na temu francuskog komunizma)

2. mart 1922. [1]

Još od 1989. godine, opravdana odbojnost naroda prema onome što je u Istočnoj Evropi važilo za „socijalizam“ udruživala se sa trijumfalizmom i antikomunizmom desnice kako bi, skoro četvrt veka kasnije, nestao gotovo svaki osećaj da radikalna levica – a kamoli revolucionarna socijalistička levica – igra ikakvu ulogu u potrazi za demokratijom i društvenom pravdom. [2] Ovaj utisak još uvek preovlađuje, ali je manje neupitan, što je posledica dubine svetske ekonomske krize koja je počela 2008. godine, kao i društvenog razaranja izazvanog politikom „štednje“, koju je vladajuća klasa osmislila s ciljem da povrati ekonomski rast. Ovaj članak, zasnovan na skorašnjim iskustvima borbi u regionu, zastupa stav da je još uvek nužno izgraditi revolucionarnu partiju posvećenu rušenju kapitalizma ukoliko težimo napretku u Jugoistočnoj Evropi. Članak podvlači potrebu za strategijom i za metodom jedinstvenog fronta kao ključnom karikom u ponovnoj izgradnji revolucionarne levice. Zadatak izgradnje revolucionarne partije postaje sve neodložniji sada kada je Sirizin eksperiment u Grčkoj – najistaknutiji poduhvat da se izbornim putem pruži otpor merama „štednje“ – doživeo poraz.

Razlog za ovu urgentnost leži u činjenici da način mišljenja koji stoji iza Sirizinog eksperimenta i dalje preovlađuje u mnogim formacijama nove levice koje su se razvile u Evropi nakon 1989. godine. Pokušaji da se ponovo izgradi radikalna levica u Istočnoj Evropi, podržani od strane Partije evropske levice (Party of the European Left; u nastavku teksta: Evropska levica), svode se na izgradnju mreže nevladinih organizacija (NVO) koje bi trebalo da pruže potporu konačnom izbornom izazovu sleva; ovi pokušaji neizostavno će se suočiti sa istim dilemama s kojima se suočila i Siriza. Oslanjajući se na logiku blisku ideji Ernesta Laklaua i Šantal Muf da bi borba trebalo da se zasniva na maksimalnoj autonomizaciji svojih različitih sfera, leve partije često su se uspešnije probijale s pozicija levo od socijal-liberalizma nego kao revolucionarne kadrovske partije u lenjinističkoj tradiciji. Uprkos tome, njihovo antilenjinističko podvajanje različitih sfera borbe ostavlja vrata otvorenim za podvajanje izborne i parlamentarne politike u odnosu na društvene borbe „odozdo“. Od italijanske Komunističke obnove (Rifondazione Comunista; u nastavku teksta: Rifondazione) do grčke Sirize, opasnosti kooptacije od strane kapitalističkog sistema ostaju nedvosmislene.

Stoga se u ovom članku tvrdi da bi revolucionari i revolucionarke trebalo da se usredsrede na izgradnju vanparlamentarnih pokreta kako bi oblikovali politiku – uključujući i izbornu politiku – vođeni ciljem rušenja kapitalističke države i prisvajanja državne moći za radničku klasu i potlačene. Štaviše, shvatanje slabosti koje su doprinele neuspehu Sirize ne bi trebalo da nas spreči da izvučemo pouke iz uspeha ovog reformističkog poduhvata nove levice. Sirizina sposobnost da se probije kao masovna leva partija i njen poziv na levu vladu jasno su pokazali da masovno jedinstvo i borba za konkretnu i radikalnu stratešku alternativu mogu postati popularni. Ipak, ta popularnost može opasti, budući da prisvajanje moći nije združeno s masovnim pokretom „odozdo“ koji je samosvestan i spreman da se neposredno i odlučno suoči sa institucijama vladajuće klase.

Zbog toga revolucionari i revolucionarke moraju da razumeju „realnopostojeći kapitalizam“ i pređu na formulisanje strateških zahteva oko kojih će graditi masovne pokrete. Štaviše, u ovom članku se tvrdi da je za revolucionare i revolucionarke nužno da traže prilike za saradnju sa reformističkim organizacijama u okviru jedinstvenog fronta – a u Jugoistočnoj Evropi, gde je prisutna reformistička svest ali ne i toliko reformističkih organizacija: da traže prilike za angažman velikog broja ljudi koji često nisu organizovani. Uključivanje velikog broja ljudi u borbu, ma koliko skromni bili njeni početni ciljevi, potom, pokušaji da se ta borba proširi povezivanjem sa drugim borbama, te objašnjavanje njene povezanosti sa sveukupnošću kapitalističkih klasnih odnosa, predstavljaju ključ za prevazilaženje atomizacije i slabosti radničke klase i potlačenih. Ponovna izgradnja masovnih organizacija radničke klase, kao što su sindikati, nužan je iako ne i dovoljan uslov za stvaranje takve masovne borbenosti i politike otvorene za revolucionarne ideje.

Da bismo ilustrovali ove zaključke, članak je koncipiran tako da ide „zaobilaznim“ putem. U prvom odeljku se u glavnim crtama navode uslovi u Istočnoj Evropi koji su atomizovali levicu nakon 1989. godine i otežali njen oporavak. Posebno se naglašava potreba da razumemo da prošlost nije bila socijalistička, i da imperijalistički oblik kapitalističke globalizacije od 1989. godine naovamo iziskuje posebne odgovore.

Drugi odeljak razmatra kako su eksperimenti zapadne levice nakon 1989. godine postigli skromne uspehe i za sobom ostavili značajne izazove. Tvrdi se da je model široke partije opstao i nakon urušavanja Rifondazione-a, zahvaljujući spajanju dveju partija iz nekadašnje Istočne i Zapadne Nemačke u jedinstvenu, novu partiju: Levicu (u nastavku teksta: Die Linke). Ovo je pokrenulo drugi krug uspona radikalne levice nakon 1989. godine; ona je pokušala da izgradi dublje jedinstvo i da se na izborima obračuna sa politikama „štednje“ nakon 2008. godine.

U trećem odeljku tvrdi se da rast Evropske levice, predvođen nemačkim Die Linke-om i na spektakularan način vidljiv počev od uspona Sirize i Podemosa, ima efekat i na levicu u Istočnoj Evropi i njen skromni oporavak počev od 2008. godine. U četvrtom odeljku navode se ključni argumenti u prilog revolucionarnoj partiji i potcrtava se značaj jedinstvenog fronta za njene uspehe danas; pravi se osvrt na nekoliko uspešnih primera revolucionarnih grupacija na Zapadu, ali i nekih na Istoku.