Pre stotinu godina revolucionarna kriza pretila je da raznese čitavu staru Evropu. Tokom te krize, život je položila jedna od najvećih revolucionarki XX veka, Roza Luksemburg. Njoj u čast, svakog četvrtka do kraja avgusta objavljivaćemo po jedno poglavlje pamfleta britanskog marksiste i revolucionara Tonija Klifa posvećenog njenim idejama i iskustvima.
Tokom dve decenije pred izbijanje Prvog svetskog rata, podrška imperijalizmu polako je rasla u okviru Socijalističke internacionale.
Štutgartski Kongres internacionale iz 1907. godine to je jasno i pokazao. Kolonijalno pitanje stavljeno je na dnevni red jer su se u to vreme zahuktavala trvenja među imperijalističkim silama u Africi i Aziji. Socijalističke partije jesu govorile protiv neobuzdanosti sopstvenih vlada, ali diskusija na Kongresu u Štutgartu pokazala je da su razmišljanja mnogih vođa internacionale bila daleko od dosledne antikolonijalističke pozicije. Kongres je izabrao Kolonijalnu komisiju, čija je većina sastavila izveštaj u kom se saopštavalo da kolonijalizam ima neke pozitivne aspekte. U nacrtu rezolucije stajalo je da „Kongres ne odbacuje u načelu i za sva vremena svaku kolonijalnu politiku.” Socijalisti bi trebalo da osuđuju ekscese kolonijalizma, ali ne i da ga se u celosti odreknu. Umesto toga:
/…/ trebalo bi da se zalažu za reforme, da poboljšaju stanje starosedelaca… i trebalo bi da ih obrazuju za nezavisnost svim mogućim sredstvima.
Za ovu svrhu predstavnici socijalističkih partija bi trebalo da predlože svojim vladama da sklope međunarodni sporazum, da stvore jedan Kolonijalni zakon, koji će štititi prava starosedelaca i koji će garantovati sve države potpisnice.
Ovaj nacrt rezolucije je zapravo poražen, premda tankom većinom – 127 naprema 108. To znači da je u suštini polovina Kongresa otvoreno stala na stranu imperijalizma.
Kada je 1914. godine izbio Prvi svetski rat, koji je suštinski bio borba između imperijalističkih sila oko podele kolonija, podrška koju mu je većina vođa Socijalističke internacionale pružila nije došla niotkuda.
Na kongresu u Štutgartu Roza Luksemburg jasno je istupila protiv imperijalizma, predlažući rezoluciju u kojoj je bila izložena politika neophodna da bi se odgovorilo na pretnju imperijalističkog rata:
U slučaju mogućnosti izbijanja rata, dužnost je radništva i njegovih parlamentarnih predstavnika u umešanim zemljama da učine sve što je moguće da do rata dođe, preduzimanjem prikladnih mera koje se, naravno, mogu menjati ili pojačavati u skladu sa zaoštravanjem klasne borbe i opštom političkom situacijom.
Ukoliko rat ipak izbije, njihova je dužnost da preduzmu mere da ga okončaju što je pre moguće, i da iskoriste ekonomsku i političku krizu koju rat donosi da podignu narodne mase i ubrzaju svrgavanje vlasti kapitalističke klase.
Ova rezolucija jasno je pokazala da bi socijalisti i socijalistkinje morali da se protive imperijalizmu i njegovim ratovima, i da je jedini način da se obema tim stvarima dođe glave to da se sruši kapitalizam budući da one iz njega izrastaju.
Ova rezolucija je usvojena, ali je uprkos tome postajalo sve očiglednije da, među onim vođama koje nisu otvoreno podržavale kolonijalizam, mnoge nisu zamišljale borbu protiv imperijalizma u revolucionarnim okvirima.
Ove vođe, čiji je glavni zastupnik bio Kaucki, usvojile su stav da imperijalizam nije nužni izrastak kapitalizma, već čir koji celokupna kapitalistička klasa sve više želi da odstrani. Teorija Kauckog bila je da je imperijalizam metoda ekspanzije podržana od strane određenih malih, ali moćnih kapitalističkih grupacija (banaka i proizvođača oružja), koja je suprotna potrebama kapitalističke klase u celini budući da troškovi naoružanja smanjuju dostupni kapital za investicije u zemlji i inostranstvu, i time pogađaju većinu kapitalističke klase koja će se sve više protiviti politici naoružane imperijalističke ekspanzije. Ponavljajući iste ideje, Bernštajn je, čak 1911, i dalje sa sigurnošću tvrdio je želja za mirom postajala univerzalna i da nije moglo biti govora o izbijanju rata. Trka u naoružanju, prema ‚‚Marksističkom centru” koji je predvodio Kaucki, bila je anomalija koja se mogla prevazići sporazumima o razoružanju, međunarodnom arbitražom, mirovnim savezima, i formiranjem Sjedinjenih Evropskih Država. Ukratko, ‚‚Marksistički centar” uzdao se postojeće vladare da postignu mir na Zemlji.
Roza Luksemburg rasturila je na genijalan način ovaj kapitalistički pacifizam:
/…/ verovanje da je kapitalizam moguć bez ekspanzije je teorijska formula za jednu naročitu taktičku tendenciju. Ovakva koncepcija teži da posmatra fazu imperijalizma ne kao istorijsku nužnost, ne kao konačni obračun kapitalizma i socijalizma, već kao zloćudni izum interesnih grupa. Ona pokušava da uveri buržoaziju da su imperijalizam i militarizam nesuvisli čak i sa stanovišta buržoaskih interesa, nadajući se da će onda moći da izoluje tu navodnu šačicu interesnih grupa i tako stvori jedinstvo između proletarijata i većine buržoazije po pitanju „ograničavanja“ imperijalizma, izgladnjujući ga „delimičnim razoružanjem“ i „uklanjanjem njegove žaoke“. Baš kao što je buržoaski liberalizam u svom periodu raspadanja prizivao u pomoć „prosvetljene“ monarhe protiv „neukih“, sada „Marksistički centar“ predlaže priklanjanje „razumnoj“ buržoaziji nasuprot „nerazumne“, sa namerom da je odgovori od politike imperijalizma, sa svim njenim katastrofalnim posledicama, i okrene je ka politici međunarodnih sporazuma o razoružavanju; sa naoružane borbe za svetsku dominaciju na miroljubivu federaciju demokratskih nacionalnih država. Sveopšte svođenje računa između proletarijata i kapitalizma, rešenje velike protivrečnosti među njima, završava se idiličnim kompromisom „ublažavanja imperijalističkih protivrečnosti među kapitalističkim državama“.
Kako su samo prikladne ove reči, ne samo za buržoaski pacifizam Kauckog i Bernštajna, već za sve koji su se kleli u Društvo naroda, u Ujedinjene nacije, „kolektivnu bezbednost“ ili samite!
Roza Lukseburg pokazala je da se imperijalizam i imperijalistički rat ne mogu prevazići u okvirima kapitalizma, pošto nastaju na osnovu ključnih interesa kapitalističkog društva.
Vodeći principi Lige Spartakista koje je ispisala Roza Luksemburg poručuju:
Imperijalizam, poslednja faza i najviši razvoj političke vladavine kapitalizma, smrtni je neprijatelj radništva svih zemalja… Borba protiv imperijalizma istovremeno je borba proletarijata za političku moć, odlučujući sukob između kapitalizma i socijalizma. Krajnji cilj socijalizma može se postići samo ako se međunarodni proletarijat bori beskompromisno protiv imperijalizma u celini, i ako usvoji slogan „rat protiv rata“ kao praktični vodič za akciju, prizivajući svu svoju snagu i svu svoju sposobnost za samožrtvovanje.
Tako je centralna tema antiimperijalističke politike Roze Luksemburg bila da je borba protiv rata neodvojiva od borbe za socijalizam.
Sa velikom strašću Roza Luksemburg završava svoj najvažniji antiratni pamflet – Kriza socijaldemokratije (bolje poznat kao Juniusova brošura, jer je pisala pod pseudonimom Junius):
Imperijalistička zverstva puštena su da razore polja Evrope, i postoji nešto što slučajno ide sa tim, o čemu „kulturni svet“ nema ni svesti niti saosećanja – masovni pokolj evropskog proletarijata. /…/ Ono što, kao žito pod srpom, pada u snopovima naša je nada; naše krv i meso. Najbolje, najinteligentnije, najobučenije snage međunarodnog socijalizma, nosioce junačke tradicije savremenog pokreta radničke klase, avangardu svetskog proletarijata, radništvo Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Rusije – sve ih masovno kolju. To je mnogo veći zločin od divljačkog pljačkanja Luvena ili uništenja Remske katedrale. To je smrtni udarac snazi koja nosi celokupnu budućnost čovečanstva, jedinoj sili koja može da sačuva vrednosti prošlosti i prenese ih u bolje i novije ljudsko društvo. Kapitalizam je otkrio svoje pravo lice; on pokazuje svetu da je izgubio svoje istorijsko opravdanje, da njegovo postojanje više ne može da se pomiri sa napretkom čovečanstva…
„Nemačka, Nemačka iznad svega!“ „Živela demokratija!“ „Živeo car i slovenstvo!“ „Deset hiljada ćebadi, garantovano u odličnom stanju!“ „Sto hiljada kila slanine, supstituti za kafu – brza dostava!“ Dividende rastu, a proleteri ginu. I sa svakim pada borac za budućnost, vojnik revolucije, oslobodilac čovečanstva od jarma kapitalizma, i nalazi neobeležen grob.
Ludilo će prestati i krvavi plod pakla će se okončati samo kada se radnici i radnice Nemačke, Francuske, Velike Britanije i Rusije probude iz bunila, pruže jedni drugima ruku prijateljstva, i uguše zverski hor imperijalističkih hijena gromoglasnim bojnim pokličom modernog radničkog pokreta: „Radnici svih zemalja, ujedinite se!“
Sa žarom proročice Roza Luksemburg objavljuje:
Buržoasko društvo suočava se sa dilemom; ili prelaz u socijalizam, ili povratak u varvarizam /…/ suočavamo se sa izborom: ili pobeda imperijalizma i propast celokupne kulture, kao u starom Rimu – istrebljenje, razaranje, degeneracija, zjapeći grob; ili pobeda socijalizma – pobeda internacionalne radničke klase koja svesno napada imperijalizam i njegov metod: rat. Ovo je dilema svetske istorije, ili – ili; kocku će baciti klasno-osvešćeni proletarijat.
Kao i mi koji živimo u senci hidrogenske bombe…