fblogo   twlogo   ytlogo


subota, 19 jul 2014 14:59

Neoliberalni napad na radnička prava u Srbiji: Mogu li sindikati da predvode borbu?

 
Neoliberalni napad na radnička prava u Srbiji: Mogu li sindikati da predvode borbu? Foto: UG Ravnopravnost

Sedamnaesti jul posvedočio je jednom od najvećih socijalnih protesta u Srbiji od početka svetske finansijske krize. Preko deset hiljada ljudi, uglavnom radnika i radnica u javnom sektoru, protestovalo je u Beogradu protiv paketa reformskih zakona među kojima se nalazi i najnovija inkarnacija Zakona o radu. Ovaj zakon će, između ostalog, dovesti do drastične deregulacije tržišta rada, na taj način dodatno olakšavajući „preduzetnicima" (kako vlasnike kapitala od milošte nazivaju državni i tajkunski mediji) da otpuštaju radnike i režu plate i otrpemnine (što je u suštini samo ozakonjivanje praksi koje su ustaljene u današnjoj Srbiji). Svi ovi potezi nalazili su se, u jednom ili drugom obliku u planovima svih vlada u Srbiji nakon petog oktobra.

Tokom druge polovine prošle godine imali smo priliku da vidimo oživljavanje inicijative vlasti da se uvede novi Zakon o radu. Vođeni iskustvima iz prošlosti kada su bili uspešni u svojoj borbi protiv promena u legislativi, sindikati su se pokrenuli u mlaku, ali odlučnu borbu protiv Zakona, uključujući i jednodnevni generalni štrajk upozorenja u kome je, sudeći prema informacijama reprezentativnih sindikata, učestvovalo preko milion radnika i radnica. Vesti o namerama vlasti da usvoji Zakon teško da su mogle da smanje broj štrajkova i protesta koji je u porastu od početka krize.

Borba protiv izmena Zakona o radu poslužila je i uspešnoj mobilizaciji 10. decembra 2013. godine, kada je savez nereprezentativnih sindikata pod nazivom Srpski sindikalni front, čiji je deo bio i jedini masovni otvoreno levičarski sindikat u Srbiji, USS Sloga, uspeo da na ulice izvede više hiljada ljudi. Rezultat svih pritisaka na vlast bio je nedvosmislen: zakon je vraćen na doradu, a Saša Radulović, jedan od najgrlatijih zagovornika neoliberalnog napada na radničku klasu u Srbiji, podneo je ostavku na mesto ministra privrede. Radulović je tom prilikom izjavio da podnosi ostavku zbog toga što u Srbiji ne postoji ozbiljna politička volja da se planirane reforme sprovedu.

Aleksandar Vučić, tadašnji de facto, a sadašnji de jure premijer Srbije, koji je Radulovićevu ostavku iskoristio kako bi sebe prikazao u svetlu „realističnog" reformatora koji daje sve od sebe ne bi li ublažio udar mera štednje i podjednako preraspodelio teret krize na sve segmente društva, poslednjih dana je ponovo iskoristio sličnu taktiku. Lazar Krstić, i sam „nepartijski ekspert", koji je služio na poziciji ministra finansija, objavio je da će podneti ostavku rekavši da „premijer ima previše meko srce", budući da je Vučić bio protivan daljem rezanju plata i penzija.

No, ovog puta, iako su protesti bili brojniji, i pored toga što su ih predvodili reprezentativni sindikati koji imaju snažnije infrastrukture, oni nisu uspeli da izvrše dovoljan pritisak na Skupštinu koja je ogromnom većinom usvojila predlog Zakona o radu (190 glasova za, 22 glasa protiv i 3 suzdržana) manje od 24 časa nakon okončanja protesta. Suprotna reakcija vlasti u odnosu na kraj prošle godine može se razumeti ukoliko se uzme u obzir činjenica da se u decembru znalo da će do vanrednih parlamentarnih izbora doći, te da je Vučić odlučio da odloži usvajanje paketa reformi koje bi udovoljile Evropskoj uniji do trenutka kada njegova Napredna stranka ne obezbedi sebi većinu u Skupštini.

Sa produbljivanjem svetske ekonomske krize i pojačavanjem njenih efekata u Srbiji došlo je i do porasta odlučnosti srbijanskih vlasti da, forsiranjem daljih privatizacija i još izraženije neoliberalne legislative, nateraju najsiromašnije slojeve stanovništva da plate cenu koju MMF zahteva. U nedeljama nakon što je usvajanje novog Zakona o radu postalo izvesno, Vlada je odbacila bilo kakav vid „socijalno odgovorne" retorike. Osoba koja je ovaj fenomen dovela do paroksizma je svakako ministar rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja, Aleksandar Vulin, čija se groteskna fasada levičarenja i proradničke orijentacije istopila i otkrila kameno lice neoliberalizma identično onome koje krasi glavu njegovog imenjaka i zapovednika, Vučića.

S druge strane, vrhuške sindikalnih birokratija su, redovno odbijajući da pruže podršku štrajkačima/cama u bilo kojoj od stotina preduzeća u Srbiji koje je privatizacija opustošila, uspešno osujetili bilo koji vid organizovanja u bazi sindikata, zamenjujući ga jalovim insistiranjem na važnosti socijalnog dijaloga sa predstavnicima vlasti i poslodavaca (neoliberalni diskurs pun je eufemizama i obiluje plemenitim imenima za onu društvenu klasu koja preživljava otuđivanjem viška vrednosti od onih koji tu vrednost proizvode).

Suočeni sa bezobzirnošću vlasti, i nakon što su na svaki način pokušali da izbegnu takav potez, oni su prošle nedelje pozvali na sveopšti generalni štrajk – što je oružje koje sindikati u Srbiji nisu koristili poslednjih 10 godina. Mora nam biti kristalno jasno da je poziv na takav vid akcije gotovo sigurno ništa više do pregovaračka taktika koja za cilj ima povratak sindikata za pregovarački sto u povoljnijoj poziciji koja bi njihovim vođima omogućila da zahtevaju izmene sad već usvojenog Zakona o radu, koje bi bile u skladu sa partikularnim interesima delova članstva njihovih sindikata a čija podrška i pasivnost su ključni u održavanju ličnih pozicija tih istih vođa i radničkih aristokrata.

Da je situacija zaista ovakva najbolje nam dokazuje prva reakcija dva reprezentativna sindikata na to što je zakon ipak usvojen u Skupštini – oni nisu pozvali na radikalizaciju niti na produženje i proširenje generalnog štrajka. Umesto toga, sinidkati su najavili da će pokrenuti kampanju za referendum o Zakonu o radu. U idealnom slučaju, referendum bi mogao biti adekvatna centralna aktivnost oko koje bi se mogla promovisati politika u interesu radničke klase, međutim male su šanse da će postojeće sindikalne vrhuške biti spremne da referendum iskoriste na takav način. Oklevanje da u proces organizacije sindikalne borbe uključe bazu sindikata skupo će ih koštati, budući da će Vlada sa sigurnošću iskoristiti sva sredstva koja joj stoje na raspolaganju da spreči jačanje kampanje oko referenduma.

Iako neodlučnost sindikata u određenoj meri možemo pripisati zlobi ili sebičluku njihovog vođstva, posebni problemi koji do te neodlučnosti najviše dovode su i okoštalost i gotovo potpuno odsustvo aktivnosti na nižim nivoima sindikalne strukture. Drugim rečima, naša analiza bila bi kratkovida i podsećala bi na teoriju zavere, ukoliko bismo tvrdili da se vođstvo sindikata plaši da duha masovne mobilizacije pusti iz boce, tako što bi od članstva zahtevalo konstantu aktivnost, te da je taj strah glavni razlog zbog kojeg se ono odlučilo za formalističku strategiju referenduma. Suština stvari je ta da njima nedostaje praktičnog znanja, političke volje i strukturalne elastičnosti da sprovode delotvornu političku akciju koja bi uključivala veliki broj (apsolutni i relativni) članova i članica sindikata.

Zaključimo time da je jedini scenario u kojem do takve masovne akcije može doći onaj koji bi nastao kao posledica nastanka nove široke platforme radikalne levice koja bi u sebe uključila sve najprogresivnije elemente srbijanskog društva – zdrave delove postojećih sindikata, borbene radnike i radnice preduzeća u privatizaciji i restrukturiranju, studentske organizacije, grupe koje se bore za prava manjina, progresivne NVO i revolucionarne socijaliste i socijalistkinje. U tom svetlu, možemo reći da prekjučerašnji protest baca zrak nade, budući da su ljudi koji su se na njemu okupili imali priliku da primete prvu javnu intervenciju Levog samita Srbije, koji je bio izuzetno toplo primljen od strane radnika i radnica u protestu i ogorčene javnosti. Levi samit Srbije predstavlja široku, radikalno levu mrežu koja nastoji da poveže organizacije poput onih koje sam pomenuo oko seta političkih principa („Solidarnih principa") usredsređenih na radničko i demokratsko upravljanje, reindustrijalizaciju i razvoj, demokratsku kontrolu nad bankarskim sistemom, antifašizam i borbu za jednakost.

Dodatnu inspiraciju levim snagama u Srbiji pruža i primer Slovenije, u kojoj je daleko razvijenija leva platforma sličnog tipa, Ujedinjena levica, uspešno nastuplia na parlamentarnim izborima osvojivši pritom šest sedišta u parlamentu. Ovaj istorijski uspeh svakako označava prekretnu tačku za progresivnu politiku na Balkanu i početak kraja razgoropađenog antikomunizma koji je obeležio post-jugoslovensku politiku u poslednjih 25 godina.

Budućnost radničke klase i ljudskog dostojanstva u Srbiji visi o koncu. Sada je red na ljude koji prepoznaju ozbiljnost situacije da se organizuju i pokušaju da formulišu koherentnu i beskompromisnu alternativu neoliberalnom napadu vladi koju podržavaju EU i/ili Rusija. Konsolidovanje Levog samita Srbije je korak u tom pravcu, međutim, za njime mora uslediti čitav niz sličnih koraka u veoma brzom tempu ukoliko želimo da se nađemo u poziciji u kojoj se možemo dovoljno snažno usprotiviti neoliberalnim planovima naših političara pre nego što bude prekasno.

Prvi u seriji tih koraka moglo bi biti i dokazivanje sposobnosti i mobilizatorskog kapaciteta Levog samita Srbije srbijanskoj javnosti i radništvu. Referendum oko Zakona o radu, ukoliko do njega dođe, mogao bi da bude tačka konvergencije koja će omogućiti Levom samitu Srbije da reaktuelizuje socijalističku politiku i diskurs u javnosti. Što pre počnemo da rasejavamo ideje radikalne levice među bazama sindikata, to će radničke aristokrate imati manje prostora da izdaju interese radničke klase, a vlastima će biti sve teže da nastave napad na iste te interese bez snošenja teških posledica. Novo proleće samo što nije došlo u Srbiju.

Pročitano 2764 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Povratak Revoluciji: Oktobar 1917. godine

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Istorija

Uspon i pad Kominterne

Pred vama je recenzija Kominterne Dankana Halasa, knjige koja je originalno izdata 1985. godine. Kako piše naš č...

Istorija

Mase ulaze u istoriju: uvod u Trockijevu Istoriju Ruske revolucije

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.