Postizborne peripetije: Početak bune protiv…

Nekada davno, prost narod koji je živeo na ovim prostorima suočen s terorom aristokratskih gospodara, Dahija, obraćao se za pomoć Sultanu. Sultan je, mislili su, bio dobar čovek koji bi, samo da je znao šta su njegovi ministri zaista smerali, zasigurno reagovao na strani pravde.

Danas su sultani Dačić i Tadić. Oni su ti koji su zapanjeni zbog zla koje nam se nadvilo nad glavama, zbog bezakonja kapitalističkih bosova, tajkuna. Govore nam da će doneti prosperitet celoj zemlji. Oni su pastiri, mi smo njihova raja. Čvrsta ruka oteraće vukove. Zbog toga su nam potrebni veći psi čuvari, snažnija država.

Sve ovo je, naravno, smejurija. Nakon godina slamanja svakog protesta protiv tajkuna i njihovih lopovluka, Dačić nam sada govori kako će baš on dovesti stvari u red. A kakav to red? Red tajkuna, naravno! On je mesija novog autoritarizma. Sada neće više biti samo protivzakonito, već i moralno neispravno protestovati protiv dužničkog ropstva.

Ali zašto je narod glasao za revoluciju protiv revolucije? Godine demoralizacije, poniženja i patnje rodile su potrebu za spasiteljem. Radništvo nema samopouzdanja, borbe za isplate zarada ili protiv korumpaške privatizacije donele su veoma malo rezultata.

Sindikati su do te mere birokratizovani da svaku borbu vide kao direktnu pretnju svom pravu da sede za istim stolom sa Dačićem i Miškovićem. Zato glasove svojih članova prodaju bilo kojoj partiji koja se ponudi da obeća milost Sultana njegovoj raji. U srži ovog vrtloga demoralizacije i korupcije leži privreda koju su tajkuni upropastili.

Pa, šta da se radi? Problem nije u apatiji. Bes kipi na sve strane. Naš problem je taj da se radnice i radnici bore sami, u malim grupama – a kada se bore, ne vide da su im problemi isti kao problemi studenata, seljaka i penzionera. Ne vide da su njihovi neprijatelji ujedno i neprijatelji Romima i LGBT osobama.

Za to vreme ni studenti ne vide da su njihove borbe ikako u vezi sa radničkim borbama. Svi tumaramo u mraku i na kraju se svi, ali pojedinačno, suočavamo sa policijom. Naši porazi su neizbežni. Naš prvenstveni problem je nedostatak solidarnosti.

Solidarnost: tako mala reč, a tako značajna! To je ideja koja kaže da interesi svih onih koji su prinuđeni da prodaju svoju radnu snagu tajkunima da bi preživeli imaju jedan veliki zajednički interes koji ih ujedinjuje protiv njihovih gospodara. Sve dok ne oformi veliku jedinstvenu vojsku, radni narod biće slab i patiće od tiranije svojih gospodara. Osim ukoliko ne budu reagovali na svaki oblik tlačenja i brutalizacije, ko god bio žrtva, neće nikada naučiti da pruže otpor tlačenju i brutalnostima sa kojima se sami svakodnevno suočavaju. Solidarnost je ideja o tome da radni narod ima veliki zadatak, najveću misiju od svih misija u istoriji – oslobođenje celog čovečanstva od smrtonosne mašinerije kapitalizma. To je ideja da radni narod kada se ujedini može da se izdigne iz pozicije potlačene raje u stanje sile koja je u stanju da sobom vlada u duhu pravde i jednakosti.

Mi, radnice i radnici, seljanke i seljaci, studentkinje i studenti, nastavnice i nastavnici, mladi i stari, moramo da se ponašamo tako kao da je napad na jednog od nas napad na sve. Ali za šta onda da se borimo?

Tu se već ponovo javlja problem toga da često ne vidimo na koji se tačno način jedan student kog je plaćanje školarine isključilo iz obrazovnog sistema nalazi u istom sosu sa jednim radnikom kog je neki kriminalac isključio iz radne snage i pod velom noći prodao njegovu fabriku. Ne vidimo da je dužnička ekonomija ta koja uništava fabrike, a od visokog obrazovanja pravi privilegiju za decu tajkuna.

Ne primećujemo nevidljivi trag novca koji vodi od prodate fabrike, preko izgradnje stanova, do eskalacije državnog duga – od ogromnog bogatstva koje su tajkuni ukrali od društva, do brutalnih mera štednje. Kada se borimo zahtevamo reforme – spasimo ovu fabriku, ili budžet za više studenata.

To je okej, ali ako ne povezujemo borbe za ove reforme sa borbom protiv dužničke ekonomije nikada nećemo uspeti da narodu ukažemo na alternativu. Tadić će nam pokazati praznu državnu kasu i reći: „Pa ko će, dragi moji, da plati za sve ove ‘privilegije’?” Reći će nam da suviše trošimo. Reći će nam da zato moramo da „izbalansiramo knjige”. Ubediće nas, dakle, da je potrebno da mi otplaćujemo dugove tajkuna.

Bez borbe protiv dužničke ekonomije nema borbe protiv mera štednje. Moramo reći narodu da se na horizontu pojavila velika sila. Širom Evrope narodi ustaju protiv režima bankara i tajkuna. Revolt naroda Francuske primorava Olanda, najmutnijeg od svih socijal-liberalnih tehnokrata, da poziva na povećanje investicija u radna mesta i javne službe.

Narod je u Grčkoj otišao još dalje i uništio partije posvećene otplati dugova i ropstvu. Saberemo li ova dva dobićemo investicioni program koji novac, koji bi inače otišao bankama, prebacuje na radna mesta i blagostanje. To, ipak, nije dovoljno: kao i u Srbiji, evro-tajkuni odbijaju da investiraju svoj novac sve dok ne vratimo dugove njihovih poslovnih partnera, bankara.

Zbog toga, ako hoćemo da ponovo pokrenemo privredu, moramo ići dalje, u nacionalizaciju banaka i svojine tajkuna.

Drugim rečima, moramo početi sa povezivanjem partikularnih problema studenata jednog fakulteta, ili radnika jednog preduzeća u stečaju, sa jednim velikim narodnim pokretom protiv dužničkog režima.

Ipak, takva borba ne razvija se prosto kao prirodni ishod rasta velikog broja malih borbi. U politici maleni potoci ne postaju moćna reka. Oni se moraju organizovati, ali isto tako moraju i da svoju pažnju usmere sa beskrajnog pružanja otpora, na do sada netaknute probleme. Moraju da na crtu izvedu samu tajkunsku državu. Moraju da ustanu protiv organizovanih snaga nasilja koje služe tajkunima.

Drugim rečima, pokret protiv dužničkog ropstva mora biti politički pokret. Pogledajte samo zarazni entuzijazam koji je u Francuskoj izazvao Melonšon. „Mali čovek” ga je čuo kako grmi protiv bankara i „mali čovek” se osetio moćnim – jer je istina izašla na videlo. Deca imigranata čula su ga kako ismeva nacistkinju Marin le Pen, nazivajući je „polu-dementnim slepim mišem”, i osetila su samopouzdanje. Melonšon je inspirisao narod velikim političkim ciljem, borbom za slobodu, pravdu i ljudsku solidarnost. On je tu inspiraciju kanalisao u politički pokret i uvećao je, pretvorio je u svetionik koji obasjava celu Evropu.

Ako hoćemo napred i mi moramo da ujedinimo različite borbe u jedan veliki politički pokret koji može da pruži samopouzdanje svim poniženim članovima našeg društva i podigne ih na noge.

Ako u tome ne uspemo, ako ne uspemo da stvorimo narodnu armiju za slobodu, armija mrtvih će nas poraziti. Smrtonosna mašina kapitalizma, ekonomsko davljenje koje sprovode zombi banke, svuda rađa nova čudovišta: le Pen u Francuskoj, Zlatnu zoru u Grčkoj, Jobik u Mađarskoj, Dveri u Srbiji. Lov na imigrante i Rome otvara sezonu fašističke reakcije u Francuskoj, Grčkoj i Srbiji.

Civilizacija kapitala ne može da preživi bez da nas okreće protiv naših komšija, tako da pohrlimo u zagrljaj našim spasiocima, našim snagatorima, našim malim Napoleonima i Slobama. Ali ako ovi sitni tirani nisu u stanju čak ni da nam pruže veknu hleba za našu decu, onda je polje otvoreno za one koji radničku klasu, imigrante i manjine vide kao glavnog neprijatelja „nacije”. Znamo šta sledi – fašistički teror, rat i genocid. Upozoreni smo. Dveri okupljaju svoju vojsku.

Zato, da bismo izgradili politički pokret protiv krize, moramo se boriti i protiv malih Sloba i njihovih fašističkih potrkuša. Moramo da izgradimo politički štit iza kog ćemo moći da treniramo sopstvene snage života i ljudskosti, snage radnog naroda.

Upravo orijentacijom prema odbrani prava na protest možemo da narod naučimo vrednovanju slobode i jednakosti svih eksploatisanih i potlačenih u našem društvu. Upravo bavljenjem pitanjem demokratije spremićemo tle za stvarnu narodnu demokratiju koja će moći da sruši tajkunski režim.

Ne treba da klonemo. Pred nama je veliki cilj, cilj slobode. Moramo da se izdignemo iz demoralisanosti. Moramo biti uporni i konstantni u našim naporima. Moramo da se dokažemo dostojnim inspirisanja naroda na ovu herojsku misiju. I ne smemo da zaboravimo da se naši sultani igraju vatrom.

Priča o dobrom sultanu i zlim dahijama nije metafora, već nužna faza u istoriji svake revolucije.

Prvi srpski ustanak protiv Otomanskog carstva iz 1804. počeo je kao pokret za restauraciju „zlatnog doba” sultanske vladavine, protiv dahijske anarhije. Neuspeh sultana da ispuni težnje ovog mita doveo je do borbe srpskog naroda za svrgavanje i dahija i sultana. Pa ipak, do ovoga nije došlo po automatizmu.

Seljake je predvodio Karađorđe koji je verovao da će narod Srbije moći da osvoji slobodu tek ako se ujedini sa drugim potlačenim narodima Balkana protiv moćnog Otomanskog carstva. Karađorđa je izdao polu-paša Miloš Obrenović, koji je, prodavši slobodu srpskog naroda svom nadređenom sultanu, sebi kupio krunu.

Karađorđe je bio demokratski revolucionar tog doba. On je iza sebe ostavio ideju stvaranja balkanske federacije, saveza revolucionarnih naroda protiv tajkuna i njihovih evro-nadređenih. Obrenović je model za Dačića koji hoće da napravi dogovor između njegovih drugara tajkuna i Evrope, na račun naroda, i koji se ne plaši da u to ime otvori vrata pakla.

Alternativa je jasna. Sami smo slabi; zajedno sa grčkim narodom smo jaki. Stvaranjem političkog pokreta protiv duga možemo da inspirišemo narod na solidarnost i požrtvovanost – a borbom za demokratska prava možemo da istreniramo snage života da ustanu protiv redova smrti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Evropske integracije: Permanentni državni udar protiv demokratije

Narodnim otporom protiv tajkunske, demokratske prevare!