„Dan militantnosti radnica.“ Ovako je ruska revolucionarka Aleksandra Kolontaj opisala prvu ikada proslavu Međunarodnog dana žena, marta 1911. Većina ljudi verovatno ne posmatra ovaj datum na taj način.
Uprkos svom poreklu, danas se ovaj praznik mahom svodi na kupovinu cveća i pisanje sladunjavih čestitki. Prvobitan naziv praznika bio je Međunarodni dan radnica i na njega su pozivale socijalistkinje i socijalisti, kako bi organizovale i proslavile borbe radnica.
Vodeća nemačka socijalistkinja i revolucionarka, Klara Cetkin, predložila je obeležavanje ovog dana na međunarodnoj socijalističkoj konferenciji 1910. godine. Za datum je izabran 8. mart kako bi komemorisao demonstracije jednih od najeksploatisanijih njujorških radnica, održane dve godine ranije. Osmog marta 1908. nekoliko stotina švalji ispunilo je Trg Rutgers u nižem istočnom delu Njujorka, protestvujući protiv dečjeg rada i užasnih uslova na radnom mestu, ali i da bi zahtevale pravo glasa i pravo sindikalnog organizovanja za žene.
Većinu ovih žena činile su imigrantkinje koje su satima radile u prepunim prostorijama i ponižavajućim uslovima svetšopova. Njihov bes je naredne godine doživeo vrhunac u štrajku koji je trajao trinaest nedelja i koji je postao poznat kao „ustanak 20,000“. Ovaj štrajk je bio deo talasa militantnih borbi tekstilnih radnica u SAD.
To je bila prekretnica koja je dokazala da žene nisu pasivna marva koju gazde mogu da eksploatišu kako im volja, već da su aktivni klasni borci. Kako je Klara Lemič, jedna od liderki štrajka, objasnila: „Govorili su da žene ne možeš ni da organizuješ, da neće da dolaze na sastanke sindikata. Bile smo ’privremene radnice’. Pa, pokazale smo im.“
Prve demonstracije povodom Međunarodnog dana žena održale su se širom Evrope marta 1911. „Njihov uspeh prevazišao je sva očekivanja“, zapisala je Aleksandra Kolontaj. „Nemačka i Austrija su na Dan radnica postale jedno kipuće, vibrirajuće more žena. Svuda su održavani sastanci. Muškarci su, za promenu, ostajali kod kuća sa svojom decom, a njihove žene, te zatočene domaćice, odlazile su na sastanke.“ U mnogim većim nemačkim gradovima u marševima je učestvovalo i do 30,000 žena.
Demonstracije radnica povodom Međunarodnog dana žena održavale su se u gotovo svakom velikom evropskom gradu svake godine, sve do 1915. i izbijanja Prvog svetskog rata. Glavni zahtev ovih marševa bilo je „univerzalno pravo glasa“. Sve evropske države su u to vreme i dalje poricale ovo pravo ženama. Klara Cetkin se zalagala za to da glavni slogan bude: „Pravo glasa za žene ujediniće našu borbu za socijalizam.“
Revolucionarne socijalistkinje su tvrdile da će dobijanje prava glasa za radnice značiti više od samog poboljšanja njihovih života – ono će oslabiti obruč kapitalizma koji steže celokupno radništvo. Koren potlačenosti žena je, prema njima, nicao iz kapitalističkog društva. „Ona ni kao osoba ni kao žena nema mogućnost da živi punim životom jedne individue“, zapisala je Klara Cetkin.
„Za njen rad kao supruge i majke ona dobija samo mrvice koje padaju sa stola kapitalističke proizvodnje.“
Međunarodni dan žena pomogao bi ujedinjenje radnica i radnika i pridobio ih ideji da je žensko oslobođenje u interesu cele radničke klase. Aleksandra Kolontaj je jednom prilikom izjavila: „Nakon svakog narednog Dana radnica sve više žena priključivalo se socijalističkim partijama, a rasli su i sindikati. Dan militantnosti radnica pomaže podizanju svesti i organizacije proleterki. To znači da je njegov doprinos od ključne važnosti za uspeh svih onih koji se bore za bolju budućnost radničke klase.“
Revolucionarne socijalistkinje su ulazile u oštre sukobe sa srednjoklasnim feministkinjama koje su se takođe zalagale za žensko pravo glasa. Ove su feministkinje zahtevale jednakost sa muškarcima iz njihove sopstvene klase i nisu kritikovale sam kapitalistički sistem koji im je omogućavao bogatstvo i privilegije. Tako su mnoge feministkinje tvrdile da žensko pravo glasa treba da, kao kod muškaraca, počiva na temelju količine i vrednosti svojine koju neko poseduje. „Šta je cilj feministkinja?“, upitala je Aleksandra Kolontaj.
„Njihov cilj je da se domognu svih prednosti, sve moći i svih prava koje unutar kapitalističkog društva u ovom trenutku poseduju njihovi supružnici, očevi i braća. Šta je cilj radnica? Njihov cilj je ukidanje svih privilegija dobijenih na osnovu samog rođenja ili materijalnog bogatstva. Radnici nije bitno ko je ’glavni’ – muškarac ili žena.“
Revolucionarne socijalistkinje su tvrdile da ne može doći do jedinstva ili „sestrinstva“ bogatih i siromašnih žena. Rečima Aleksandre Kolontaj: „Staze kojim hodaju radnice i buržoaske sifražetkinje odavno su se razdvojile. Prevelike su suprotnosti između interesa radnice i gazdarice, između sluškinje i njene gospodarice.“
„Borba za oslobođenje žene iz radničke klase ne može biti – onako kao što je to slučaj sa buržoaskom ženom – borba protiv muškaraca iz njene sopstvene klase,“ pisala je Klara Cetkin. „Ruku pod ruku sa muškarcima iz njene klase, žena iz radničke klase bori se protiv kapitalističkog društva.“
Razlike u interesima žena iz više i radničke klase doći će u prvi plan tokom najznačajnijeg Međunarodnog dana žena – u Rusiji, 1917. godine, kada su desetine hiljada radnica izašle na ulice i otpočele revoluciju koja je svrgnula caristički režim. Nakon tri godine pokolja na frontu i neizmernog siromaštva i oskudice kod kuće, u Rusiji je raslo raspoloženje besa i nezadovoljstva.
Međunarodni dan žena se te godine poklopio sa štrajkovima, uključujući i neke od štrajkova u ogromnoj fabrici naoružanja „Putilov“. Na hiljade gladnih žena slile su se na ulice kako bi se pridružile sastancima i marševima štrajkača. Zahtevale su „Hleb za našu decu“ i „Povratak naših muževa iz kasarni“.
Jedan od očevidaca je to ovako opisao: „Kada je radnicima zabranjen pristup fabrici „Putilov“ petrogradske žene su počele da pune ulice. Supruge, ćerke i majke vojnika, do tada podjarmljivane i ugnjetavane kao prostitutke, zahtevale su kraj svom ponižavanju i besno odbijale nastavak patnje u gladovanju koja je trajala tokom protekle tri godine. Prikupljajući snagu i strast dok su narednih dana preplavljivale grad marševima gladnih, političkim štrajkovima i demonstracijama, ove žene su pokrenule prvu revoluciju 1917.“
Radnice su bile na samom čelu bitaka koje su kulminirale u uspešnoj socijalističkoj revoluciji, oktobra 1917. U samo nekoliko kratkih godina, ova revolucija je za žene postigla više nego što je bilo koja zapadna kapitalistička država učinila tokom narednih decenija. Uvedeni su zakoni koji su olakšali razvod braka, uveli obdaništa, javne perionice i restorane, dali ženama majčinska prava i legalizovali abortus.
Iako se tokom prošlog veka život žena drastično poboljšao na mnogo načina, bitka za naše oslobođenje tek treba da bude dobijena. Uprkos tolikoj priči o „post-feminizmu“, žene i dalje trpe seksizam u svakoj oblasti svog života – na radnom mestu, u parlamentu, sudovima i u privatnom životu. Argumenti revolucionarnih socijalitkinja, poput Klare Cetkin i Aleksandre Kolontaj, o tome kako da se izborimo za žensko oslobođenje i danas imaju istu težinu.
Samo je manjina među ženama uspela da sebi obezbedi upravljačke poslove ili dobro plaćene karijere. To, međutim, nije zaustavilo seksizam sa kojim su žene suočene. Štaviše, milioni radnica se i dalje bore sa „dvostrukim jarmom“ eksploatacije na poslu i odgovornosti za brigu o deci kod kuće. Jaz koji zjapi između života bogatih i siromašnih žena ogroman je kao i na početku prošlog veka – ako nije i veći.
Šta jedna direktorka ima zajedničko sa ženama koje trpe eksploataciju i seksualno maltretiranje u svetšopovima Trećeg sveta? Kondoliza Rajs je jedna od najmoćnijih crne žena na svetu. Dok je bila na poziciji Bušove savetnice za nacionalnu bezbednost, davala je sve od sebe da SAD uvuče u rat. Ana Kruger je na poziciji zamenice izvršnog direktora MMF-a predvodila zahteve za uvođenjem oštrijih mera štednje, usmerene prema Argentinkama i Argentincima.
Šta ove bogate žene imaju zajedničko sa nisko plaćenim kasirkama u supermarketima naprednih zemalja? Antiglobalizacijski i antikapitalistički pokreti radikalizovali su celu novu generaciju. Talas protesta koji je preplavio planetu – od Latinske Amerike do Južne Afrike, od SAD do Evrope – uključio je i veliki broj žena. Njihova borba prenela je duh besa i neposlušnosti ranih proslava Međunarodnog dana žena.
Nada da ćemo se izboriti za žensko oslobođenje leži u produbljavanju i širenju te borbe na taj način da više neće samo pretiti, već i da će uspeti da zbaci kapitalistički sistem koji omogućava porast ženske potlačenosti.
Rečima Klare Cetkin: „Budućnost ćemo osvojiti jedino ukoliko žene pridobijemo kao klasne borce.“