Evropski memorandumi o „štednji“ kojima je Grčka bila podvrgnuta istekli su pre nekoliko nedelja. Ipak, za Grčku i dalje nema izlaza iz krize. O razornim posledicama politike „štednje“ i potrebi da grčka levica prevaziđe kako ograničenja parlamentarizma, tako i sektaško zatvaranje u sebe kako bi dala novu snagu pokretu na ulicama piše Panagiotis Sotiris (tekst je originalno objavljen na sajtu američkog časopisa Jacobin).
Aleksis Cipras odabrao je Itaku kao mesto gde je, 21. avgusta, obznanio izlazak Grčke iz bejlaut-programa koje je ovoj zemlji nametnula Evropska unija u saradnji sa Međunarodnim monetarnim fondom. „Grčkoj odiseji je došao kraj“ bila je glavna poenta Ciprasovog govora.
Time su zvanično završeni memorandumi o razumevanju koji su, počev od 2010. godine, pratili svaki od tri ugovora o zajmu koji su „institucije Trojke“ (tj. Evropska centralna banka, Evropska komisija i MMF) nametnule Grčkoj. Pod ovim režimom, uslov za svaku pozajmicu Grčkoj bio je da njena vlada primeni mere „štednje“ i institucionalne reforme koje su „institucije Trojke“ nadgledale.
Grčki premijer je 21. avgusta zaista mogao da objavi da je završena jedna faza tzv. evropske „finansijske pomoći Grčkoj“ – iako je reč o programu koji je, uprkos svom imenu, zasnovan na pljačkanju grčkog društva. Istina je, međutim, da formalni završetak ovog programa ne znači ni povratak grčkog suvereniteta, niti to da je merama „štednje“ Ciprasove vlade došao kraj.
Memorandumi nisu gotovi
Mere koje su uvedene tokom poslednjih nekoliko godina samo su zacementirale položaj Grčke – ni govora o tome da su je stavile na put oporavka. One uključuju opsežne privatizacije koje su osakatile javni sektor, povećanje starosne granice za odlazak u penziju i značajna smanjenja iznosa penzija, dramatičan pad broja zaposlenih u državnoj službi, kao i rezanje njihovih plata i smanjenje sigurnosti zaposlenja. Grčki kreditori očekuju da sve ove mere ostanu na snazi i pod njihovim budnim okom. Trojka će, uz to, nastaviti da strogo kontroliše grčku ekonomiju kako bi osigurala da mere „štednje“ i neoliberalne reforme ostanu tu gde jesu.
Grčka će se, čak i u prvim nedeljama i mesecima nakon navodnog završetka evropskog nadzora, suočiti sa periodom „povećane kontrole“ kako bi se obezbedilo da ostane „na pravom putu“. Za 10. septembar zakazan je „tehnički pregled“ Grčke, kada će zvaničnici Trojke doći u Atinu na još jednu rundu „postprogramske“ evaluacije. Tome treba dodati i uobičajenu meru nadzora u evrozoni, uključenu u program tzv. Evropskog semestra[1] – čvrstu kontrolu nad budžetskom potrošnjom.
Povrh svega toga, dobijanje nekih evropskih fondova koje Grčka još uvek čeka – pre svih, ekstraprihoda koji su ostvareni kupovinom grčkih obveznica od strane ECB u sklopu Programa za tržišta hartija od vrednosti (Securities Markets Program, SMP) – zavisiće od spoljne procene grčke ekonomije.
To u stvari znači da će evropske institucije – Trojka i, od 2015. godine, Evropski stabilizacioni mehanizam – zadržati kontrolu nad Grčkom čak i nakon zvaničnog završetka memoranduma. Iako će tokom predstojećih dvadeset meseci Grčka moći da računa na poslednji deo zajma, nakon toga će morati da pozajmljuje novac sa međunarodnih novčanih tržišta. Kako bi izbegla oštre kamatne stope, moraće da vodi politiku koja će osigurati pozitivnu ocenu od strane evropskih institucija. Bilo kakav negativan komentar bi, naročito u kolebljivom i nestabilnom međunarodnom kontekstu, mogao da vine kamatne stope u nebesa.
Isto tako, završetak programa finansijske pomoći Grčkoj ne znači istovremeno i njeno odustajanje od mera „štednje“ i neoliberalnih reformi. Već se planira uvođenje nekih novih mera. Tako će 1. januara naredne, 2019. godine doći do novog smanjenja penzija za 18% (Vlada je rekla da će tražiti odlaganje sprovođenja ove mere), a prvog dana 2020. godine biće smanjen iznos neoporezivog dela dohotka, što će povećati poresko opterećenje za nisko plaćene radnike i radnice. Smanjenje penzija (kojih je bilo preko dvadeset – ukupan iznos rezova je oko 50 milijardi evra) imaće naročito negativne društvene posledice. Ne samo da će dodatno ugroziti penzionere i penzionerke, već će prouzrokovati i šire društvene probleme. Porodična i međugeneracijska solidarnost uvek je bila snažno izražena u Grčkoj, tako da se u velikom broju slučajeva mladi, finansijski ugroženi ili nezaposleni ljudi oslanjaju na penzije svojih srodnika/ca.
Na sve to, Grčka je pristala da nastavi da održava visok nivo primarnog budžetskog suficita (primarni suficit znači da su državni prihodi veći od rashoda, ne računajući kamate na javni dug): planirano je da do 2022. godine budžetski suficit iznosi najmanje 3,5% BDP-a, a 2,2% do 2060. godine. Održavanje primarnog budžetskog suficita zahteva dalju primenu mera „štednje“, budući da se on može postići samo na račun (smanjene) javne potrošnje i javnih investicija. Očigledno je da se memorandumima u stvarnosti ne nazire kraj.
Društvena katastrofa politike „štednje“
Razdoblje trajanja memoranduma je po svim merilima bilo promašaj i katastrofa: promašaj u pogledu rešavanja grčke dužničke krize, a katastrofa u društvenom pogledu. „Završetak memoranduma“ skupo se plaća, ako uzmemo u obzir značajno smanjenje dohodaka grčkog naroda, ogromnu nezaposlenost, uništavanje društvenog tkiva, masovno napuštanje zemlje i sve izrazitiju nesposobnost Grčke da zamisli svoju budućnost kao iole svetlu.
Vredi podsetiti se da je razlog za usvajanje bejlaut-programa bila pretpostavka da Grčka, sa odnosom između javnog duga i BDP-a od 129,7% (s kraja 2009. godine) i javnim dugom od oko 299,7 milijardi evra, juri ka finansijskom krahu. Grčki javni dug danas iznosi više od 330 milijardi evra, a odnos između javnog duga i BDP-a je preko 180%. Nakon tri bejlaut-programa i osam godina „štednje“, grčka dužnička kriza i dalje je tu.
Deo krivice za ovakvo stanje leži u samom procesu evropskih integracija. Naširoko se tvrdi da su dužničku krizu izazvali „neodgovorni Grci koji su živeli bolje nego što su mogli da priušte“. Ipak, kriza je proistekla i iz strukturnih slabosti same evrozone. Osnivanje monetarne unije na ekonomskom području sa vrlo različitim nivoima produktivnosti i konkurentnosti dovelo je do trajnih nejednakosti; smatralo se da će dodatne pozajmice delimično rešiti ovaj problem. Problem je, međutim, postao još dublji nakon što su grčke vlade, jedna za drugom, počele da subvencionišu kapital daljim pozajmicama (delom i tako što su tolerisale ogromnu stopu izbegavanja plaćanja poreza) – između ostalog, kako bi ulagale u nepotrebne i rasipničke javne projekte.
Čak ni završetak programa finansijske pomoći Grčkoj nije doprineo sprečavanju budućih kriza. Odlukom Evrogrupe Grčkoj je dato više vremena da otplati svoj dug. Ovo „rešenje“, međutim, znači tek to da sledeći „trenutak istine“ za grčki javni dug neće nastupiti sredinom 2020-ih, već sredinom 2030-ih. MMF prognozira da će već 2038. godine grčki dug ponovo postati neodrživ.
Istovremeno, za memorandumima je ostala društvena pustoš. Krajnji rezultat deset godina recesije i memoranduma je smanjenje BDP-a za više od 25%. Tako nešto se nije desilo ni u jednoj evropskoj zemlji još od Velike depresije iz tridesetih godina prošlog veka.
Stopa nezaposlenosti dostigla je svoj vrhunac u julu 2013. godine, kada se popela na 27,9%. Otada je sporo opadala, da bi u maju ove godine po prvi put pala ispod 20%. Pa ipak, biće potrebno barem još pet godina da se spusti na nivo koji je imala pre krize. Štaviše, porast nivoa zaposlenosti potiče prvenstveno od povremenih i privremenih, nisko plaćenih poslova. 54,7% novih radnih mesta u 2017. godini otvoreno je na poslovima bez punog radnog vremena.
Zvanično smanjenje stope nezaposlenosti takođe je rezultat jednostavne činjenice da su se mnogi radno aktivni stanovnici i stanovnice Grčke – odselili. Među njima su kako migrantski radnici i radnice koji su napustili zemlju tokom krize, tako i grčki državljani i državljanke koje je nužda naterala da posao potraže van Grčke. Podaci koje daje Banka Grčke ilustruju opseg ovog egzodusa: procenjuje se da je između 2008. i 2013. godine zemlju napustilo 427.000 grčkih građana, uključujući 187.000 imigranata koji su otišli između 2010. i 2013. godine. Iseljenja su se nastavila i u narednim godinama, uključujući, između ostalog, i odliv mozgova – mnogi visokoobrazovani mladi ljudi počeli su da traže posao u inostranstvu.
Prosečni dohoci radnika i radnica nastavili su da se srozavaju. Minimalna plata je smanjena sa 751 evra na svega 586 (odnosno 510 evra, za zaposlene mlađe od 25 godina). Prosečna plata je 2012. godine iznosila 1285 evra (ne računajući državne službenike); danas iznosi svega 929 evra. Prosečna plata povremenih i privremenih radnika/ca pala je sa 587 na samo 378 evra. Prosečna cena rada po satu prošle godine je iznosila 14,5 evra – u evrozoni je prosek na 30,3 evra po satu.
Broj zaposlenih u državnom i javnom sektoru smanjen je za 30%, što znači da su ključne javne službe, poput obrazovanja i zdravstva, ostale bez dovoljnog broja radnika i radnica da bi normalno funkcionisale. Osamdeset žrtava avgustovskih šumskih požara načinilo je opseg otpuštanja u vatrogasnoj službi bolno očiglednim. Usled smanjene dostupnosti zdravstvenih službi i socioekonomskog stresa prouzrokovanog merama „štednje“, već postoje statistički merljivi dokazi urušavanja javnog zdravlja u Grčkoj – poput nedvosmislenog povećanja stope smrtnosti među svim starosnim grupama između 2010. i 2016. godine.
Privatizovan je ogroman deo javne infrastrukture, uključujući 14 aerodroma, železnicu, velike delove energetske mreže, pirejsku i solunsku luku, kao i oblast nekadašnjeg atinskog aerodroma u Elinikonu koja je trebalo da postane park, a umesto toga je pretvorena u građevinsko zemljište.
Kao da sve ovo nije bilo dovoljno razorno, memorandumi su podrazumevali i promene radnog zakonodavstva. Poslodavcima je olakšano otpuštanje radnika/ca, što je otežalo sklapanje kolektivnih ugovora. Uopšte, javila se tendencija da se važni delovi državnog aparata izuzmu iz domena javnog odlučivanja (što je postalo kristalno jasno u insistiranju da se poreska uprava transformiše u telo nezavisno od političke kontrole).
Istovremeno je, kao rezultat cinične nagodbe među ključnim evropskim državama, Grčka primorana da postane prva linija odbrane tzv. „tvrđave Evrope“, usvajajući evropske politike uperene protiv izbeglica i migranata/tkinja. Ovo je dodatno pogoršalo tragičnu situaciju u prihvatnim centrima na grčkim ostrvima.
Sve u svemu, Grčka se od memoranduma oprašta kao osiromašena zemlja sa padom socijalnih prava (radno zakonodavstvo, plate, penzije) i rastom neoliberalnog restrukturiranja (od privatizacija do obrazovnih reformi). Čak i sada, ona ostaje pod dirigentskom palicom institucija EU i MMF-a.
Trebalo bi napomenuti da cilj memoranduma nikada nije bio taj da se jednostavno razreši grčka dužnička kriza. Pre će biti da su memorandumi predstavljali ogroman eksperiment neoliberalnog društvenog inženjeringa i prvu demonstraciju autoritarne i disciplinujuće moći postojećeg finansijskog, monetarnog i institucionalnog uređenja evrozone. Ovo pomaže da se razume zašto su neke od „vanrednih“ mera primenjenih na Grčku s vremenom postale deo „nove normale“ u Evropi.
Tokom čitavog ovog perioda, Grčka nije bila naprosto crna ovca. U njoj su se ogledale protivrečnosti čitave evrozone; sistematsko društveno nasilje sprovedeno nad grčkim društvom takođe je trebalo da posluži kao primer. Grčka je predstavljala studiju slučaja, eksperiment, poligon i upozorenje za čitavu evrozonu i Evropsku uniju.
Istovremeno bi bilo pogrešno misliti da su memorandumi nametnuti Grčkoj isključivo spolja. Iako su neke od mera izražavale pretpostavke evropskih institucija, njihov najveći deo bio je inspirisan željama grčkog kapitala.
Grčka buržoazija je, suočena sa udruženim efektima svetske krize kapitalizma, krize evrozone i krize razvojne perspektive same Grčke, u memorandumima videla priliku – bez obzira na probleme koje je prouzrokovala recesija. Značajni delovi grčke kapitalističke klase uspeli su da povećaju svoje profite zahvaljujući merama „štednje“, kao i da iskoriste promenjen odnos snaga na radnim mestima prouzrokovan visokom stopom nezaposlenosti. Trenutni bum u turističkom sektoru – koji velikim delom potiče od niskih troškova rada – predstavlja dobar primer.
Cena kapitulacije
Aleksis Cipras je, držeći govor na Itaki, odlučio da krivicu za memorandume i društveno razaranje koje su prouzrokovali svali na prethodne vlade. Takođe je insistirao na tome da je, počev od 2015. godine i Sirizinog dolaska na vlast, došlo do postepenog zaokreta i da će, nakon što Grčka izađe iz bejlaut-programa, biti moguće usvojiti mere zasnovane na društvenoj pravdi.
Nažalost, stvarnost tvrdi suprotno. Od ukupno osam godina pod bejlaut-programima, tri i po je bilo pod vlašću Sirize. Ciprasova administracija snosi odgovornost za mnoge od ovih mera: privatizacije, reforme penzionog sistema, smanjenja javne potrošnje. Štaviše, njegova vlada pristala je da Grčka i u predstojećim godinama održi ekstremno visoke nivoe primarnog budžetskog suficita – dakle, da primenjuje nove i nove mere „štednje“.
Politička odgovornost Sirizinog vođstva iznad svega leži u odluci da kapitulira 2015. godine. Umesto da osmisle put razlaza sa evrozonom – što je i bila volja potčinjenih klasa grčkog društva, izražena na julskom referendumu 2015. godine – vođe Sirize opredelile su se za potpisivanje još jednog memoranduma. Veliki deo današnjeg društvenog razaranja u Grčkoj rezultat je Sirizinog uzaludnog pokušaja da u potpunosti usvoji politiku „štednje“ kako bi i dalje moglo da se kaže da je levica na vlasti – čak i ako to podrazumeva nametanje neoliberalnih mera.
Previše je pojednostavljeno govoriti o ovome kao o Sirizinoj „izdaji“. Ovakav tok događaja izraz je brojnih nedostataka grčke reformističke levice – od njenog teorijskog siromaštva, preko opštijih zabluda levog evropejstva i potcenjivanja brutalnih posledica uređenja evrozone, sve do uskog parlamentarističkog pristupa politici.
Zamerke bi se podjednako mogle uputiti i grčkoj radikalnoj levici ogrezloj u sektaštvo, koja više polaže na parolašenje nego na teorijski rad koji mora ležati u osnovi revolucionarne strategije, i koja potcenjuje pitanje političke vlasti u periodu sveopšte krize. Ovi nedostaci grčke levice doprineli su porazu ogromnih mobilizacija koje su imale potencijal da pokrenu niz radikalnih društvenih i političkih promena.
Štaviše, ova kapitulacija je, zajedno sa nagomilanim negativnim posledicama politike „štednje“, demoralisala potčinjene klase, dalje doprinoseći njihovom rasipanju. Današnja slika grčkog društva stoji u oštrom kontrastu sa nekadašnjim impresivnim masovnim mobilizacijama.
Novi list, novi izazov
Kada je u junu postignut konačni sporazum o završetku bejlaut-programa, Aleksis Cipras i Siriza govorili su o okretanju novog lista. Pod time su podrazumevali mogućnost sprovođenja progresivne politike, sada kada zemlja više nije pod spoljnim nadzorom.
Sam Aleksis Cipras nedavno je tvrdio da Sirizina vlada ne samo što će uspeti da ostvari zadate finansijske ciljeve, već će sada imati i mogućnost da se upusti u vođenje progresivne politike. Vlada je najavila malo povećanje minimalne cene rada (koja će i dalje ostati drastično ispod nivoa na kom je bila pre krize), delimično vraćanje na nekadašnje zakonske odredbe o kolektivnim ugovorima, pa čak i mogućnost odlaganja smanjenja penzija. Krovni argument Sirize je da će povećan ekonomski rast ponuditi veće mogućnosti za usvajanje progresivnih mera.
Stvarnost, međutim, navodi na drugačiji zaključak. Grčka će ostati pod pojačanim nadzorom, delom da bi se osiguralo da politika „štednje“ ostane na snazi. To znači da će privatizacije, fleksibilizacija rada i promene u opštem institucionalnom okviru nužno ostati tu gde jesu.
Jedan od osnovnih ciljeva memoranduma – ujedno, nažalost, i delimičan razlog njihovog „uspeha“ – bio je upravo preventivno podrivanje mogućnosti za progresivnu ili radikalnu politiku. Štaviše, ne samo da povećani primarni budžetski suficiti i, uopšte, fiskalna disciplina koju Evropska unija očekuje podrivaju svaku mogućnost realnog rasta, nego uz to otežavaju redistributivne mere, pa čak i veću javnu potrošnju.
S druge strane, tačno je da je Grčka ušla u novu fazu. Poraz potčinjenih klasa nakon 2015. godine ponovo je stabilizovao politički sistem. Ključne tendencije duboke političke krize i dalje su prisutne: kako stalno pogoršanje položaja potčinjenih klasa, tako i nedostatak uverljivog, hegemonog narativa vladajućih klasa. Ipak, očigledno je da se ne suočavamo sa otvorenom sveopštom krizom kakvoj smo mogli da posvedočimo u periodu od 2010. do 2012. godine, kada je došlo do tektonskih promena u društvenom i političkom životu.
U situaciji nove polarizacije – između desnog centra kojim dominira Nova demokratija, koja se zalaže za još žešće neoliberalne mere, i levog centra kojim dominira Siriza – niko ne zastupa kolektivne želje potčinjenih klasa. Štaviše, u situaciji u kojoj čitav politički mejnstrim (uključujući Sirizu) u suštini prihvata kanon evropskog neoliberalizma – u kombinaciji sa izostankom održive leve alternative – pokušaji krajnje desnice da poveća sopstvenu podršku mogu biti uspešni.
Nažalost, sektaštvo Komunističke partije Grčke (KKE) i nesposobnost anti-EU levice (u svim njenim oblicima: od Narodnog jedinstva do Antarsije) da zasnuje kredibilan radikalno levi front znači da nas još uvek čeka dug put do radikalne alternative koja nam je potrebna. Štaviše, pojedini levičari i levičarke – naročito oni koji su nekada bili u Sirizi – redovno padaju u iskušenje da o novom političkom usponu levice, nalik Sirizinom, razmišljaju kroz prizmu stvaranja nekog oblika populističke, antimemorandumske izborne formacije – što je fantazija koja proističe iz duboko parlamentarističkog shvatanja politike.
To znači da je potrebno da dođe do rekompozicije na levici – a to zahteva samokritičan pristup u analizi ograničenja i nedostataka grčke radikalne levice. Ovo će nesumnjivo morati da uključi i rekompoziciju društvenih pokreta. Prvi korak ka ovome je potreba za obnavljanjem radničkog pokreta sposobnog da pruža otpor politici „štednje“, prekarnim radnim uslovima i despotizmu poslodavaca, ali i da mobiliše po pitanjima obrazovanja, zdravstva i socijalne zaštite.
Ovakav proces rekompozicije najneposrednije se tiče i same levice, koja treba da stvori nove organizacione oblike koji će omogućiti susret i dijalog različitih tendencija. Nakon poslednjih nekoliko katastrofalnih godina, potrebne su nam nove, zajedničke analize pitanja vlasti i prenošenja političke moći koje bi mogle da dovedu do sloma postojećeg stanja u zemlji kao što je Grčka. Moramo iznaći nova sredstva pomoću kojih ćemo moći da utičemo na promenu zdravorazumskih pretpostavki potčinjenih klasa.
U uslovima u kojima se suočavamo sa nastavkom društvene krize i samo prividnim krajem ekonomske krize, pravi izazov predstavlja upravo to da počnemo ispočetka. Grčka se suočava sa novom odisejom, a njen kraj leži daleko u budućnosti.
[1] Evropski semestar predstavlja okvir u kom države-članice EU pregovaraju o ekonomskim politikama i prilagođavaju politike pojedinih zemalja dogovorima postignutim na evropskom nivou. (Prim. prev.)