Ovaj prilog debati o savremenom srpskom fašizmu pisan je u kontekstu sve značajnijeg okretanja fašističkih organizacija socijalnim i studentskim pitanjima, u pokušaju zloupotrebe posledica ekonomske krize i dubokog društvenog pada za jačanje svojih redova, svoje pozicije u društvu i ostvarivanje svojih programa. Nedavna dešavanja na Mašinskom fakultetu u Beogradu na najbolji način opisuju ovu klimu.
Krajnje je vreme da se tzv. „patriotske organizacije” poput Dveri, Srbske Akcije i Nomokanona kvalifikuju kao ono što zaista jesu – kao fašističke.
Kao što bi se edipalni šizofreničar vratio u sigurnost majčine utrobe, tako bi se propadajući sitni srpski buržuj vratio u idiličnu patrijarhalnu ušuškanost porodičnih zadruga, kroz vertikalu „Bog-kralj-domaćin”.1
Ekonomski usponi i padovi dovode do sve veće polarizacije na dve antagonistične klase, terajući našeg ćiftu da se svrsta u jedan od neprijateljskih tabora. Što se više razdvaja zemlja pod njegovim nogama, to sve čvršće steže svoju slamku spasa – svest o „svojoj sudbini kao o sudbini nacije”.2
Fašista, naoružan Svešću, smatra za sebe da je Izabrani koji će osloboditi svoju naciju ogrezlu u dekadenciji: „Moja najdublja osećanja ne mogu bolje izraziti do u obliku blagodarenja Proviđenju koje me je pozvalo i pomoglo mi…da postanem Firer moga naroda”.3
On ne razume podelu društva na klase, već percipira naciju kao bolestan ili zdrav organizam, dok se pojedinac stapa u ovaj transcedentni entitet – zapravo ceo njegov život je u potpunosti podređen zajednici u kojoj „svaki srpski raskol, podela i nesloga su prošlost i smrtni greh novog rodoljublja”.4
Posebno je zabrinjavajuće što se njihov aktivizam pre svega odnosi na akademsku sredinu – npr. u slučaju Dveri to je Mašinski fakultet u Beogradu, ili u slučaju Nomokanona, Pravni. U vreme strukturne krize kapitalizma, a usled nedostatka adekvatne leve alternative, ovakve organizacije igraju na nacionalističku kartu, trudeći se da privuku sve socijalno frustritane studente. Međutim, krucijalno pitanje je – šta ih čini fašističkim?
„Ni levo ni desno”
Ako bi se tražio naš idejni izraz danas, onda bi najtačnije bilo reći da smo (N)I LEVO (N)I DESNO. Jer, ako je desno: vera, državotvornost, nacionalna samobitnost, svetost tradicionalnog braka i porodice – onda smo desno. Ali, ako je desno: novi monopol i neodgovornost povlašćenih društvenih slojeva, kapitalizam bez socijalne funkcije, ceremonijalna religioznost bez misionarske i milosrdne sadržine, onda nismo desno.
Takođe, ako je levo antiglobalizam, narodna socijalizacija duhovnih i materijalnih dobara, preustrojstvo kapitalističkog stroja u korist pojedinca i celine, revolucionarni žar moralne samosvesti protiv korupcije kao duhovnog oblika kapitalizma, jednom rečju, socijalni patriotizam sa hrišćanskim likom, lišen neomarksističkog rata protiv vere i nacije, onda smo levo.
Ako je, pak, levo: neodstupno zalaganje za odumiranje države, nacionalnih individualiteta i religijske svesti, dalje nepristajanje na privatnu svojinu, slobodu mišljenja i delovanja, kao i večiti internacionalizam i diktatura raznih manjina kao novog proleterijata, onda ne možemo i nećemo biti levo.5
Na evropskoj ideološkoj skali, Srbska Akcija ne pripada „desnici”, ni „umerenoj” niti „ekstremnoj”, već grupacijama Trećeg puta, koje ukazujući na neodvojivost nacionalizma i borbe za socijalnu pravdu, stoje jednako udaljeno i od vladajućih demo(no)kratskih mondijalista (bilo da pripadaju levom ili desnom centru), kao i od levičarskih, neokomunističkih i anarhističkih grupacija.6
Fašizam sebe želi da predstavi kao „treći put” između marksizma i kapitalizma. „Ličnost i klasa – liberalizam i marksizam – su zlo. Nacija je dobra.”7
Cela ova koncepcija se ruši kao kula od karata kada se postavi pitanje privatne svojine. I pored zalaganja za određeni stepen državne intervencije u privredi, mora postojati „nužna dozvola privatne inicijative i privatne svojine”.8
Dveri čak ni nemaju nikakav ekonomski (i uopšte bilo kakav) program – zapravo, sve se zatrpava pukim apstrakcijama poput „Deca su naš nacionalni program”, ili „Počnimo sa poštovanjem i praznovanjem svetinje ljudskog života, braka, mnogočlane porodice.”9
Dakle, sve se zadržava u sferi duhovnog („kult tradicionalizma”, Umberto Eko), odnosno u oblasti purifikacije jednog društva „zatrovanog” „antisocijalnim” ili „totalitarnim” idejama, kako npr. „dverjani” vide homoseksualnost.
Nastojanja da se nacionalni i socijalni programi spoje datiraju iz poslednjih decenija 19. veka10, a ovakvi pokreti su naročito bili zastupljeni posle prvog svetskog rata, kada je trebalo pendrecima samleti radničku oštricu – čiji su najbrutalniji primeri italijanski fašizam i nemački nacional-socijalizam.
Same Dveri se, pod maskom „socijalnog patriotizma”, iz petnih žila trude da izjednače studentske i radničke proteste u Evropi sa divljanjem huligana i fašista 10.10. u Beogradu. Pored toga što se samo zvanično zalažu za radnička prava, njihovo „levičarenje” se svodi na organizovanje „Porodičnog marša” ili „Pokreta za život” – kako bi se pod plaštom promovisanja tradicionalnih vrednosti izvršila homogenizacija nacije – nije bitno da li je neko radnik ili kapitalista – mi smo svi „Srbi”.
„Revolucija”
Dosledno ispovedanje Srbske ideje u današnjem vremenu mora imati nacionalno-revolucionarni izraz, odnosno krajnje negativno delatno nastrojenje prema vladajućem sistemu, koji je zadojen smradnim duhom mondijalizma, koristoljublja i obezduhovljenosti. Stojeći na takvim pozicijama, Srbska Akcija sebe vidi delom opšteevropskog nacionalnog fronta borbe protiv cionističko-atlantističke okupacije našeg kontinenta.11
„Oslobođenje misli i dela. Nemamo vremena za čekanje. Ne čekamo više nikoga i ništa. Samoorganizujemo se. Podižemo duhovni i moralni ustanak. Rušimo lažne autoritete i oslobađamo zarobljene snage ovoga naroda. Delujemo moderno a tradicionalno. Ne odstupamo i ne predajemo se.12
Prvo, bitno je istaći da ovde nema nikakve revolucije. „Sitni buržuj je prema ideji razvoja neprijateljski raspoložen, jer razvoj ide neumitno protiv njega; napredak mu nije doneo ništa osim dugova koje ne može da otplati.”13 Ali, Dveri se zapravo zalažu za „antirežimske i antisistemske integracije”.14
Tako je – one su toliko antirežimske i antisistemske da dobijaju novac za rad od ministarstava15, čiji članovi govore policiji ko sme da uđe na Mašinski fakultet (u strahu od „ekstremista”) ili podržava donošenje Ustava iz 2006.16
Srbska akcija se formalno zalaže za „konzervativnu revoluciju u duhovnom, nacionalnom i socijalnom pogledu”17, dok s druge strane, radina obnovi korpotaivističkih ustanova fašističkih država („strukovni sabori”, gde bi organizacije radnika i kapitalista išle ruku pod ruku), ili se bazira na diskretnom glorifikovanju „privatne inicijative i privatne svojine”.18
Ovo predstavlja tipičnu organsko-integrativističku koncepciju društva – nacija je organizam, zatrovan raznim antinduhovnim elementima koji nagrizaju tkivo jednog naroda. Njihov zadatak je da izvrše nacionalni preporod (palingenezu), čisteći Srbiju od ovakvih elemenata. „Više od sedamdeset godina od Musolinijeve moralne i duhovne revolucije, Boško Obradović poziva na duhovni i moralni ustanak”.19
U ekonomskom smislu, socijalna suština ostaje ista – njihova „revolucija” ne ukida dijalektiku radnik-kapitalista, šta više, ona ih „miri”. Sam Obradović, koji je jedno vreme pisao tekstove za Novu iskru (ljotićevski list) napadao je individualizam, materijalizam i ateizam kao tekovine francuske revolucije „koje stoje u suprotnosti sa srpskom organskom mišlju”, u kojoj postoji „nadređenost zajednice… u odnosu na jedinku”.20
Dverjanska „Srpska mreža”, kao i „antikapitalizam” Srbske akcije, predstavljaju se u svom egalitarističkom obličju,ali dovoljno je pogledati njihove socijalne postulate da bi se shvatilo da se radi o sitnoburžoaskim i reakcionarnim pokretima fašističkog opredeljenja.
„Žrtveni jarac”
Međutim, šta je i na osnovu čega se da analizirati ideologija homoseksualizma, to je verovatno jasno samo Vladanu Glišiću, iz prostog razloga što je on taj pojam, kao i ono što ovaj navodno označava, sam izmislio. I ne samo što je izmislio, nego je toj stvari koju je izmislio, pripisao odlike koje je izmislio, na osnovu tvrdnji koje je izmislio. Ko su „ideolozi homoseksualizma” koji se „igraju idejama o homoseksualnoj planeti” i odakle Glišiću ta informacija? Ko su „gej i lezbo aktivisti” koji su „primetno uvek u blizinu” onih koji se bave ilegalnim eksperimentima kloniranja ljudi? Kako je i kada Glišić to „primetio”?21
U periodima socijalnih lomova, a pre svega ekonomskih kriza, slabije društvene grupe postaju predmet na koji najpasivniji društveni talog projektuje svoju frustraciju, što se i desilo 10. oktobra u Beogradu.
Na taj način, njihovo sadističko „zadovoljstvo je bilo kadro da kompenzuje – bar za neko vreme – ekonomsku i kulturnu osiromašenost njihova života.”22 Za Srbsku akciju se lako nazire ko su njeni neprijatelji – kroz ideološke osnove kao što su npr: „Čuvanje nacionalnog bića i rasnog identiteta” ili „Borbenog srbskog pravoslavlja”. Jasno je da je u pitanju klerofašistička organizacija (sa svim ostalim primesama: antisemitizam, homofobija, rasizam, šovinizam…).
Uzalud „dverjani” brane svoju „mirotočivost” – upravo su oni bili ti koji su pred Paradu ponosa najviše naelektrisali atmosferu, pozivajući na „svenarodni otpor”23 (zajedno sa SNP Naši 1389, Vidovdanom, Nomokanonom, itd.) ili organizujući „Porodičnu šetnju” gde su skandirane porodične devize poput „ubij, zakolji da peder ne postoji!”24
Mogu da peru ruke od fašizma koliko hoće – i kroz teoriju i kroz praksu se potpuno uklapaju u njegove okvire.
Razotkriveni
Teško je u jednom članku obuhvatiti sve organizacije. To nam nije ni bio cilj. Pre svega, osnovni zadatak je da postavimo bazu za buduće analize sličnih udruženja.
Prvo, Srbska akcija i Dveri, ma koliko se lepo uklapale u teorijski kontekst fašizma, takođe poseduju i izvesne razlike u odnosu na „idealni tip”.
Retorika Srbske akcije u svom klerikalizmu dosta podseća na retoriku Obraza, dok na rasističkom planu podseća na Nacionalni stroj.
S druge strane, Dveri ne žele da se identifikuju sa ovakvim organizacijama, jer sebe smatraju nekakvom „elitom”.
Međutim, one nikada nisu osudile ovakve organizacije, šta više – staju u njihovu odbranu. Tako, oni „su branili građansko pravo neonacista da marširaju Novim Sadom, dakle isto ono pravo koje su nedavno nastojali da uskrate predstavnicima GLBT populacije”.25
Takođe, 11. oktobra 2008, za kada je u Beogradu najavljen „Srpski marš” (negirajući bilo kakvu povezanost), organizacije 1389, Dveri, Nomokanon i Svetozar Miletić najavile su svoj skup u Domu sindikata. „Ovo je prvi put da sve ove organizacije nastupaju jedinstveno”.26
Dveri imaju snažno uporište u SPC-u. „Dveri od samog početka finansiraju parohije i manastiri SPC, a od 2004. godine čelnici dveri zaposleni su u Patrijaršiji, u listu Pravoslavlje”.27
Dveri su se potpuno stopile sa crkvenim aparatusom nakon osavremenjavanja svojih medija – tada su postale njen nezvanični podmladak. To praktično znači da su Dveri još jedan transmisioni kaiš putem kojeg crkva deluje u političkoj sferi – pogotovo sada kada se spremaju za širi politički angažman, tj. kada postaju stranka28 (iako se formalno protive stranačkom organizovanju).
Na treba isključiti ni saradnju sa političkim strankama, pre svega sa DSS-om. DSS je javno podržao Porodičnu šetnju29, bivši ministar vera i bivša šefica vladinog Koordinacionaog centra za Kosovo (inače članovi DSS-a) prisustvovali su njihovim saborima i tribinama.30
Takođe, i DSS i Dveri su uzeli učešća u dogovaranju oko organizovanja Rusko-srpskog omladinskog društva sa ruskom organizacijom Naši (SNP Naši 1389 je takođe jedan od njenih glavnih partnera u Srbiji).31 Međutim, tajna veza izmedju DSS-a i Dveri pukla je kada je otkriveno da je za vreme trajanja funkcije direktora „Kolubare” (koga je, inače, postavio DSS) za Dveri izdvojeno 4.2 miliona dinara.32
Dveri poseduju sjajnu mrežu kontakata, kao i medijski proboj – sasvim je realna opcija njihovog izlaska na izbore.
Nomokanon, isto tako, poseduje značajan socijalni kapital – na njihovim tribinama su gostovali ruski ambasador, režiser Nikita Mihalkov, ali i profesori pravnog fakulteta.33
Tragično je da Uprava fakulteta i Studentski parlament, organizaciji koja sarađuje sa Srbskom akcijom, ili na čije tribine dolaze obrazovci, ili se skandira „Radovan Karadžić”, i dalje tolerišu aktivnosti na fakultetu.
Naivno je saopštenje da nije moglo da se pretpostavi da će biti ikakvih ispada na tribini „Istina o Srebrenici” (koja je, inače, trebalo da nosi zvučan naziv „10 godina od oslobođenja Srebrenice”), „na kojoj su osporavani zločini u Srebrenici 1995″.34
Međutim, uprkos napredovanju desnice na fakultetima, dolazi i do odgovora na ovakve aktivnosti.
Grupa Antifašistkinje i antifašisti u akciji odigrala je bitnu ulogu u raskrinkavanju paktiranja Dveri i policije na Mašinskom fakultetu, koja je pritom (ponovo) kršila autonomiju univerziteta. Policija je stajala na ulazu fakulteta, dok su pripadnici Dveri odlučivali ko je podoban da na fakultet uđe.35 Neko bi pomislio da je ovo skandalozno za jednu „antirežimsku i antisistemsku” organizaciju.
Međutim, ne treba isključiti ni borbenost ostalih progresivnih studentskih snaga. Postojanje grupa poput Odbrani Filozofski ili Odbrani Filološki obezbeđuje visok potencijal za akciju u akademskoj sredini, i to ne samo protiv odnonsih organizacija, već i protiv državne represije, što su studenti Filozofskog fakulteta već hrabro pokazali.
Pred nama je dug i težak put. Koordinacija i omasovljavanje studentskog organizovanja iziskuju mnogo vremena i resursa, ali Odbrani Fiozofski i Atifa u akciji predstavljaju dobar početak izgradnje šireg fronta protiv ultradesničarskih grupacija i državne represije na fakultetima. Solidarno protiv fašizma!
Nomokanon
Navodno, predstavlja udruženje, „osnovano sa ciljem promovisanja načela i ideja na kojima je zasnovano Zakonopravilo” i tvrde da „nisu politička organizacija” i da se bave „organizovanjem tribina koje se tiču pravne istorije”.
S obzirom na to da formalno nemaju nikakav konkretan program, student bi mogao da dođe u zabludu i pomisli da se radi o nekom „štreberskom” udruženju zaljubljenika u srpsko srednjovekovno pravo.
Međutim, koliko su apolitični vidi se iz naziva njihovih tribina poput „Istina o Srebrenici” (prvobitno je naziv bio „10 godina od oslobođenja Srebrenice”), na kojoj je iz petnih žila skandirano „Radovan Karadžić!” i to u najvećem amfiteatru – čuvenoj „Petici” (amf. „Radomir Lukić”).
Najveće „iznenađenje” koje su Nomokanonci priredili jeste upravo saradnja sa Srbskom akcijom! Zajedno su organizovali i delili letke po fakultetima, gde je iznet predlog „socijalno pravičnog rešenja tog (studentskog) pitanja”.
Ukratko, postavljaju se kao eksponenti države. S jedne strane, stvaranjem „samoobnavljajućeg” fonda, univerzitet i država profitiraju. S druge strane, „samoobnavljajući fond” puni se tako što studenti potpisuju ugovor o zajmu sa Ministarstvom obrazovanja, koji otplaćuju tek kada se steknu uslovi, kako bi se sprečila „lenjost i bahatost studentske omladine”.
Njihov program ne samo da je ulizivački, već i antistudentski – u zemlji gde postoji preko milion nezaposlenih i gde prosečna plata pada ispod 300 evra, ovo je praktično kriminalno.
1. http://www.srb-akcija.org/o-nama/198/ideologija/
2. Erih From, Bekstvo od slobode, str. 151
3. Hitlerov govor iz 1939, u Ratko Marković, Ustavno pravo, str 154.
4. Boško Obradović, „Šansa u krizi: Sedam osnova našeg preporoda”
5. „Budimo nerealni, tražimo moguće”, Dveri Srpske
6. http://www.srb-akcija.org/o-nama/198/ideologija/
7. Lav Trocki, „Šta je nacionalni socijalizam”, u Solidarnost (decembar 2010)
8. http://www.srb-akcija.org/o-nama/841/program/#more-841
9. Boško Obradović, „Šansa u krizi: Sedam osnova našeg preporoda”
10. Andrej Mitrović, Fašizam i nacizam, str. 40
11. http://www.srb-akcija.org/o-nama/241/o-nama/
12. Boško Obradović „Šansa u krizi: sedam osnova našeg preporoda”
14. http://www.standard.rs/vesti/36-politika/5446-boko-obradovi-vreme-je-za-akciju-i-antireimske-integracije-.html
15. „Tako je Ministarstvo za dijasporu izdvojilo sredstva za stalno potcenjivane i uboge „Dveri srpske”, a Ministarstvo za rad i socijalnu politiku pomoglo je Srpski četnički pokret i Republičku asocijaciju za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta”. Borka Pavićević, „Demarkaciona linija 481″, Danas, 28.12.2010.
16. http://www.dverisrpske.com/tekst/147
17. http://www.srb-akcija.org/o-nama/186/znamen-sa/
18. http://www.srb-akcija.org/o-nama/841/program/
19. http://www.pescanik.net/content/view/5831/191/
20. Boško Obradović, „Demokratska laž i svetlo istine”, Nova iskra, br. 58, str. 14
21.. Rastislav Dinić, „Zveri srpske”, Peščanik, 21.10.2010.
22. Erih From, Bekstvo od slobode, str. 154
23. http://www.standard.rs/vesti/63-ostalo/5438-otvoreno-pismo-patriotskih-organizacija-kakva-vlada-takva-i-parada-poziv-na-svenarodni-otpor.html
24. http://www.e-novine.com/drustvo/43439-Dverjani-pod-zatitom-MUP.html
25. http://www.neznase.ba/intervju/intervju/4064-jovan-byford-u-srbiji-je-genocid-zabranjena-rec.html
26. http://www.pescanik.net/content/view/2058/171/
27. http://www.neznase.ba/intervju/intervju/4064-jovan-byford-u-srbiji-je-genocid-zabranjena-rec.html
28. http://www.blic.rs/Vesti/Politika/229772/Dveri-postaju-stranka
29. http://www.dverisrpske.com/tekst/174538
30. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2007&mm=06&dd=26&nav_category=11&nav_id=252750 i http://www.razmena.org/sh/88/1/746/?tpl=94
31. http://www.naslovi.net/2008-04-05/danas/zajedno-dss-dveri-i-nasi/629251
32. http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/232157/Kolubara-sponzor-Dveri
33. http://www.zakonik.rs/nomokanon/tribine/tribine.html
34. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2005&mm=05&dd=18&nav_id=168654&nav_category=12&version=print