Neuspeh referenduma u jednoj od malih balkanskih država potresao je Zapad, tvrdi Vladimir Unkovski-Korica u tekstu originalno objavljenom na portalu Lefteast.
Za Evropsku uniju i NATO na Balkanu, 30. septembar 2018. godine bio je katastrofalan.
Ogromna većina biračkog tela u Makedoniji bojkotovala je referendum na kom je bilo postavljeno pitanje: „Da li ste za članstvo u NATO-u i Evropskoj uniji time što prihvatate sporazum između Republike Makedonije i Republike Grčke?“.
U vreme pisanja ovog teksta, procena državne izborne komisije bila je da će ukupna izlaznost biti između 36 i 37%, što je značajno ispod 50%, koliko je potrebno da bi rezultati referenduma bili važeći.
Pola sata pre zatvaranja glasačkih mesta, izlaznost je bila tek nešto iznad 34%. Na osnovu nešto više od 80% obrađenih rezultata može se zaključiti da je preko 90% onih koji su glasali podržalo sporazum. Ipak, katastrofalno niska izlaznost ne može se sakriti.
Cilj takozvanog Prespanskog sporazuma o kom su se građani i građanke Makedonije izjašnjavali na referendumu bio je da promeni ime države u Republika Severna Makedonija, kako bi se umirila grčka vlada, po kojoj iza jednostavnog imena „Makedonija“ stoje teritorijalne pretenzije na Grčku. Promena imena sada je dovedena u pitanje.
Nejednak odnos snaga između Grčke i Makedonije
Makedonija je postala samostalna država 1992. godine, nakon raspada Jugoslavije. Atina je otada blokirala ulazak Makedonije u različite međunarodne organizacije i uspešno insistirala na tome da se Makedonija naziva Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija.
I u najnovijoj etapi grčko-makedonskog spora, Makedonija je bila ta koja je morala da pristane na kompromise: stanovnici/e Makedonije morali su da prihvate da ne mogu da nazivaju zemlju u kojoj žive onako kako žele, kao i da poreknu niz tvrdnji, poput te da moderna Makedonija ima ikakve istorijske veze sa antičkom, helenističkom (grčkom) Makedonijom.[1]
U ovome se ogleda temeljna nejednakost u odnosima moći. Grčka ne samo da je članica EU i NATO-a, nego je i više od petine bankarskog sektora u Makedoniji postojano u vlasništvu grčkih banaka. Grčka je jedan od najznačajnijih trgovinskih partnera Makedonije i sa svojih 11 miliona stanovnika/ca ubedljivo nadmašuje svoju prvu susetku, u kojoj živi tek nešto više od dva miliona ljudi.
Štaviše, jasno je da su zapadni centri moći imali osnovni interes da i Makedoniju stave iza evroatlantskog štita, u svetlu rastućeg rivalstva s Rusijom kao vodećim geopolitičkim protivnikom u Istočnoj Evropi. Pad sve više proruski orijentisane i nepopularne vlade u januaru 2016. godine poslužio je kao značajna prilika da se osigura odlučan zaokret Makedonije ka Zapadu.
Ekspanzionistička agenda NATO-a i Evropske unije
Zapadne sile su se nadale da će uz pomoć Ciprasove vlade u Grčkoj uspeti da utiču na ovu promenu makedonskog kursa.
Iako je Aleksis Cipras izabran za grčkog premijera kako bi se suprotstavio zapadnim silama, on se neizbežno obavezao na poslušnost nakon što je prihvatio da nastavi sa politikom „štednje“ koju su nametnule institucije tzv. „Trojke“: Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond, s navodnim ciljem rešavanja grčke dužničke krize.
Kako bi ubedio zapadne sile, a naročito SAD, da je spreman da se ponaša u skladu sa njihovim željama, Cipras je čak otišao toliko daleko da je odbacio dotadašnju, relativno propalestinski orijentisanu grčku spoljnu politiku i pristao da Grčka učestvuje u zajedničkim vojnim vežbama sa Izraelom, vernim čuvarom američkih interesa na Bliskom istoku.
Upravo u ovom kontekstu dolazi do potpisivanja sporazuma između Ciprasa i novog socijaldemokratskog premijera Makedonije, Zorana Zaeva, prema kome je postignut sledeći „kompromis“: Grčka će prestati da ulaže veto na članstvo Makedonije u EU i NATO-u nakon što Makedonija prestane da insistira da se naziva jednostavno Republikom Makedonijom.
Zapad i referendum u Makedoniji
Kada je Zaev sazvao referendum o sporazumu, jasno je stavio do znanja – što se da videti iz samog referendumskog pitanja – da iza lošeg kompromisa stoji namera da Makedonija postane članica EU i NATO-a.
Organizujući referendum o, suštinski, članstvu u EU i NATO-u – pri čemu su oba saveza uživala vrlo visoku podršku u periodu koji je prethodio referendumu – Zaev se vodio računicom da će većina stanovništva Makedonije preći preko problema vezanih za promenu imena zarad članstva u elitnom klubu zapadnih imperijalističkih sila.
Zaev nije bio usamljen u svom rezonovanju, što je postalo jasno nakon što su različiti zapadni političari – od nemačke kancelarke Angele Merkel do američkog ministra odbrane Džima Matisa – posetili Makedoniju kako bi izrazili podršku vodećih evropskih i američkih političara Zaevu i referendumu.
Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg je početkom septembra potcrtao koliko se Zapadu žuri, kada je rekao da će, ukoliko referendum bude uspešan, makedonski ministar odbrane od februara naredne godine sedeti za istim stolom za kojim i druge članice NATO-a.
Još dramatičnija bila je izjava evropskog komesara za proširenje Johanesa Hana, koji je rekao da će, ukoliko Makedonija ne iskoristi šansu sada, kapije Evrope „ostati zatvorene decenijama, ako ne i zauvek“.
Neuspeh makedonskih elita
Možda ne iznenađuje da nijedna od velikih partija u makedonskom parlamentu nije pokrenula kampanju bojkota referenduma. Vladajuća koalicija makedonskih socijaldemokrata i albanskih nacionalnih partija podržala je glasanje za sporazum, dok je vodeća opoziciona partija desnog centra, VMRO–DPMNE, vidljivo bila podeljena i nije zauzela zvaničan stav spram referenduma.
Manje partije su bile te koje su vodile odvojene kampanje bojkota referenduma. Iako je nekoliko desničarskih, nacionalističkih partija imalo značajnu ulogu u zagovaranju bojkota referenduma, i levičarska partija, Levica, glasno je podržala bojkot – ali sa internacionalističkih pozicija, time sprečavajući desnicu da preuzme monopol nad ovim pitanjem.
Izgleda da su ove grupe u većoj meri prepoznale vladajuće raspoloženje u stanovništvu nego što je to slučaj sa zapadnim silama i mejnstrim političkim partijama.
Imajući u vidu sve pritiske koje je vlada Zorana Zaeva izvršila na stanovništvo Makedonije kako bi ishod referenduma odgovarao željama Zapada, opseg poraza za makedonsku vladu, mejnstrim partije i proces širenja EU i NATO-a ne može biti jasniji.
Očigledno je, naime, da je za većinu ljudi u Makedoniji stepen arogancije i manipulisanja koji su makedonska vlada i Zapad pokazali bio i više nego dovoljan razlog da se pobune.
Pobuna naroda
Štaviše, značajno je da referendum nije doživeo neuspeh samo među etničkim Makedoncima i Makedonkama, što se i predviđalo u anketama, već i među Albancima i Albankama, za koje se predviđalo da će u vrlo visokom procentu (88%) podržati sporazum između Zaeva i Ciprasa.
Verovatno je postalo jasno da bi situacija mogla da se razvije u pravcu u kom se razvila 2001. godine, ukoliko bi manjinska albanska populacija bila viđena kao „jezičak na vagi“; tada je vladala atmosfera građanskog rata, a makedonski nacionalisti u vladi vodili su kampanju nasilja protiv albanskih pobunjenika.
Tako je 30. septembra preovladao osećaj narodnog jedinstva, a lokalna iskustva pokazala su se dalekovidijim od domaćih i zapadnih elita koje su bile – i nastavljaju da budu – spremne da se igraju s vatrom – kao što su uradile u Ukrajini 2014. godine.
Nakon referenduma: narod i elite u zavadi
Nažalost, čak i nakon što su se glasačka mesta zatvorila i nakon što je svima postalo jasno koliki je opseg bojkota referenduma, Zaev je referendum proglasio uspešnim i obećao da će Makedonija, bez obzira na sve, postati članica NATO-a i Evropske unije.
Lider Demokratske unije za integraciju (DUI), vodeće albanske političke partije, i sam je potvrdio da njegova partija ima mandat i da će u parlamentu glasati za članstvo u EU i NATO-u – time još jednom pokazujući arogantnost vladajuće klase i navodno slepilo za preovlađujući nacionalni sentiment.
I spoljni akteri poput Ciprasa i Hana su – neverovatno ali istinito – ohrabrili Zaeva da ignoriše neuspeh referenduma, tvrdeći da rezultati pokazuju većinsku podršku za Prespanski sporazum.
Utisak da parlament i nakon ishoda referenduma treba da nastavi da gura sporazum pokazuje nivo podvojenosti između elita i većine stanovništva.
Ovo otvara mogućnost za drugačiju logiku koju bi mogao da uspostavi levi pokret, koji bi usmerio nezadovoljstvo u smeru saradnje i solidarnosti među različitim nacionalnim grupama, a protiv vladajuće klase.
Stav koji je Levica zauzela spram referenduma sada joj pruža veliku mogućnost da se posveti izgradnji takvog pokreta – pri čemu je podrška međunarodne levice, kako u regionu tako i šire, nužna da bi levica u Makedoniji mogla da uspe u tom poduhvatu. U suprotnom, moglo bi doći do obnove sukoba i atmosfere novog građanskog rata.
Poraz zapadnih sila otvara veći manevarski prostor
Ulozi su visoki, ali ne samo za Makedoniju. Duh u kom je došlo do bojkota referenduma u Makedoniji svedoči o jazu između kapitalističkih elita i narodnih masa koji, u vreme krize neoliberalne globalizacije, postaje sve očigledniji širom sveta.
U tom smislu, makedonski referendum ne predstavlja izuzetak – drugim rečima, ovo nije prvi put da su Evropska unija i NATO doživeli poraz na nekom referendumu i da se narod pobunio protiv mejnstrim političkih partija.
Od slovačkog bojkota referenduma o članstvu u NATO-u 1997. godine, preko francuskog i irskog „ne“ Ustavu Evropske unije 2005, grčkog OXI zahtevima Trojke 2015. i glasanja za Bregzit 2016. godine, referendum u Makedoniji potvrđuje postojan narodni otpor dominantnom evropskom poretku koji je uspostavljen po završetku Hladnog rata.
No, rezultat makedonskog referenduma treba posmatrati u kontekstu izražene krize svetskog kapitalističkog poretka, u kojoj zapadne elite, uprkos međusobnim strateškim neslaganjima, i dalje očajnički pokušavaju da predstave širenje EU i NATO-a kao neizbežno i kao znak nezaustavljivog napredovanja liberalne demokratije pod njihovim vođstvom.
Skorašnji kontinuirani neuspesi EU i NATO-a juče su krunisani njihovom nesposobnošću da primoraju stanovnike i stanovnice male balkanske države da krenu onim putem kojim bi zapadne sile želele. To dovodi u pitanje legitimnost ovih sila na njihovom, „domaćem“ terenu. One snage na levici koje odbijaju da pruže potporu institucijama starog poretka i koje su dovoljno smele da zamisle svet bez EU i NATO-a sada su na dobitku.
[1] Autor smatra da se istorijske paralele ne mogu povlačiti kako u slučaju Makedonije, tako ni u slučaju drugih modernih država (Grčke, Italije, Egipta…) koje se geografski nalaze na prostoru nekadašnjih imperija. (Prim. prev.)