fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 01 septembar 2016 10:18

Kuda dalje, nakon Sirize? Pogled sleva u Jugoistočnoj Evropi (feljton): Zaključno poglavlje

 
Kuda dalje, nakon Sirize? Pogled sleva u Jugoistočnoj Evropi (feljton): Zaključno poglavlje

Nakon više decenija na marginama, radikalna levica u Evropi se vraća na scenu. Prošle godine je, po prvi put nakon pada Berlinskog zida, na vlast  stigla partija iz komunističke tradicije – Siriza u Grčkoj. Njeno kratko iskustvo na vlasti je uzdrmalo redove radikalne levice širom sveta. Ali ona je nastavila da raste. Podrška ukazana Berniju Sandersu je prvi put stavila socijalizam na političku mapu SAD. U Britaniji je dolazak anti-imperijaliste, Džeremija Korbina, na kormilo Laburističke partije uzdrmao političku scenu te zemlje. U Španiji je koalicija Podemosa i Ujedinjene levice uzela više od petine glasova. Svuda se postavljaju slična pitanja: kako do vlasti i šta na vlasti? Zato smo odlučili da prevedemo i objavimo tekst našeg člana Vladimira Unkovskog-Korice izvorno objavljen na sajtu Counterfire kao pamflet. Tekst se bavi specifičnim okolnostima u istočnoj Evropi i lekcijama zapadne levice za levicu u našem regionu. Ovde će biti serijalizovan svakog četvrtka. Primerak celog pamfleta biće uskoro dostupan na našem sajtu u PDF formatu.

Linkovi ka ostalim poglavljima: PU123 i Z.

Od idućeg četvrtka čitajte naš novi feljton „Dve duše socijalizma“.

Još jednom o širokoj partiji, revolucionarnoj partiji i jedinstvenom frontu – Istok i Zapad

Prethodno navedeni problemi ne mogu biti rešeni „muvmentizmom“ niti propagandizmom. Iako RLS ne predstavlja dominantnu reformističku snagu u istočnoevropskom radničkom pokretu, predstavlja značajnu i još uvek većinski progresivnu tendenciju. Oni na levici koji žele da je ignorišu, odbace ili napadnu, loše razumeju trenutnu globalnu i lokalnu situaciju. Za sve one koji žele da razviju samoorganizaciju i (samo)svest radničke klase, kao stub svakog narodnog pokreta protiv dužničkih ekonomija i politika „štednje“ koje lokalne vladajuće klase sprovode, RLS je trenutno bitna saveznica.

A ukoliko želimo da razvijemo borbene organizacije radničke klase, za današnjicu i za sutrašnjicu, moramo krenuti od toga koji je položaj radničke klase danas, i koji je položaj levice danas. Ujedno bi trebalo da razvijamo nezavisne marksističke analize ravnoteže snaga u društvu i da se orijentišemo prema onim delovima klase i levice za koje smatramo da mogu delovati kao manji zupčanici, koji mogu pokrenuti veće zupčanike u točku klasne borbe, usmeravajući ga ka tački obračuna sa vladajućom klasom. U društvima gde se većina radničke klase još uvek tetura usled ofanzive kapitala, i u kojima je dužnička ekonomija uništila radna mesta i učinila ljude zavisnim od dobrovoljnih priloga, važno je artikulisati klasno zasnovane odgovore, u čemu je RLS odlična. RLS će nastaviti da ostvaruje uticaj na studentske i akademske krugove, usled svoje sposobnosti da razume njihove specifične potrebe i probleme. Svoje dosadašnje neuspehe na polju privlačenja sindikatâ verovatno će sve više prevazilaziti, s obzirom na to da borbenim sindikalcima i sindikalkama u Nemačkoj i drugde obezbeđuje obuku, stvarajući protivtežu kursevima Američke federacije rada i Kongresa industrijskih organizacija (AFL–CIO), kao i Fondacije „Fridrih Ebert“ (Friedrich Ebert Stiftung), koji se najvećma tiču „društvenog dijaloga“. U tom smislu, promišljen odgovor revolucionarne levice trebalo bi da bude taj da pomaže ovakve napore, povezuje se s njima i nudi konstruktivnu i otvorenu kritiku tamo gde se pojave neslaganja. Očigledno je da treba da uspostavimo dugotrajniju saradnju sa onima koji omogućuju konkretne pomake za radništvo – kao što to čine ogranci RLS-a i NVO-ovi koje RLS sponzoriše – ukoliko težimo stvaranju stabilnih odnosa na levici, a ne prolaznim, taktičkim savezima.

Ujedno je, uprkos tome, potrebno da se što pre prevaziđe oslanjanje na NVO levicu. Doista, revolucionarna levica mora da regrutuje i izgradi kadar širokih pogleda, vođen marksističkom politikom, organizovan preko sajta ili novina, koji će intervenisati kroz izgradnju stvarnih, konkretnih borbi. I dalje smo daleko od tog cilja, ali moramo ga imati pred sobom kako bismo mogli da ga ostvarimo: mnoge nazovirevolucionarne grupe zadovoljavaju se apstraktnim, šematizovanim debatama.

Da bi revolucionarna levica postigla uspeh, ključno je da osmisli i ostvari politiku izgradnje masovnih pokreta, koji prevazilaze etablirane leve institucije i, u konačnici, formalnopolitičku ravan. Prestrojavanje levice bi moglo i trebalo da se desi glede velikih pitanja vremena u kome živimo – no, ovo bi pre trebalo da proizađe iz konkretnih primera uspešne zajedničke borbe i kampanje negoli iz apstraktnih poziva na jedinstvo. Delatno jedinstvo bi obuhvatalo one delove levice koji vide dalje od „izgradnje široke partije“ i koji žele da uključe čitav radnički pokret. Naravno, široke partije ne škode nužno uspostavljanju jedinstvenog fronta, kako to sugeriše intervju Luiđija Volfa sa Berndom Riksingerom, kopredsedavajućim u nemačkom Die Linke -u, zbog čega je Marks21 ovaj intervju preveo na srpsko-hrvatski. [1] Uspeh nemačke organizacije Marks21 (Marx21), revolucionarne struje u Die Linke-u, da ustanovi široke antifašističke marševe koji uključuju muslimansku zajednicu – primera radi, povodom godišnjica obeležavanja bombardovanja Drezdena u Drugom svetskom ratu, ili u okviru pokreta Blokjupaj ( Blockupy) sa autonomističkim levim snagama – pokazuje ostvarljivost mogućnosti jedinstvenog fronta.

Problem sa širokim levim partijama je taj što mogu da dopuste pluralizam u manjoj meri, izbegavajući da čitavu partiju okupe oko jedinstvene političke linije; svedok tome je italijanska Rifondazione, koja je doživela unutrašnji krah uprkos svom aktivnom učešću u pokretima. Ovo partijskoj birokratiji ostavlja znatnu moć manevrisanja. Štaviše, preovlađivanje „muvmentističkih“ ideja na svetskoj levici tokom dvehiljaditih i 2010-ih, često je dozvoljavalo partijskim birokratijama da „ispuste“ pitanja kao što je pitanje odnosa između partije i društvenih pokreta. Kada bi se predstavili kao odvojeni stubovi na kojima levica počiva, „formalnopolitička“ ravan često je bivala prepuštena partijama, dok su pokreti bivali angažovani u izmeni „vanparlamentarnih“ stavova. Ovo je pitanje državne moći ostavilo van jednačine i temeljno neobrađenim. Dok su levičarski programi mogli da budu usvojeni u teoriji, praktične strategije i taktike ostajale su „skrajnute“ i, samim tim, suštinski (levo)reformističke. Kako su objasnili Aleks Kalinikos i Kris Najnham, ćorsokak u koji je zapao pokret socijalnog foruma bio je prevashodno posledica toga što su se reformističke vođe služile autonomističkim jezikom kako bi napale levicu. [2]

Kada su se konkretna pitanja u vezi sa državnom moći potegla u parlamentu, partije kakva je bila Rifondazione shvatile su da je teško izbeći logiku parlamentarnih blokova. Ovo je, potom, otvorilo vrata socijal-liberalima da pritisnu desno krilo široke partije, kako bi ono pritislo levo krilo da o određenim pitanjima ćuti, čime bi se sprečio povratak desnice – oličene u Berluskoniju – na vlast. Ova logika je, s jedne strane, uništila Rifondazione, a s druge je pomogla Ciprasu da Sirizu tako brzo preobrati iz rastuće partije koja privlači cvet grčke radničke klase u socijal-liberalnu partiju koja primenjuje mere „štednje“ i saziva prevremene izbore kako bi iz partije istisla levo krilo. To što njegov desni kurs nakon 2012. suštinski nije doveden u pitanje od strane levog krila partije, upućuje na to da su mnogi upali u zamku elektoralističkog, parlamentarnog zanosa partije, umesto da su iskoristili njen potencijal da postane borbena partija koja bi predvodila borbe „odozdo“.

Čak ni grupe koje nisu popustile pred zahtevom da ostanu neme, kao što je Internacionalna radnička levica (DEA), nikada nisu ponudile „narodni 'Gregzit' [izlazak Grčke iz EU]“ kao alternativu, radije birajući da se, u ekonomističkom maniru, usredsrede na stanovište „nijedne više žrtve za evro“. Ovo je razoružalo levicu kada se našla lice u lice sa prinudnim „Gregzitom“. Kada je došlo do pobune protiv Ciprasove predaje, iako je uspela da zahvati veći deo partijskog članstva srednjeg ranga, i dalje je omogućavala Ciprasu da ostane rukovodeći – delimično zbog njegovog položaja u izvršnoj vlasti, a delom i zato što leva opozicija nikada nije u potpunosti okupila snage – bile one unutar partije ili van nje – oko svog plana B za Grčku: narodnog „Gregzita“, odbijanja plaćanja duga itd. Cipras je uspeo da, makar privremeno, ubedi ostatak članstva Sirize i glasače/ice da je on bolja opcija i od „Gregzita“, i od povratka desnice. Kako smatramo, ovakav scenario nije neizbežan, te relativna borbenost Die Linke-a, uprkos malobrojnosti društvenih borbi u Nemačkoj, ostaje bitan, iako ograničen kontraprimer. Bez izgradnje masovnih pokreta „odozdo“ radom u jedinstvenom frontu, koji uključuje saveze za elementima vođstava masovnih radničkih organizacija, nijedna leva partija niti vlada ne može biti uspešna. Videćemo da li će Die Linke izdržati test vremena, no, njegova neodlučnost po pitanjima parlamentarizma i Evropske unije ostaće značajan problem.

Ne postoji, naravno, jednostavno organizaciono rešenje ovog problema. Čini se da je postojanje nezavisnih stožera levice izvan Sirize, u obliku Komunističke partije Grčke (KKE) i Antarsije, imalo malo uticaja na Sirizino skretanje udesno. Otvoreno sektaško držanje KKE, iako delimično zasnovano na zdravoj skepsi prema Sirizinom elektoralističkom i evropejskom programu, ostavilo ju je u potpunosti skrajnutom. Odluka Antarsije da ne podrži Sirizu i da ostane izvan nje takođe se malo isplatila. Bez obzira na to, njen generalno ispravan programski pristup pitanju evra (Marks21 je preveo tekst o tom, dajući i svoju analizu krize) i dalje je čini potencijalno važnim političkim faktorom u kontekstu krize ubuduće. [3] Da li će postati vodeći faktor jednim delom zavisi od njene sposobnosti da izađe na kraj sa Narodnim jedinstvom, levim krilom Sirize koje je protiv evra i koje ju je napustilo zbog Ciprasove kapitulacije.

Odbijanje Narodnog jedinstva da se ujedini sa ograncima Antarsije koji mu se nisu pridružili na izborima 2015, odražava pomalo samozadovoljno uverenje vođstva Narodnog jedinstva da će im ljudi pohrliti čim Sirizina neprincipijelnost postane očigledna. Nevolja je bila u tome što je nekolicina videla dostojnu alternativu, te neprincipijelnost Sirize nije izbila na videlo. Nemogućnost Narodnog jedinstva da pruži dostojan primer alternative nije bila posledica intelektualne slabosti. Tako je, primera radi, član Narodnog jedinstva Kostas Lapavicas dao sjajnu analizu neuspehâ evra i ponudio dostojnu, premda nedovoljno „narodnu“ alternativu u obliku „Gregzita“ – naime, nije objasnio koje bi političke mere bile nužne da se postigne za narodne klase izvodiv „Gregzit“. Pored toga, Narodno jedinstvo je ostalo zaglavljeno u duboko „parlamentarističkoj“ poziciji: činilo se da ne razume da se borba za plan B ne odvija samo na ideološkom planu, već podrazumeva punu mobilizaciju naroda, kome je potrebno više od tek nekoliko nedelja pripreme da dostigne potreban nivo samopouzdanja da se suprotstavi moći vladajuće klase, zarad postizanja „narodnog 'Gregzita'“.

Iako može biti da je Antarsija u pravu kada kritikuje vođstvo Narodnog jedinstva po ovom pitanju, njena vlastita nesposobnost da u godinama koje su prethodile izgradi širi pokret za borbu protiv mera „štednje“ upućuje na samo delimično shvatanje politike jedinstvenog fronta, u potpunosti razvijene na Četvrtom kongresu Kominterne 1922. Izgradnja verodostojnog pokreta izvan Sirize može biti teška usled malobrojnosti revolucionarne levice, ali ostaje od ključnog značaja ukoliko levica želi da oblikuje događaje u predstojećim godinama, ne samo u Grčkoj, već širom Evrope. Tokom najvećeg dela vremena nakon uspona Sirize 2012, Antarsija je nastavila da je osuđuje, uprkos njenoj nesumnjivoj popularnosti među radništvom. Iako je nastavila da poziva na zajedničku akciju sa Sirizom protiv mera „štednje“, njena odluka da 2012. ustane protiv Sirize, kao i ton osuda koje su usledile, otežavaju da se poziv na jedinstveni front shvati kao išta više od konkretne propagande kojom bi se razotkrilo Sirizino vođstvo. No, sposobnost Antarsije da interveniše na referendumu 2015. kao deo jasnog „NE“ zahtevima kreditorâ, navodi na zaključak da može da prevaziđe svoju grešku iz 2012. Vreme će pokazati da li će dalje prestrojavanje na grčkoj levici izroditi širu i razumniju revolucionarnu struju, dublje posvećenu politici jedinstvenog fronta.

Politika jedinstvenog fronta svakako uključuje kako trvenje, tako i saradnju sa reformističkim vođama, s obzirom na to da je istovremeno predviđena da uključi mase privržene reformističkim organizacijama kako bi podigla samopouzdanje potlačenih, te da dokaže delotvorniju taktiku borbe „odozdo“, koju zastupaju revolucionari/ke, u odnosu na onu koju zastupaju reformističke vođe, tako što će pokazati da su reformisti skloniji izlišnim kompromisima. Efektivan rad u okviru jedinstvenog fronta znači da bi revolucionari i revolucionarke trebalo da budu viđeni kao najenergičniji i najuspešniji zagovornici zahteva oko kojih je jedinstveni front izgrađen, ali da bi ujedno trebalo da budu spremni da, kada je potrebno, delaju nezavisno. Oko ovoga se vodila ključna debata prilikom razilaženja Socijalističke radničke partije (Socialist Workers Party, SWP) i Internacionalne socijalističke organizacije (International Socialist Organization, ISO) kasnih 1990-ih godina – kao i oko mlakog stava ISO po pitanju imperijalizma – prema tvrdnji Aleksa Kalinikosa iznesenoj u pamfletu koji još uvek vredi pročitati. [4] Jedinstveni frontovi su više od pukog zbira svih delova postojeće levice: često mogu biti izgrađeni samo ako ogranci revolucionarne levice preduzmu odlučnu akciju, ne osvrćući se na veliki deo preostale „trenutnopostojeće“ levice, budući da partikularističke i konzervativne predrasude ovih drugih neretko predstavljaju prepreku masovnom angažovanju.

Odličan primer politike jedinstvenog fronta jeste rad SWP-a tokom dvehiljaditih i Kaunterfajera (Counterfire) tokom 2010-ih – nakon što je SWP 2008. napravio otklon od rada u jedinstvenom frontu i antiimperijalizma. Konkretno, inicijativa SWP-a da zasnuje koaliciju Stop ratu ( Stop the War Coalition) predstavlja dobar primer. SWP je radila rame uz rame sa levim krilom Laburističke i Komunističkom partijom da osnuje masovni pokret protiv imperijalističkih ratova, nakon 11. septembra. Preduzela je ovu akciju mnogo jasnije i odlučnije negoli vođstvo SWP-a 2008, u odgovoru na ekonomsku krizu. Uspesi koalicije Stop ratu ne mogu se meriti naprosto na osnovu toga da li je zaustavila ratove u Avganistanu i Iraku. Nije, što je kasnije svakako uticalo na njenu sposobnost da mobiliše tako veliki broj ljudi. No, ostala je velika mobilizatorska kampanja, privukavši stotine hiljada ljudi da se usprotive ratu u Gazi, i zbilja je oživela politiku protesta u Britaniji posle mrtve sezone 1990-ih. U znatnoj meri je javnu svest preusmerila ulevo. Ovo je doprinelo prekidu rata u Siriji 2013. i pomoglo da Džeremi Korbin bude izabran kao prvi antiimperijalistički vođa Laburističke partije još od tridesetih godina prošlog veka.

Kaunterfajer se, međutim, nije tek tako srozao na poziciju levih laburista ili komunista, kako su ga optuživala vođstva SWP-a nakon 2008. Uprkos uspešnom pokretanju Narodne skupštine protiv mera „štednje“ (People's Assembly Against Austerity), pokreta građenog po principu jedinstvenog fronta, te uprkos svojoj stalnoj bliskosti sa ličnostima kao što je Džeremi Korbin, kako putem koalicije Stop ratu, tako i putem Narodne skupštine, Kaunterfajer nikada nije podlegao reformizmu. Uistinu, ostao je sposoban da mobiliše unutar i izvan Laburističke partije upravo usled nedostatka potrebe da se povinuje unutrašnjim spletkarenjima među laburistima – s obzirom na to da Džeremi Korbin biva izložen napadima u makartističkom maniru. Kaunterfajer je bio u mogućnosti da zauzme čvrst stav da Korbin ne bi trebalo da dozvoli slobodno glasanje u Laburističkoj partiji po pitanju rata u Siriji, uprkos Korbinovoj sopstvenoj konačnoj odluci da dozvoli glasanje. No, njegov lobi čelnih laburista jeste pomogao Korbinu da protivljenje blerističkih poslanika zadrži na prilično niskom nivou i otvorio mu je put da se suprotstavi desnici u „kabinetu u senci“. Sve u svemu, uprkos tome što nisu odneli prevagu na svakom polju, pristupi jedinstvenog fronta koje su dvehiljaditih i 2010-ih praktikovali SWP i Kaunterfajer pokazali su da revolucionari i revolucionarke mogu da ostanu relevantan činilac, čak i kada su mali u poređenju sa masovnim reformističkim organizacijama. Pokazujući potpuno zajedništvo sa reformističkim vođama u ciljevima koji se tiču ključnih pitanja radničke klase, kao što su mere „štednje“ ili imperijalistički ratovi, ali i sposobnost da primene taktike drukčije od reformističkih, tako zadržavajući organizacionu nezavisnost, revolucionari i revolucionarke dokazali su da ravnotežu klasnih snaga mogu da pomere u korist radničke klase.

Ovakva politika javlja se i u drugim slučajevima u Zapadnoj i Istočnoj Evropi; po svojoj prirodi, prepisuje se kao univerzalni recept, prilagodljiv specifičnim nacionalnim uslovima. Jedan takav primer bio je rad Internacionalne socijalističke grupe u okviru Radikalne kampanje za nezavisnost (Radical Independence Campaign, RIC) u Škotskoj. Rečima Krisa Bamberija, RIC je ujedinila „levo krilo Škotske nacionalne stranke ( Scottish National Party, SNP), uključujući one koji su je napustili nakon što je podržala članstvo Škotske u NATO-u, zatim 'zelene', laburiste, radikalnu levicu i, iznad svega, narod koji ne pripada nijednoj partiji... RIC je spajala tradicionalne postupke kampanje, konferencije, javna okupljanja i proteste sa bogatstvom drugih inicijativa. Njen stav je bio 'neka cveta hiljadu cvetova' i izrazito efektno je koristila društvene medije. Njena istorija bi trebalo da bude zapisana negde, za dobrobit svih nas... No, možda najbitnija stvar koju je RIC prouzrokovala bila je masovna podrška radničkih zajednica i naselja na rubu velikih gradova.“

Ova kampanja je iznudila nacionalnu debatu o tome šta nezavisnost znači, postavljajući ona pitanja koja zvanična kampanja „Da, Škotska“ ( Yes, Scotland) i SNP nisu, čime ne samo da je iskoristila masovno raspoloženje gneva prema neoliberalizmu, već je i iglu političkog kompasa u Škotskoj pomerila ulevo. Štaviše, doprinevši slomu uticaja laburista na radničku klasu u Škotskoj, stvorila je prostor za novu levicu ne samo u Škotskoj, već i u Engleskoj. Popularnost čelnice SNP-a Nikol Sterdžon, koja je na opštim izborima u Velikoj Britaniji 2015. zauzela levi kurs, odrazila se na Guglu, posle njenog nastupa u okviru debata vođa partija, koje su bile televizijski prenošene: pitanje da li će i oni koji nisu žitelji i žiteljke Škotske moći da glasaju za SNP bilo je jedno od najpretraživanijih. To je doprinelo razumevanju da laburisti nisu izgubili zato što su skrenuli ulevo, već zato što to nisu uradili u dovoljnoj meri, time pomogavši Korbinu da postane vođa Laburističke partije. Borbe u maloj Škotskoj su onda mogle da utiču na borbe u Engleskoj: bio je to internacionalni trijumf, koji, ukoliko se bude pravilno koristio, može umnogome da najavi budućnost.

Još jedan impresivni trijumf za revolucionarnu levicu uključuje uspeh inicijative Ne bazama (Ne Základnám, No to the Bases Initiative) u Češkoj, koja je prikupila 170 000 potpisa i doprinela tome da se američki predsednik Barak Obama prinudi da objavi kako odustaje od planova SAD da u Češkoj postave radar za protivraketnu odbranu (PRO), a u Poljskoj protivvazdušne rakete 2009. godine. Češka revolucionarna socijalistička grupa Socijalistička solidarnost odigrala je značajnu ulogu u uspostavljanju koalicije i pokazala da levica može pobediti u Istočnoj Evropi, ukoliko se služi razumnom politikom i jezikom koji je razumljiv velikom broju ljudi. Uprkos medijskoj blokadi, zvaničnoj političkoj sceni od 1989. naklonjenoj Vašingtonu, te masovnim iluzijama u vezi s novim predsednikom, Obamom, demonstracije i protesti razlili su se češkom prestonicom, Pragom. Ovakva mobilizacija pogurala je socijaldemokrate da usvoje jasnu politiku protiv PRO radara, ali je takođe doprinela da se „zeleni“ izdvoje iz vlade. Bio je ovo još jedan primer toga kako klasno zasnovana i razumna politika izgradnje masovnih pokreta može da prevaziđe nacionalne granice i utiče na globalna dešavanja. Štaviše, čuvena parola „Ni Vašington, ni Moskva, već međunarodni socijalizam“ predstavljala je korisno usmerenje, nasleđeno od hladnoratovske međunarodne levice. Ostavila je Socijalističku solidarnost u boljoj poziciji da sačuva stvarno prisustvo u izgradnji koalicija protiv mera „štednje“ nakon 2008.

Politika je, dakle, značajnija od organizacionih pitanja – ona proističu iz nje. Revolucionari i revolucionarke na Balkanu trebalo bi da uče iz ovog primera. Jesmo li ili nismo deo široke leve partije, taktičko je pitanje. Očuvanje nezavisnosti revolucionarne struje ostaje strateški prioritet, u smislu izgradnje glavnog instrumenta koji će pomoći da se podigne nivo samopouzdanja i samoorganizacije radničke klase, putem metoda jedinstvenog fronta. Ipak, uspostavljanje stabilnih odnosa s drugima više je od taktičkog pitanja: ono zahteva moć strateške procene i izgradnju odnosa tokom dužeg vremena, kao što je objašnjeno u važnom tekstu Kaunterfajera iz januara 2013. [5]

Moramo nastaviti da koristimo sve postojeće leve platforme koje su nam dostupne – bilo da su u pitanju one koje postavljaju NVO-ovi finansirani od strane RLS-a ili sindikati – da diskutujemo i debatujemo sa levicom i unutar nje, da se zalažemo za novu partiju sa najradikalnijim mogućim socijalističkim programom, i to takvim koji će pružiti odgovor na pitanja u vezi sa zavisnošću formiranja domaće vladajuće klase od stranog kapitala, te na ona koja se tiču imperijalističke dominacije (a, na Balkanu, i njenog preplitanja sa nacionalnim pitanjem, te uspostavljanja regionalne federacije kao jedine prave alternative, kako su to pokazali Andreja Živković i Matija Medenica u svom tekstu za LeftEast). [6] U eri neoliberalne „finansijalizacije“, ovo podrazumeva borbu protiv mera „štednje“ i privatizacije, nacionalizaciju i uspostavljanje radničke kontrole nad bankama i komandnim položajima u ekonomiji, odbijanje stranog duga, kao i regionalno jedinstvo protiv imperijalističkih spajanja i nacionalističkih razdvajanja. Ovo bi, takođe, trebalo da predstavlja lekciju za levicu u Grčkoj, koja je isuviše često bila nevoljna da poveže pitanje „narodnog 'Gregzita'“ sa sponama koje postoje između Grčke i Balkana. No, za revolucionarne grupacije u regionu takođe je nužno da razumeju da su snaga NVO-ova na levici, odnosno slabost sindikata obrnuto srazmerni snazi radničkog pokreta i klasične levice. Ako su NVO-ovi u regionu i dalje uspešniji od pokreta organske levice, ili ako sindikati traže dogovore s vladom, beskorisno je i kontraproduktivno osuđivati takvu situaciju i svirepo osipati paljbu na RLS ili etiketirati sindikate kao policijske sindikate. Trebalo bi, umesto toga, da budemo dorasli situaciji.

Zbilja, organska levica bi trebalo da traži načine da prevaziđe svoje slabosti, uključujući finansijsku oskudicu, pa otuda, u mnogim slučajevima, i preveliko oslanjanje na novac iz NVO-ova za finansiranje vlastitih aktivnosti. Da bi to učinila, moraće da testira svoje strategije i taktike kroz stvarne pokušaje organizovanja borbi, a da bi to učinila, moraće da zadrži svoju političku nezavisnost. Oslanjajući se na politiku jedinstvenog fronta, snage organske levice trebalo bi da uzimaju u obzir RLS i sindikate, ali i više od toga – da grade masovne pokrete čiji je koren u radničkoj klasi i potlačenima, kako bi se zajedno suočili s posledicama ekonomske krize, imperijalističke prevlasti i nacionalnih podela u regionu. Umesto zapadanja u „muvmentizam“ ili propagandizam i umesto pukog rastakanja u različite oblike levog reformizma, organska levica bi trebalo da iznađe kreativne načine da se poveže sa radikalizujućim elementima radničke klase, istovremeno držeći skele za izgradnju nove borbene organizacije revolucionarne levice u borbama u koje se uključujemo sada i u koje ćemo se uključivati u budućnosti. To je zato što izgradnja revolucionarnog kadra nije tek zadatak apstraktnog obrazovanja ili programa, već zadatak koji podrazumeva strategiju, taktiku i različite vidove konkretne akcije, a koji se odigravaju u jeku klasne borbe, menjajući ravnotežu klasnih snaga i ubeđujući većinu da je drugačiji svet moguć – i da može biti izgrađen samo kroz „nasilan prevrat svih postojećih uslova“ od strane same te većine. [7]




[1] Intervju možete pročitati na sledećem linku: http://www.marks21.info/intervju/die-linke-put-ka-vlasti.

[2] Alex Callinicos and Chris Nineham, ‘At an impasse? Anti-capitalism and the social forums today’ , International Socialism, vol. 115 (2007).

[6] Ponovo videti: Andreja Živković and Matija Medenica, ‘Balkans for the peoples of the Balkans’.

Pročitano 1512 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Radnička borba u Evropi

Šta nećete pročitati u vestima o izborima u Francuskoj

Kako tumačiti rezultate predsedničkih izbora u Francuskoj i šta to znači za radikalnu levicu širom Evrope?

Imperijalizam

Trampovi ratovi: još jedan razlog za demonstracije protiv Vučića

Treba nam protestni pokret koji je nezavisan i protiv velikih sila, kao i protiv Vučića, piše Vladimir Unkovski-Kori...

Politika i društvo

Orbanova ofanziva na CEU

Stefan Gužvica piše o najnovijoj represivnoj meri Orbanovog režima: napadu na Srednjoevropski univerzitet (CEU) u Budimp...

POKRET Teorija i istorija

Teorija

Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 12c. Altise

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua ...

Teorija

Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 12b. Gramši

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napi...

Teorija

Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 12a. Lukač

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napi...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.