fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 20 oktobar 2016 08:32

Dve duše socijalizma (feljton): 6. Fabijanski model

  Hal Drejper
Dve duše socijalizma (feljton): 6. Fabijanski model

Marks21 nastavlja sa objavljivanjem novog feljtona. U pitanju je pamflet američkog revolucionarnog socijaliste Hala Drejpera napisan 1966. i dopunjen 1970. godine. Ovo značajno delo, sada prvi put prevedeno na srpskohrvatski jezik, bavi se ključnom razlikom između dve struje koje postoje u socijalističkoj misli od samog njenog začetka – „socijalizma odozgo“ i socijalizma odozdo. Prva od njih, koja smatra da socijalizam može nastupiti kroz akciju prosvetljene manjine, istorijski ne samo što je redovno završavala u tiraniji, već se pokazuje da je diktatura manjine duboko ukorenjena u njenom idejnom sistemu. Takvom viđenju suprotstavljena je druga ali zasenjena tradicija koja podrazumeva to da socijalizam mora biti osvojen kroz kolektivnu akciju ogromne većine čovečanstva – tradicija čiji je najpoznatiji i najveći predstavnik i sam Karl Marks.

Ovaj pamflet, ključan za svakoga ko želi da se bavi izgradnjom revolucionarne levice u XXI veku, objavljivaćemo, već tradicionalno, svakog četvrtka. Pred vama se nalazi šesto poglavlje.

Linkovi ka ostalim poglavljima: U12345, 6, 78, 9 i 10.

Preveo Pavle Ilić.

6. Fabijanski model

U Nemačkoj se pod uticajem Lasala javlja niz „socijalizama“ koji se kreću u zanimljivom pravcu.

Takozvani „Akademski socijalisti“ („Socijalisti katedre“, Kathedersozialisten – struja etabliranih akademika) otvorenije su se okretali Bizmarku nego Lasal, ali njihova ideja državnog socijalizma nije bila principijelno drugačija od njegove. Razlika je bila u tome što je Lasal s namerom krenuo riskantnim putem prizivanja masovnog pokreta odozdo. Riskantan je zbog toga što bi se lako mogao otrgnuti kontroli nakon što bi se pokrenuo – što se više puta i desilo. Sam Bizmark je rado predstavljao svoje paternalističke ekonomske poteze kao neku vrstu socijalizma, što je dovelo do pojave knjiga o „monarhističkom socijalizmu“, „bizmarkijanskom državnom socijalizmu“, itd. Još desnije od toga, susrećemo se sa „socijalizmom“ protonaciste Fridriha Lista, kao i s krugovima u kojima antikapitalistička forma antisemitizma (Diring, A. Vagner itd.) polaže temelje pokretu koji će pod vođstvom Adolfa Hitlera sebe zvati socijalističkim.[1]

Nit koja se provlači kroz čitav ovaj idejni spektar, bez obzira na međusobne razlike, jeste tumačenje socijalizma kao sinonima državne intervencije u ekonomski i socijalni život. „Staat, greif zu!“, uzvikivao je Lasal – „Državo, preuzmi kontrolu!“[2]ovo je socijalizam za čitavu tu bratiju.

Zbog toga je Šumpeter potpuno u pravu kada kaže da je fabijanstvo, socijalizam Sidnija Veba, britanski ekvivalent nemačkog državnog socijalizma.

Fabijanci (tačnije rečeno, vebijanci) su ona struja modernog socijalizma koja se, istorijski gledano, razvija nakon odlučnijeg raskida sa marksizmom i koja je od njega najudaljenija. Oni su predstavljali gotovo elementarno čist socijaldemokratski reformizam, bez ikakvih primesa, naročito pre pojave masovnog radničkog i socijalističkog pokreta u Britaniji, čijoj izgradnji nisu doprineli, niti su tako nešto hteli da rade (suprotno uvreženom verovanju). Stoga predstavljaju veoma bitno merilo, za razliku od većine drugih reformističkih struja, koje su svoje poštovanje prema marksizmu iskazivale prihvatajući nešto njegovog rečnika, ali vitopereći njegovu suštinu.

Fabijanci, koji su s namerom po sastavu bili srednjoklasni i na srednju klasu usmereni, nisu bili za izgradnju ikakvog masovnog pokreta, najmanje fabijanskog. Sebe su smatrali malom elitom „mozgova“ koja bi trebalo da se ubaci u postojeće institucije društva, izvrši uticaj na konzervativne ili liberalne vođe, po svim pitanjima, i povede društveni razvoj njegovom kolektivističkom cilju putem „neizbežnosti postepenosti“. Budući da se njihova ideja socijalizma svodila na intervenciju države (na nacionalnom ili lokalnom nivou) i da im je teorija čiji su zagovornici bili govorila da se kapitalizam kolektivizuje iz dana u dan i da je to put kojim je osuđen da ide, smatrali su da im je funkcija prosto bila da ubrzaju taj proces. Fabijansko društvo je pokrenuto 1884. godine sa idejom da bude prilepak. Prvobitno se nakačilo na Liberalnu partiju; međutim, kada se njegov plan prožimanja liberalizma neslavno završio i kada je radnička klasa konačno organizovala sopstvenu partiju uprkos fabijancima, prilepak se prosto odvojio i nakačio na tu partiju.

Teško da postoji struja u socijalizmu koja je svoju teoriju toliko svesno i sistematično razvijala u formi „socijalizma odozgo“. Priroda ovog pokreta je rano prepoznata, mada je kasnije opet zamagljena, po utapanju fabijanstva u korpus laburističkog reformizma. Jedan od vodećih hrišćanskih socijalista Fabijanskog društva je jednom prilikom napao Veba optuživši ga da je „birokratski kolektivista“ (moguće da je to bio trenutak u kom je taj termin prvi put iskorišćen). Nekoć poznata knjiga Hilera Beloka iz 1912. godine, Poslušna država je dobrim delom reakcija na ljude poput Veba čiji je „ideal kolektivizma“ bio u suštini birokratski. Dž. D. H. Kol se prisećao da su „vebovci u to vreme voleli da pričaju da je svako ko se aktivno bavi politikom ili ’A’ ili ’B’ – anarhista/kinja ili birokrata/kinja – a da su oni bili ’B-ovi’...“

Ovi opisi ne prenose puno značenje vebovskog kolektivizma zvanog fabijanstvo. On je bio skroz-naskroz menadžerski, tehnokratski, elitistički, autoritarni, „planistički“. Veb je obožavao frazu „povlačiti konce“, smatrajući je gotovo sinonimom za politiku. Jedna publikacija Fabijanskog društva opisivala je njihovu želju da budu „jezuiti socijalizma“. Njihovo jevanđelje bili su Red i Efikasnost. Ne naročito sposobnim narodom, prema kome se treba odnositi s blagošću, trebalo je da upravljaju umešni stručnjaci. Klasna borba, revolucija i narodni nemir su bili isto što i ludilo. U Fabijanstvu i imperiji, imperijalizam je nahvaljen i prigrljen. Ukoliko je ikad socijalistički pokret razvio sopstveni birokratski kolektivizam[3], to je bilo fabijanstvo.

 „Moglo bi se pomisliti da je socijalizam u suštini pokret odozdo, klasni pokret“ – Sidni Bol, fabijanski glasnogovornik, napisao je ove reči kako bi svoje čitaoce/teljke izvukao iz zablude – danas, međutim, socijalisti „problemima prilaze s naučnog, a ne narodnog stanovišta; oni su srednjoklasni teoretičari“, hvalisao se on, dalje u tekstu objašnjavajući to da postoji „jasan rascep između socijalizma ulice i socijalizma fotelje“.

Nastavak ove priče je poznat, mada se često preko njega prelazi. Dok se do 1918. godine fabijanstvo kao nezavisna struja utopilo u širi tok reformizma Laburističke partije, vodeći fabijanci su krenuli drugim putem. I Sidni i Beatris Veb, kao i Bernard Šo ­– vodeći trio fabijanstva – tokom 1930-ih godina su postali čvrste pristalice staljinističkog totalitarizma. Šo, koji je smatrao da socijalizmu treba natčovek, još ranije je našao nekolicinu takvih. To ga je dovelo do podrške Musoliniju i Hitleru kao dobroćudnim despotima koji bi prostacima uručili „socijalizam“, a u njih se razočarao tek kada je uvideo da zapravo nisu ukinuli kapitalizam. Nakon što je 1931. godine bio u poseti Rusiji, Šo je izjavio da je Staljinov režim zapravo fabijanstvo u praksi. Bračni par Veb je potom otišao u Moskvu i tamo pronašao novog Boga. U delu Sovjetski komunizam: Nova civilizacija, oni su dokazali (na osnovu „marljivog“ istraživanja zvaničnih moskovskih dokumenata i samih Staljinovih tvrdnji): Rusija je najdemokratičnija zemlja na svetu; Staljin nije diktator; vlada sveopšta jednakost; jednopartijska diktatura je potrebna; Komunistička partija je temeljno demokratska elita koja će civilizovati Slovene i Mongole (mada ne i Engleze); politička demokratija je ionako propala na Zapadu, i ne postoji nikakav razlog zbog koga bi političke partije nastavile da preživljavaju...

Oni su ostali Staljinove revnosne pristaše i u vreme Moskovskih suđenja, i u periodu pakta Hitler–Staljin, ne pokazujući nikakve znakove neslaganja, skončavši kao nekritički prostaljinisti kakve bi bilo teško naći i u Politbirou Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Kao što je Šo objasnio, Vebovi su mrzeli samu Rusku revoluciju, ali oni „su sačekali dok se rušenje i uništenje promene nije okončalo, dok greške revolucije nisu zalečile, a komunistička država nije istinski pokrenuta“. Drugim rečima, oni su sačekali dok revolucionarnim masama nije navučena ludačka košulja, dok vođe revolucije nisu proterane, dok se efikasan mir diktature nije popeo na scenu i dok se kontrarevolucija nije učvrstila; tek tada su došli da nju proglase Idealom.

Da li je ovo sve bio samo veliki nesporazum ili nekakva neshvatljiva brljotina? Ili su oni zaista bili u pravu kada su mislili da je ono što je u Rusiji postojalo bio „socijalizam“ koji se poklapao sa njihovom ideologijom, sa kojom kapi krvi manje ili više? Zamah fabijanstva od srednjoklasnog permeacionizma ka staljinizmu bio je zamah vrata koja su stajala na šarkama „socijalizma odozgo“.

Ako se osvrnemo na decenije koje su prethodile početku XX veka, s kojim je i fabijanstvo došlo na svet, ukazaće nam se jedna prilika, antiteza Sidnija Veba: vodeća ličnost revolucionarnog socijalizma tog perioda, pesnik i slikar Viljem Moris, koji je u svojim kasnim četrdesetim godinama postao socijalista i marksista. Morisova dela o socijalizmu iz svakog slova isijavaju duhom socijalizma odozdo, kao što upravo suprotno važi za svaki redak koji je Veb napisao. Ovo se možda najjasnije vidi u njegovim (opravdanim) napadima na fabijanstvo; u njegovoj nenaklonosti prema „marksizmu“ diktatorski nastrojenog H. M. Hindmana, britanske verzije F. Lasala; u njegovim osudama državnog socijalizma; konačno, u preziru koji je gajio prema birokratsko-kolektivističkoj utopiji opisanoj u Belamijevoj knjizi Gledajući unazad (ovo poslednje ga je navelo da izjavi „Kad bi mene regrutovali u radnički regiment, ja bih samo legao na leđa i ritao se“).

Morisovi spisi o socijalizmu su sa svih strana prožeti njegovim insistiranjem na klasnoj borbi odozdo u sadašnjem trenutku. A što se tiče socijalističke budućnosti, njegove Vesti niotkuda napisane su kao direktna antiteza već pomenutoj Belamijevoj knjizi. U njoj on upozorava:

„[...] da obični ljudi ne mogu prebaciti stvar života na pleća apstraktne Države, nego se sa njom moraju nositi kroz svesnu saradnju jedni sa drugima. [...] Raznolikost života je u istoj meri cilj istinskog komunizma kao što je to jednakost uslova, i [...] ništa sem spoja ta dva neće dovesti do prave slobode.“

„Čak su i neki socijalisti“, pisao je, „skloni da pomešaju mašineriju saradnje kojoj moderan život stremi sa suštinom samog socijalizma.“ Ovo ukazuje na „opasnost od zapadanja zajednice u birokratiju“. Stoga je iskazao strah od „kolektivističke birokratije“ koja je ležala u budućnosti. U snažnoj reakciji na državni socijalizam i reformizam, Moris je pao u antiparlamentarističku poziciju, ali ne i u zamku anarhizma:

„[...] ljudi će morati da se administrativno udružuju, i ponekad će dolaziti do razlike u mišljenjima [...] Šta tad da se radi? Ko treba da popusti? Naši anarhistički prijatelji kažu da odluke ne sme donositi većina; u tom slučaju, dakle, mora ih donositi manjina. A zbog čega? Postoji li nekakvo božansko pravo u manjini?“

Ovaj uvid zadire u srce anarhizma mnogo dublje od opšteprihvaćenog stava da je problem anarhizma taj što je previše idealistički.

Viljem Moris protiv Sidnija Veba: to bi mogao biti rezime ove priče.

 


[1] Komentar se odnosi na puno ime nacističke partije: NSDAP (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei) – Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija (op. prev.).

[2] U modernom žargonu našeg govornog područja, igrom slučaja je popularna šala koja ismeva sentiment koji stoji iza ovakvog viđenja uloge države, oličena u pokliku „Država d' uradi nešto!“ (op. prev.).

[3] Hal Drejper je pripadao struji posleratnog trockističkog pokreta koja je smatrala da su države istočnog bloka uređene sistemom tzv. „birokratskog kolektivizma“. Naša organizacija se ne slaže sa takvom analizom, uzevši u obzir da nismo ubeđeni u to da su države istočnog bloka bile nekapitalističke. Smatramo da je od SSSR-a preko Kine do Jugoslavije ili Kube u pitanju bio poseban tip državnog (birokratskog) kapitalizma. Više na tu temu možete pročitati na sledećim linkovima:

http://marks21.info/teorija/drzavni-kapitalizam-teorija-koja-podgreva-praksu;

http://www.marks21.info/istorija/jugoslovensko-samoupravljanje-upravljanje-radnistva-ili-upravljanje-radnistvom;

https://www.amazon.co.uk/Economic-Struggle-Power-Titos-Yugoslavia/dp/178076328X/ref=pd_ecc_rvi_2; (op. prev.).

Pročitano 1486 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Povratak Revoluciji: Oktobar 1917. godine

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Istorija

Uspon i pad Kominterne

Pred vama je recenzija Kominterne Dankana Halasa, knjige koja je originalno izdata 1985. godine. Kako piše naš č...

Istorija

Mase ulaze u istoriju: uvod u Trockijevu Istoriju Ruske revolucije

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.