Skoro tri meseca nakon parlamentarnih izbora, Italija će konačno dobiti vladu, i to tehničku, čime će najveća kriza u istoriji Republike biti ne zaustavljena, nego zatrpana pod već nabudžen tepih.
Juče, nakon intervencije predsednika Republike Serđa Matarele, mandat za sastavljanje vlade dobio je bivši direktor MMF-a Karlo Kotareli. Ovaj tehnički izbor usledio je nakon kontroverznog postupka predsednika, kojim je odbio ministarski tim prethodnog mandatara Đuzepea Kontea zbog predloženog ministra finansija, Paola Savone, kao razlog navodeći njegove anti-EU stavove. Nakon dugih pregovora sa Konteom, ali i sa šefovima poslaničkih grupa koje su predložile Kontea – Pokret 5 zvezdica (Movimento Cinque Stelle) i Liga (Lega) – Matarela je, igrajući se svojim ustavnim ovlašćenjima, jasno stao na stranu krupnog kapitala, sprečivši da na mesto ministra finansija četvrte najveće ekonomije EU dođe protekcionistički raspoložen ekonomista.
Koliko su neoliberalne reforme značajne za EU postaje jasno kada se analizira šta je sve Matarela prećutao pre nego što je rekao „ne“. Koalicija populističkog M5S i ekstremno desničarske Lege dobijala je zeleno svetlo sve dok nije dirala u ekonomiju. Da bi se razumelo koliku je pretnju po EU predstavljala ovakva koalicija, kao i šta su sve Matarela i EU dopustili, neophodno je analizirati obe političke snage, kao i njihov dogovor.
Movimento Cinque Stelle
Naime, Pokret 5 zvezdica, rođen 2008. godine kao parodija na italijansku političku krizu, bazira svoju borbu na binarizmu naroda protiv „političke kaste“. Oni tradicionalno ustavobraniteljski veruju da će, kada na mesto amoralne, korumpirane političke elite dođu novi i pošteniji ljudi, sve savršeno funkcionisati. U trenutku političke, socijalne i ekonomske krize u kakvoj se nalazi Italija, promena koju M5S nudi predstavlja samo privremeno rešenje za krizu političke sfere, preusmeravajući gnev naroda u parlament umesto na ulice. Glavna karakteristika ovog pokreta je to da nema karakteristike. U želji da ništa ne gleda kroz prizmu ideologija, kao i da korišćenjem interneta uspostavi direktnu demokratiju, nema jasno definisan stav ni po kojem pitanju, osim opšteg zaključka da je za promenu dovoljna smena vlasti. Gadeći se svih prethodnih vlada, ali ne i ideje sopstvene vlasti, M5S odbacuje i sindikate i radnička udruženja, smatrajući ih idealističkim i odvojenim od interesa celokupnog naroda, i samim tim ih marginalizuje umesto da im ponudi institucionalnu podršku. Stoga se nezadovoljni radnici/e ne okreću nekoj radničkoj inicijativi, već pokretu koji je zapravo prepreka poboljšanju njihove situacije.
Lega
Ekstremno desna strana koalicije ogleda se u Legi, italijanskoj verziji francuskog Nacionalnog fronta. Renovirajući imidž stranke, tj. odbacujući prethodne tendencije ka separatizmu Severa i pretvarajući se u nacionalnu partiju, glavna karakteristika Lege jeste antiimigraciona politika. Usled hroničnog manjka konsenzusa oko značenja rase i nacije u Italiji, Mateo Salvini (vođa partije) lakše je izmanipulisao predefinisanje identiteta „mi“ u „hrišćani bele boje kože“, a „oni“ u „stranci“. „Njih“ je sve više u Italiji, i žive u sve težim uslovima. Država svojim laissez-faire pristupom ne pomaže mnogo, te najveći deo posla obavljaju nezavisne organizacije poput Baobaba, Karitasa, MEDU i ostalih. Ipak, kako sada skoro četvrtina italijanskog BDP-a dolazi od crnog tržišta, gde su migranti/kinje često eksploatisani poput robova sa istih prostora od pre dva milenijuma, stvorila se pozamašna rezervna armija rada, koja direktno utiče na ekonomski život italijanskih građana. Oni žele promenu, izlaz iz ove krize, ali i pored velike solidarnosti unutar društva, ekonomska determinisanost gura ih u ruke jedinih koji trenutno nude neku drugu opciju – Lege.
Ugovor
Program vlade
Tri nedelje pregovora iznedrile su program vlade koji pokazuje mnogo veći uspeh Lege, tj. dominaciju nad M5S. Bez ideoloških smernica i jasnih strategija, M5S uspeo je da progura jedino dva svoja obećanja, koja su ujedno i jedine progresivne mere u celom programu. Dok je uvođenje socijalne pomoći od 780 evra mesečno (za svaku osobu bez posla ili sa niskim primanjima) svakako za pohvalu, ono u sebi nosi probleme poput povećanja rezervne armije rada, jer je uslov za primanje pomoći prihvatanje prvog posla koji naiđe, kao i problem povećanog troška od 16 milijardi evra na godišnjem nivou, bez jasno definisanog plana za otplatu osim stezanja javne uprave. Iskustvo nam je pokazalo da neoliberalne partije sa radošću dočekaju ovakve situacije kako bi uletele i ponovile mantru da je socio-ekonomska politika neodgovorna i neizvodljiva. Konačno, ova mera isključuje svakog ko nema državljanstvo Italije, favorizujući time jednu grupu a drugu stavljajući u mnogo težu situaciju, i tako ih udaljavajući ka suprotnim polovima.
Od progresivnih mera, program najavljuje još jedino reformu penzionog zakona, dok mesta nije nađeno ni za jednu drugu diskriminisanu grupu u društvu – nema bavljenja rodnom neravnopravnošću niti velikom razlikom u razvijenosti Juga i Severa zemlje. S druge strane, ne manjka antiimigracione politike niti reforme poreskog sistema, što su glavne tačke fokusa Lege. Pooštravajući kontrolu i sistem kažnjavanja za migrante/kinje, ali i za sve strance koji ne poštuju zakon, Salvini je uspešno progurao svoju poruku da su za njega na prvom mestu Italijani. Reformom poreza, tj. uvođenjem proporcionalnog umesto progresivnog poreza, takođe je uspešno sprovedeno dodatno presipanje bogatstva ka bogatijim članovima društva, a Italija je učinjena poreskim rajem za bogate kompanije situirane u Evropi.
EU i Italija
Iznenađujuće je da se EU nije pobunila kada se prvi put pregovaralo o ovim pitanjima, već kada su na dnevni red došla imena ministara/ki. Svakako da su „evropske vrednosti“ u direktnoj suprotnosti sa ovako strašnim tretiranjem migranata/tkinja i manjinskih grupa, a ni povećanje zaduživanja nije primer odgovorne politike, zar ne? Ipak, kako će posledice ta dva istrpeti narod Italije, a ne briselska elita, ispostavilo se da je glavni problem ime ministra finansija Paola Savone. Savona, koji je 2015. godine objavio svoj „plan B za Italiju“ – koji podrazumeva reviziju ugovora sa EU tako da ona postane jača zajednica sa više međusobno jednakih država, čime bi bila umanjena dominacija Nemačke – potvrdio je tu svoju ideju pred novinarima, što je upalilo alarm u Berlinu i Briselu. Matarela je u svom obraćanju naciji izjavio da ekonomija predstavlja atmosferu i sliku društva, a da takvi anti-EU stavovi ne predstavljaju stav većine građana. Umesto Konteu, mandat za sastavljanje vlade dat je bivšem predsedniku MMF-a, čije su ideje sasvim u skladu sa očekivanjima EU. Takođe, njegov tim, o čijem sastavu se za sada samo nagađa, pun je narodu već poznatih lica, poput Rafaelea Kantonea, Paole Severino, Frančeska Paola Tronka i Alesandra Pajnoa, koji su učestvovali u prethodnim vladama. Za jedne su oni pripadnici stare „političke kaste“, za druge sluge Berlina, Brisela i Pariza, a za treće štit „evropskih vrednosti“.
Budućnost
Doskorašnji pobednici izbora, Di Majo i Salvini, svakako ne žele da se pomire sa ovakvim spletom okolnosti. Dok Di Majo traži opoziv Matarele, pokazujući da je svestan koliko je M5S u ovim pregovorima pokazao svoje pravo lice i izgubio brojnu podršku, Salvini sa druge strane zagovara nove izbore, do kojih će nesumnjivo uskoro doći, i gde će on najverovatnije kapitalizovati svoju sve veću popularnost i glasove koje je preuzeo od Berluskonija, sada zaštitnika EU, i politički impotentnih M5S.
Desnica
Takav nagli rast popularnosti desnice – koji je, čini se, prošao bez velikog otpora – pokazuje da ona zapravo nikada nije ni nestajala sa italijanske političke scene. Najpre su se fašisti postepeno infiltrirali u redove Hrišćanske demokratije (DC), partije koja je neprekidno bila na vlasti od kraja Drugog svetskog rata do svog raspada 1994. godine. Tako su uspešno ušli u politički mejnstrim, sklapajući koalicije sa Berluskonijem. Desni stavovi „odomaćili“ su se u društvu, odakle desnica nikada nije isterana, već se nalazila u sastavu vlasti i pomagala napredovanje neofašista, prvenstveno davanjem institucionalne, ali i neposredne podrške u vidu prostora. Tako danas možemo naći otvoreno fašističke socijalne centre, poput CasaPound ili Forza Nuova.
Kriza centra
Ono što desnici pruža priliku za novi proboj svakako je kriza politike centra. Demokratska partija (PD) je, odričući se svojih korena u nekada najvećoj komunističkoj partiji na Zapadu, usvojila stavove „trećeg puta“, pa čak i progresivnog neoliberalizma. To se odlično može videti u reformama koje je Mateo Renci uveo u svom poslednjem mandatu. Reforme i mere „štednje“ nisu učinile ekonomiju boljom, već su samo živote italijanskih građana učinile težim. Građani više ne veruju u takav pristup, jer napretka nije bilo godinama. Izgubili su volju za aktivnim društvenim životom, osećajući se otuđeno i jedni od drugih, a posebno od bilo kakve akcije vlade.
Slaba levica
U ovakvoj situaciji, vrlo pogodnoj za promene i autsajdere, levice nema ni na pomolu. Njena nevidljivost posledica je njenog postepenog propadanja. Iako nekada vrlo jaka, Komunistička partija Italije (PCI), čija se snaga zasnivala na podršci SSSR-a, bila je zagovornica evrokomunističkog puta u socijalizam, što je pripremilo teren za reformizam levice nakon raspada PCI devedesetih. Deo levice se, kako je gore navedeno, pretočio u centar i Demokratsku partiju, dok su se brojne druge organizacije u međuvremenu kompromitovale ulaženjem u vlade koje su se često završavale ili skandalima ili totalnim neuspesima. Tako danas na političkoj sceni možemo primetiti samo dve sićušne levičarske snage. To su Liberi e Uguali (Slobodni i jednaki), koji predstavljaju bivše levo krilo PD-a i neuspešno imitiraju Korbinovu Laburističku partiju, i Potere al Popolo (Moć narodu) – skup levičarskih organizacija, pretežno iz Napulja, koje su se spontano udružile rešavajući brojne lokalne probleme u svojim socijalnim centrima. Kao demokratski organizovan pokret odozdo koji se bavi socijalnim i ekonomskim temama, PaP polako dobija uporište u narodu, kao i na međunarodnoj sceni, pregovarajući o koaliciji sa Melanšonom, Podemosom i Janisom Varufakisom; međutim, na domaćoj političkoj sceni poslednje izbore završili su sa samo 1,1% osvojenih glasova.
Kako će se razrešiti ova nova kriza u Italiji, zavisi velikim delom od toga kako se levica bude organizovala. Iako budućnost za sada deluje sivo, sa sve većom fašizacijom društva, kao i sa čvršće stegnutim povocem iz Brisela, italijansko društvo nije atomizovano, već je, pogotovu na Jugu, vrlo solidarno i željno promene u ekonomskim odnosima. Promena neće doći preko noći, a svakako neće doći ni preko kapitalističkih institucija demokratije, te ne treba isuviše očajavati zbog njihovog propadanja. Promena se gradi u društvu i iz društva, svakodnevnim aktivizmom i povezivanjem. Taj rat za pozicije daleko je od izgubljenog i tek se razbuktava.