Živimo u istorijskom trenutku u kome su političarke, žene u vojsci, žene na pozicijama moći vidljivije nego ikada, u kome žene predvode ultradesničarske partije, a antiradnička imperijalistička mašinerija, poput NATO-a, s ponosom ističe da je poslodavac koji podstiče „rodni balans i raznovrsnost“. Ako se zadržimo na površini, na validiranju raznovrsnih identiteta, te individualnog uspeha pojedinih žena unutar institucija koje su ključne za opstanak kapitalističkog sistema, stiče se utisak ne samo da žene uživaju prava i slobode u meri u kojoj nikada ranije nisu, već da je nejednakost žena u društvu, pre svega, problem pojedinih „nerazvijenih delova sveta“, a ne jedan od temelja kapitalizma i danas. U mnogim zemljama abortus je i dalje nelegalan, a čak i u zemljama Prvog sveta najveći broj žena nema ekonomske i socijalne uslove da slobodno odlučuje o rađanju. Seksualno nasilje, femicid, mere „štednje“, koje se na žene odražavaju prvenstveno tako što nam ukidaju usluge društvene potpore – dostojanstvene porodiljske naknade, pristupačnu zdravstvenu negu, dostupne vrtiće – bez čega su žene gurnute u još dublju nejednakost na tržištu rada, a time i u društvu uopšte – sve su to izazovi oko kojih se može graditi masovan ženski pokret.
Tekst koji je pred vama, „Poziv feministkinjama da se podsete istorije i polno uslovljene prirode ugnjetavanja žena“, feminističke autorke i aktivistkinje sa Novog Zelanda Rene Gerlih (Renée Gerlich, inicijalno objavljen na autorkinom blogu, februara 2017. godine), prevele smo jer nudi smernice za to kako ženski pokret može prevazići protivrečnosti između osvajanja nekih individualnih sloboda i materijalnih uslova u kojima se većina žena nalazi. Jedna od tih smernica jeste, najpre, povratak materijalističkoj analizi, koja polazi od prepoznavanja ugnjetavanja na osnovu pola kao ključnog za organizovanu žensku pobunu. Podsetnik da je ugnjetavanje žena zasnovano na polu nalazimo i u savremenim industrijama surogatstva, prostitucije i pornografije, koje oblikuju našu svakodnevicu. Ove industrije ne samo da eksploatišu ogroman broj žena, već su to industrije koje, uz podršku liberalnofeminističke akademije i „progresivnih medija“, nastoje da polno zasnovano ugnjetavanje rebrendiraju kao vid osnaživanja i podsticanja različitih ženskih „izbora“. Opsežan istorijski pregled raznih oblika tlačenja žena u ovom tekstu ima za cilj da pokaže zašto je neophodno retoriku „ženskih izbora“ zameniti insistiranjem na kolektivnom ženskom iskustvu i temeljima nejednakosti kako bismo mogle da se organizujemo. Ovaj tekst, takođe, osvetljava i debatu o ideologiji i politici trans pokreta iz ugla koji je relevantan za žensko organizovanje ovde i sada. Naime, Rene Gerlih ukazuje na to da su diskursi i zakonodavstvo koji kategoriju pola brišu i zamenjuju je kategorijom „rodnog identiteta“ logičan nastavak kapitalističke ideologije individualnog izbora i reakcije određenih slojeva društva na postignuća drugog talasa feminizma. Još važnije, autorka argumentuje zbog čega politike identiteta, uključujući mejnstrim trans pokret, nisu zasnovane samo na ignorisanju materijalnosti pola, odnosno života žena, već su uperene protiv prava koja su ženski pokreti do sada izborili.
Ženska sekcija Marks21
Pravo umeće patrijarhata […] nije samo u naturalizaciji ugnjetavanja. On seksualizuje činove ugnjetavanja. Erotizuje dominaciju i subordinaciju. Institucionalizuje ih kao maskulinitet i ženstvenost. Dakle, patrijarhat naturalizuje, erotizuje i institucionalizuje dominaciju i podređenost. Umešnost feminizma je u tome što je to shvatio.
– Lir Kit (Lierre Keith)
Proteklih meseci u SAD i drugde izglasani su ili predloženi brojni zakoni koji ukazuju na preteću ratnu eskalaciju. Da, reč je o ratu – ratu protiv žena. Ruski parlament izglasao je zakon (380-3) kojim se dekriminalizuje porodično nasilje. Radi se o zemlji u kojoj 40 žena dnevno – 14.000 godišnje – ubiju njihovi partneri. Sjedinjene Američke Države, gde godišnje partneri ubiju preko 1000 žena, izabrale su predsednika koji se pohvalio da, „kada si zvezda, one ti to dopuste, da ih zgrabiš za pičku“, a bio je umešan u pornografsku industriju i seks trafiking; koji planira da ukine finansijska sredstva za 25 programa protiv porodičnog nasilja i naređuje ženskom osoblju da se „oblače poput žena“.
Teksas razmatra ukidanje prava glasa ženama koje su imale abortus; Arkanzas želi da omogući silovateljima da tuže svoje žrtve koje su abortirale.
Sve ovo, naravno, počiva na davno etabliranoj ideji da su žene vlasništvo muškaraca. Stigma abortusa počiva na ideji da nisu žene te koje stvaraju ljudski život tokom deset meseci trudnoće i porođaja; muškarci ejakuliraju život u žene, dok su žene, poput inkubatora kojima upravlja država, u obavezi da iznesu trudnoću. Porodično nasilje, industrije pornografije i prostitucije koje napajaju seks trafiking, pravila oblačenja – sve to počiva na istom principu muškog seksualnog „prava“. Ne čudi što kolumnisti o današnjici govore kao o oživljavanju Sluškinjine priče Margaret Atvud; o novoj eri još ortodoksnijih, striktnih pravila i uloga za žene na Zapadu. I sve pod izgovorom mitova o biološkoj predisponiranosti žena za takve uloge i pravila.
S obzirom na situaciju s kojom smo suočene, moramo se pod hitno suprotstaviti stvarnosti u kojoj je levica podjednako nesposobna i nevoljna da raspravlja o ugnjetavanju žena kao i konzervativna desnica. Pojmovi poput „rodnog identiteta“ danas prete da u potpunosti progutaju kolektivno razumevanje polno zasnovanog ugnjetavanja. Ideologija „rodnog identiteta“ tvrdi da je rod stvar lične identifikacije, dok biološki pol možemo da zamenimo i izmenimo ukoliko to poželimo. „Cis“ je reč koju žene sve brže usvajaju kako bi pokazale da razumeju svoju „privilegiju“ posedovanja rodnog identiteta koji se podudara s njihovim biološkim polom. U isto vreme, naravno, žene se izlažu pritisku da progutaju ideju da biološki pol kao takav nije stvaran.
Stvar je u tome da je biti ženom i te kako stvarnost, baš kao što je stvarnost i biti usled toga orodnjena (gendered) kao žena – u čemu nema nikakve privilegije. Reč je o jednoj vrsti ugnjetavanja žena koja opstaje još od nastanka patrijarhata. U tom smislu, nadam se da će ovaj istorijski pregled kancerogenog, globalizovanog zapadnog sistema seksualne objektifikacije koju živimo danas poslužiti kao mali podsetnik. Ovaj esej prati razvoj polno zasnovanog ugnjetavanja – od samih korena, preko lova na veštice, trgovine robljem, patologizacije ženskih tela u ginekologiji i napada na feminističku pobunu, pa sve do danas.
Matricentričnost i stvaranje patrijarhata
Uprkos ortodoksnom insistiranju na tome da je vladavina muškaraca jednostavno odraz „prirodnog“ poretka stvari, patrijarhat u ljudskoj istoriji predstavlja tek relativno nedavni razvoj. Tokom 99% našeg postojanja, ljudi nisu živeli pod vlašću patrijarhata. Feministička autorka Merlin Frenč (Marilyn French) naziva hortikulturalne, primitivne, matrilinearne grupe srodnika koje su postojale pre razvitka patrijarhata – matricentričnim: Odri Lord (Audre Lorde) piše o poštovanju boginja kao što su Afrekete, Jemaja, Ojo i Mavulisa; film Maks Dašu (Max Dashu) Šamanka (Woman Shaman) istražuje umetnost i arheološke pronalaske matricentričnih kultura širom sveta.
Istorija žena (History of Women) M. Frenč i Stvaranje patrijarhata (The Creation of Patriarchy) Gerde Lerner neverovatni su tekstovi o istorijskim procesima kojima su muškarci kreirali patrijarhat koji oblikuje temelje zapadnog društva. To se odvijalo u razdoblju od otprilike dve i po hiljade godina, od 3100. godine p. n. e., tokom poljoprivredne revolucije. Prema Lerner, tranzicija iz ekonomije osnovnih potreba (subsistence) u poljoprivredu značila je da su deca postala ekonomska imovina, radna snaga – dok su žene postale prvi oblik privatne svojine.
Frenč pokazuje kako se muška dominacija najpre afirmisala putem očinske potvrde imenovanja i prava vlasništva nad decom. U ranim patrilinearnim grupama ubistvo prvorođene dece bilo je uobičajeno, jer su muškarci hteli da budu sigurni da je prvo dete koje je žena rodila njihovo „vlastito“. Činjenica da se abortus i dalje nalazi u kaznenom zakonu Novog Zelanda predstavlja savremeni izraz te pretpostavke da je muškarac taj koji stvara i poseduje ljudski život. Takođe, Svetska zdravstvena organizacija (WHO) 2016. godine blagoslovila je „prava“ muškaraca na decu putem nove politike koja je neuspeh u pronalaženju seksualnog partnera proglasila „invaliditetom“.
Uz ovo prisvajanje kontrole nad decom institucija braka sve je više prerastala u praksu koja komodifikuje, obespravljuje i izoluje žene iz njihovih porodica i zajednica. Da malo bolje pojasnimo, na Novom Zelandu silovanje u kontekstu braka nije stavljeno van zakona sve do 1985. godine.
S institucijom braka došao je i miraz, a glavna vrednost imanja ćerki postao je njihov potencijal da budu udane; „krađa nevesta“ i „ritualna defloracija“ bile su uobičajene prakse, a i danas su, na primer u Kirgistanu. Otete „neveste“ često su deca. Danas se svake godine u proseku prisilno uda 15 miliona devojčica. Jedna osmogodišnja devojčica iz Jemena 2013. godine umrla je od unutrašnjeg krvarenja iste noći nakon što su je udali za pet puta starijeg muškarca. To je ono što patrijarhat čini devojčicama.
Jedna od praksi koje najbolje ilustruju komodifikaciju putem braka je indijski sati – praksa koja je van zakona stavljena tek 1829. godine. Ta praksa podrazumevala je spaljivanje živih udovica na lomači tokom pogreba njihovih muževa, uključujući i devojčice otete kao male neveste. Ta praksa pravdala se mitom da su devojčice i žene izgubile muževe zbog njihove loše karme. Kako je to trebalo da predstavlja ritual „čišćenja“, muškarci su izbegavali da spaljuju žene za vreme menstruacije, a ukoliko je žena bila trudna, čekali bi dva meseca nakon rođenja deteta. Nakon smrti jednog jedinog plemića često bi usledilo spaljivanje nebrojenih žena.
Nakon što su muškarci prisvojili kontrolu nad ženama i domaćinstvom, status žena dalje se institucionalizovao i kodifikovao u zakon kroz izgradnju monoteističkih religija, države i razvoj komercijalne prostitucije. Ako iko pokuša da vas uveri da je prostitucija „najstariji zanat“, budite sigurni da se ponaša snishodljivo i esencijalizujuće: kao što Makls Dašu pokazuje, žene su se bavile medicinom davno pre nego što su muškarci shvatili kako da kroz prostituciju objektifikuju i zarade na ženama. Lerner piše o tome kako je burka, ogrtanje žena u veo, nastala kako bi muškarcima pomogla da razlikuju „časne od nečasnih“ žena – odnosno supruge od prostitutki.
Kao što Moana Džekson (Moana Jackson) piše, kolonizaciju uvek prati preuzimanje istorijskog sećanja i njegovo pljačkanje sve dok ne preostanu samo nepregledne tišine. „Ponekad se to ućutkivanje opisuje kao ʼdruštvena amnezijaʼ“, kaže Džekson, „u kojoj prošlost izmiče svesti i pada u zaborav sasvim slučajno i bez krivca usled pukog protoka vremena.“ Ono što se zapravo dešava, smatra on, jeste da se priče svesno redefinišu tako da „rade protiv“ političke i društvene stvarnosti kolonizovanih. Isto se primenjuje i na žene. Danas malo nas zna svoju istoriju – kako istoriju naše ugnjetenosti tako i našeg otpora, budući da istoriju prenose patrijarsi. Pa ipak, sposobne smo da je povratimo.
Spaljivanje veštica i ginekologija
Lekarke su nastavile da rade širom Evrope sve do perioda takozvanog „prosvetiteljstva”. Kroz 300 godina, od doba Rimskog carstva do tada, lov na veštice i njegov „mit o ženskom zlu“ doveli su do pokolja devet miliona ljudi, a gotovo sve su bile žene. Ako istorija ovaj tristogodišnji angažman uopšte i pamti, pamti ga kao neku bizarnu praznovernu epizodu (setimo se drame Artura Milera Veštice iz Salema). Feminističke autorke, poput Meri Dejli (Mary Daly), Andree Dvorkin (Andrea Dworkin) i Maks Dašu, ipak, nude drugačiju verziju događaja.
Dvorkin piše kako su mnoge žene proglašene za veštice bile lekarke/isceliteljke, što je istina koja i dalje postoji u našoj kulturalnoj memoriji, iako u iskrivljenom obliku, poput stereotipa o žabama sporo kuvanim u kotlu. Ovo, međutim, nisu bile zle žene zelenih lica. Prema Dvorkin, babice su bile te koje su pre svih naučile da žene zaista vređaju Crkvu.
Veštice su koristile droge/lekove poput velebilja i jedića, organske amfetamine i halucinogene. Osim toga, bile su prve koje su razvile analgetike. Obavljale su abortuse, pružale svu lekarsku pomoć i negu pri porođaju, savetovale u slučajevima impotencije koju su lečile biljem i hipnozom i bile su prve koje su praktikovale eutanaziju.
Istorija kaže da je poslednja spaljena veštica u Evropi bila Ana Goldi (Anna Göldi). Ona je bila pomoćnica nekog lekara koji je optužio da je natprirodnim silama zabijala igle u hleb koji su jela njegova deca. Nakon što je pokušala da pobegne sa suđenja, uhvaćena je, i 1782. godine u Švajcarskoj joj je odrubljena glava.
Meri Dejli u knjizi Gyn/Ecology ukazuje na to da je nakon razdoblja spaljivanja veštica ginekologija uspostavljena kao praksa koju obavljaju muškarci. Značajna je i 1873. godina, kada je publikovano da je doktor Robert Beti (Robert Battey) izumeo „žensku kastraciju“: uklanjanje jajnika u svrhu „izlečenja ludila“. Muški ginekolozi od tada redovno su patologizovali i medicinski i hirurški mučili i povređivali žene i ženska tela nasilnim porođajnim praksama, radikalnim mastektomijama i histeroktomijama, električnim i hormonskim „terapijama“ i lobotomijama.
Do 1890-ih zavladalo je sumanuto interesovanje za drvenu i staklenu protetiku ili mehaničke „materice“ („veštačke majke“ ili „mrestilišta dece“) – tehnologiju koja je imala za cilj da ispita neophodnost ženskih tela. Ti inkubatori ukazuju na to da današnji pritisak transaktivista da neutralizuju i dehumanizuju jezik trudnoće i porođaja i raskinu njihovu vezu sa ženskim telima i ženskim zdravljem odjekuje kroz istoriju.
Dejli ističe da do muškog preuzimanja ženskog zdravlja nakon lova na veštice nije došlo pukim slučajem.
Mnoge feministkinje uočile su značaj činjenice da je nakon masakra nad mudrim ženama/isceliteljkama tokom lova na veštice došlo do uspona muških babica, koji su naposletku postali uvaženi kao „ginekolozi“. Ginekologija se razvijala sporo. Muške babice 16, 17, 18. i 19. veka bili su pod paljbom ženskih babica, poput Elizabet Nihel (Elizabeth Nihell), koja je njihove instrumente opisala kao „oružja smrti“. Ipak, 19. vek uzdigao je ginekologiju preko mrtvih ženskih tela.
Stapanje nepravdi
Džej Merion Sims (J. Marrion Sims), „otac moderne ginekologije“, iskorištavao je afroameričke robinje za sprovođenje hirurških eksperimenata. Sims je eksperimentisao na crnkinjama u svrhu istraživanja bolesti poput karcionoma – bez anestezije ili ikakvih sredstava protiv bolova. Ako bi žena usled komplikacija ili jakog krvarenja umrla, Sims bi je jednostavno zamenio drugom robinjom, a njegova praksa bila je potpuno legalna.
Stapanje ugnjetenosti crnih žena je tema knjige Žene, rasa i klasa (Women, Race and Class) Anđele Dejvis (Angela Davis). Dejvis piše o iskustvu crnkinja iz vremena trgovine robljem, kao i o Harijet Tubman (Harrriet Tubman) (na slici) koja je spasla preko 300 ljudi kroz tzv. Podzemnu železnicu i bila jedina žena u SAD koja je predvodila trupe u borbi.
Crnkinje, kaže Dejvis, morale su da rade na plantažama podjednako mukotrpno kao i muškarci, obavljale su iste poslove uprkos mitovima o ženama koje perpetuira patrijarhat.
Žene nisu bile isuviše „ženstvene“ da bi radile u rudnicima, u kovačnicama gvožđa ili da bi bile drvoseče i kopale kanale. Kada se u Severnoj Karolini radilo na izgradnji kanala Sante, robinje su činile punih 50 odsto radne snage.
Osim ovog rada, žene su bile i seksualne robinje. „Ako su najokrutnije kazne za muškarce bili bičevanje i sakaćenje“, piše Dejvis, „žene su bile bičevane, sakaćene i silovane.“ Pored toga, belci su crnkinje tretirali kao „rodilje“:
Tokom decenija Građanskog rata, crnkinje su se sve više procenjivale na osnovu sposobnosti da rađaju (ili nedostatka te sposobnosti): ona koja je bila potencijalna majka desetoro, dvanaestoro, četrnaestoro ili više dece postala je uistinu poželjno blago. To, ipak, ne znači da su crnkinje kao majke uživale iole bolji status u odnosu na radnice. Ideološko uzdizanje majčinstva – koje je bilo veoma popularno u 19. veku – nije se primenjivalo na robinje. Zapravo, u očima robovlasnika, robinje uopšte ni nisu bile majke; bile su naprosto instrumenti koji su im osiguravali rast radne snage. Bile su „rodilje“ – životinje čija se novčana vrednost mogla precizno izračunati na osnovu njihove sposobnosti da multiplikuju radnu snagu.
Budući da su robinje smatrane „rodiljama“ a ne „majkama“, deca su im mogla biti oduzeta i prodana poput telića.
To je još jedan razlog zašto bi trebalo gledati s neodobravanjem na uvođenje termina poput „menstruatora“ i „inkubatora“ u diskurs o ženskom zdravlju, trudnoći i rađanju, a kao rezultat današnjeg transaktivizma. Ovi pojmovi imaju istoriju i povezani su pre svega s dehumanizacijom crnkinja u seksualnom ropstvu. Dokumentarac Google Baby pokazuje kako se žene danas tretiraju kao „inkubatori“ u klinikama za surogat materinstvo u Indiji, često da bi rađale belu decu kao nositeljke jajašca i spermatozoida belih davalaca. Tretiranje žena kao proizvodnih traka za rađanje dece na tim klinikama izaziva jezu, pa ipak surogat trgovina beleži 12.000 stranaca godišnje koji dolaze u Indiju kako bi iznajmili materice najčešće siromašnih žena u industriji koja vredi milijardu dolara godišnje.
Pandan tako bolnom i brutalnom izrazu rasističke, patrijarhalne kolonizacije kao što su klinike za surogat materinstvo u Indiji bilo bi teško pronaći kada ne bi bilo najstarijeg od svih oblika ugnjetavanja žena: prostitucije. Danas 80% ljudi u prostituciji čine žene, kao i 98% žrtava seks trafikinga. Gotovo svi klijenti su muškarci, a na seks trafikingu muškarci u SAD zarađuju 32 milijarde dolara godišnje. Sve nasilnija porno industrija zarađuje 97,06 milijardi dolara [godišnje], više od sabranih prihoda top 10 kompanija koje se bave internet tehnologijama. Poslednji „trend“ u pornografiji je analno silovanje žena do rektalnog prolapsa („rosebudding“). No, uprkos tome, Amnesti internešnal objavio je podršku ovoj industriji, popustivši pod pritiskom uticajnih makroa.
Kako Čeri Smajli (Cherry Smiley) ističe, žene iz starosedelačkih zajednica disproporcionalno su ugrožene. Na Novom Zelandu 15% žena su Maorke. U našoj zemlji potpuno dekriminalizovane seksualne trgovine, 32% prostitutki su Maorke. Sve popularniji narativ u Novom Zelandu, koji je nesumnjivo podržan programima belih muškaraca iz organizacije New Zealand Prostitutes Collective (NZPC, Kolektiv prostitutki Novog Zelanda), kaže da je „rasistički“ kritikovati prostituciju, jer u toj industriji učestvuju Maorke i žene s Pacifika. Ne treba gubiti iz vida da potražnja za ovom industrijom dolazi od bogatih, belih muškaraca. Beli liberali se 2017. godine i dalje uče da veruju da su starosedelačke žene predisponirane za podvrgavanje nasilju bogatih belih muškaraca.
Anđela Dejvis u svojoj knjizi ističe ne samo to da crnkinje sve vreme moraju da se nose sa stapanjem rasnog, klasnog i polnog ugnjetavanja, već i da su prinuđene da vode tešku borbu za političku zastupljenost, čak i unutar pokreta otpora. Njena knjiga istražuje intersekciju pokreta za ukidanje ropstva i prvog talasa feminizma; niti jedan od ta dva pokreta nije dovoljno predstavljao crnkinje. Sodžerner Trut (Sojourner Truth) se usprotivila belim feministkinjama prvog talasa, baš kao i bel huks (bell hooks) onima drugog talasa. Danas opet vidimo kako beli, srednjoklasni liberalni pokret propagira „seks-pozitivni“, na identitetu zasnovan liberalizam kao ženska prava. Do toga je došlo zato što je kontraudar koji je usledio nakon svakog feminističkog talasa osigurao da mejnstrim feminizam iz svega izađe pripitomljen, izbeljen i seksualizovan.
Seksologija, pornografija i feminizam
U eseju Seksologija i antifeminizam, Šila Džefris (Sheilla Jeffreys) opisuje kako je „disciplina“ seksologije uspostavljena kao kontraudar na prvi talas sifražetkinja.
Taj period, odmah po završetku Prvog svetskog rata, bilo je vreme kada su mnoge žene imale značajno više slobode i nezavisnosti nego pre. Činjenica da se veliki broj žena nije udavao, da su birale da budu nezavisne i borile se protiv muškog nasilja digla je popriličnu uzbunu. Ta uzbuna jasno se čita iz seksološke literature.
Mnoge žene nisu bile zainteresovane za seksualne odnose – štaviše, smatrale su da „nijedna žena ne mora da ima seksualne odnose ako to ne želi“ (ovo je, naravno, decenijama pre borbe feministkinja drugog talasa za kriminalizaciju silovanja u braku). U odgovor na ovaj rast otpora i nezavisnosti, i radi održanja statusa kvo na planu ugnjetavanja žena, seksologija je normalizovala podređeni položaj žena u seksu. Hejvlok Elis (Havelock Ellis), osnivač seksologije, tvrdio je da je:
muška seksualnost u potpunosti i neizbežno agresivna, ispoljavajući se u vidu gonjenja i osvajanja, tako da je normalno i neizbežno da muškarci crpe zadovoljstvo iz nanošenja bola ženama. Ženska seksualnost je, njegovim rečima, pasivna. Žene i treba da budu osvojene, pa im zato bol koji dobijaju od svojih ljubavnika pričinjava „užitak“.
Seksolozi su zaslužni i za izmišljanje koncepta ženske „frigidnosti“: „frigidne“ žene bile su defektne, pa ih je trebalo slati ginekolozima i psihoanalitičarima.
Tik iza seksologije, pojavila se industrija pornografije kakvom je danas znamo. Do završetka Drugog svetskog rata krupan biznis ušao je u promovisanje ove objektifikacije žena. Biznismeni-pornografi, poput Hjua Hefnera (Playboy), Boba Gučionea (Penthouse) i Lerija Flinta (Hustler), počeli su da pripremaju tržište za društveno prihvatanje pornografije. Do devedesetih, devojke su na sve strane konzumirale robu sa logoom zeca – zec je brendirao sve, od olovki i pernica do pidžama. Izdavač časopisa Cosmopolitan, „Bauer media“, učestvovao je u ovom lobiranju globalnog seks tržišta, a u nekom trenutku posedovali su i licencu za izdavanje nemačkog Playboy-a.
„Svet se prilično promenio“, kaže feministička spisateljica Gejl Dins (Gail Dines), „nakon što je Hefner erodirao kulturne, ekonomske i zakonske prepreke masovnoj proizvodnji i distribuciji pornografije.“ Danas se čak legitimno raspravlja o tome da li je igranje oko šipke najbolja vannastavna aktivnost za osmogodišnjakinje.
Kako je došlo do ovog pomeranja pozicija u pravcu mejnstrima? Odgovor je jednostavan: planski. Ono čemu danas svedočimo rezultat je godina pažljivog strateškog planiranja i marketinga porno industrije namerene da dezinfikuje svoje proizvode […] i pornografiju predstavi kao zabavnu, šik, seksi i vruću. Što je industrija bila sanitarnija, to je lakše pravila uplive u popularnu kulturu i našu kolektivnu svest.
Feminizam drugog talasa prepoznao je ovaj trend i usprotivio se zloupotrebama i normalizaciji pornografije – ali univerzitetskih odeljenja ženskih studija s kojih je dobar deo te kritike dolazio više nema. Sada su se na udaru našle čak i knjige. Disciplina koja je uzurpirala ženske studije je kvir teorija. Feministkinje smatraju da je kvir teorija za drugotalasni feminizam ono što je seksologija bila za prvotalasni: kontraudar. Šila Džefris tvrdi kako ovaj kontraudar potiče:
od seksualnih liberala sa levice – pre svega od muškaraca – i velikog dela muškog gej pokreta. Odatle dolazi kontraudar, ali je primetan i unutar samog feminizma.
Lir Kit ilustruje ovaj kontraudar unutar feminizma:
Elen Vilis (Ellen Willis) je još 1982. godine izumela termin „seks-pozitivno“ kako bi uspostavila razliku između sebe i radikalnih feministkinja – jer smo mi radikalke tako negativne. Silovanje, silovanje, silovanje – to je sve o čemu želimo da pričamo. Pa, hajde da se dogovorimo – ako muškarci prestanu sa silovanjem, prestaću da pričam o tome.
Kit ukazuje i na to da pretraga termina „torture porn“ izbacuje 32 miliona rezultata [podaci su za kraj 2016. godine; u junu 2019. ova brojka iznosi 108 miliona, mada obuhvata i linkove vezane za ekstremno nasilni podžanr horora; prim. ur.]. Valjalo bi istaći da estetika, alatke i prakse savremene pornografije i BDSM-a, na koje „edži“ i „seks-pozitivna“ kvir teorija i „kink“ gledaju s odobravanjem, korene vuku još od suđenja vešticama. U eseju Vladavina demonologa, Maks Dašu pokazuje kako se mučenje veštica seksualizovalo putem fetišizovanih rutina mučenja i prisilnih priznavanja grotesknih seksualnih odnosa sa đavolima. Odri Lord (Audrie Lord) u jednom intervjuu objavljenom u knjizi Burst of Light zbog sličnih razloga kritikuje sadomazohizam.
Sadomazohizam se stapa sa drugim razvojima u ovoj zemlji vezanim za dominaciju i potčinjavanje, stapa se sa neuporedivim razlikama u raspodeli moći – u političkom, kulturnom i ekonomskom smislu […]. Sadomazohizam je institucionalizovana glorifikacija odnosa dominacije/potčinjenosti […]. Sadomazohizam hrani verovanje u to da je dominacija neizbežna i legitiman izvor uživanja.
Feministkinja Suzan Kapeler (Susanne Kappeler) obezbedila nam je podsetnik za situacije u kojima uočimo da se ovakve prakse prihvataju i uzdižu kao revolucionarne u akademiji.
Bilo bi dobro da kao feministkinje podvučemo i ne zaboravimo činjenicu da je istorija liberalizma, libertarijanizma i libertinizma istorija zalaganja gospode da sve slobode i ovlašćenja pripadnu upravo gospodi – slobode u čije se ime prava i slobode žena rutinski žrtvuju.
Komodifikacija i „izbor“
Proizvodnja seks robota nastavak je učvršćivanja objektifikacije žena u današnjici, kojoj discipline poput kvir teorije ne samo da dopuštaju prođu, nego je i slave. Poremećaji u ishrani i potražnja za estetskom hirurgijom poput labioplastike ukazuju na dva efekta ove eskalacije objektifikovanja žena. Na tržištu se pojavljuju i drugi bizarni izumi, poput FitBita za penis, ili usnog umetka za pružanje felacija.
Jedan od načina kako se lobi trgovine seksom uvlači ženama pod kožu, isisava njihovo samopouzdanje, ohrabruje konkurenciju među njima i neguje zavisnost nalik na onu od nasilnog partnera ili makroa odvija se posredstvom medija, a posebno ženskih časopisa. Sedamdeset odsto žena prijavljuje osećaj krivice i srama nakon tri minuta prelistavanja ovakvih časopisa. Dobro je poznato da se izdavači i oni koji se u njihovim listovima oglašavaju hrane nesigurnošću – i zlostavljanjem. Većina modela koji se u tim časopisima prikazuju ima 25% manju telesnu masu od prosečne žene i potpada pod raspon anoreksije. Danas u SAD i EU 50 miliona žena pati od poremećaja ishrane, dok su devojčice od svega šest godina sve anksioznije povodom svog telesnog izgleda.
„Bauer media“ je izdavač Cosmopolitan-a, Woman’s Day-a i tinejdžerskog časopisa Dolly. U ovom trenutku profit beleže i od onlajn pornografije, a nekada su bili licencirani izdavač brojnih nemačkih pornografskih časopisa: nemački Playboy, Das neue Wochenend, Blitz Illu, Schlüsselloch (u prevodu „ključaonica“), Sexy, Praline i Coupé. „Bauer media“ poseduje i trećinu poznatog privatnog TV kanala RTL II, koji gotovo svakodnevno prikazuje rijaliti emisije koje promovišu „seks rad“. Zato i ne čudi što u poslednjem broju Cosmopolitan-a možemo da pronađemo savete o invazivnim kozmetičkim tretmanima poput tetoviranja obrva, punjenja usana, laserskih tretmana i svetlosnih terapija.
Labioplastika – hirurško smanjivanje stidnih usana – još jedan je primer sve popularnijih zapadnih trendova povezanih s nekim brutalnijim praksama, u ovom slučaju sa sakaćenjem ženskih genitalija (FGM – female genital mutilation). Prema WHO (koja je ovu praksu zapravo odobrila 1958. godine) više od 200 miliona danas živih devojčica i žena pretrpele su ovaj vid sakaćenja u 30 afričkih, bliskoistočnih i azijskih zemalja, gde je FGM najrasprostranjeniji. Sakaćenja podrazumevaju uklanjanje klitorisa ili stidnih usana; u Somaliji postoji praksa zašivanja stidnih usana, uz ostavljanje samo malene rupe. Somalijka Hibo Vardere svedoči da uriniranje kroz takav otvor stvara osećaj „otvorene rane u koju je utrljana so ili ljuti čili“. Feminizam mora da se posveti ukidanju genitalnog sakaćenja, a ne da vreme gubi na glorifikovanje njegovih novih, komercijalnih vidova kao seks-pozitivnih „izbora“.
Patrijarhat raseca i rudari po ženskom telu, potkopavajući vrednost samih žena. Od desetog do dvadesetog veka kineski patrijarsi brinuli su se za to da devojčice i žene ne trčkaraju okolo tako što su im vezivali stopala i fetišizovali taj čin obogaljivanja žena. Danas imamo trgovinu ženskom kosom, našim jajnim ćelijama, majčinim mlekom i iznajmljivanje materica kroz surogat materinstvo. Surogat majke su uglavnom siromašne žene, dok su davateljke jajnih ćelija mahom mlade, obrazovane žene koje su prošle skrininge na nasledne bolesti, ali nisu upozorene na implikacije ili moguće nuspojave prikupljanja jajnih ćelija.
Današnji mejnstrim, belački feminizam labioplastiku predstavlja kao ženski „izbor“, kao što je spaljivanje bilo stvar „izbora“ u doba praktikovanja indijskog satija. Kao što majke „biraju“ da vezuju stopala svojih ćerki, kao što „biraju“ da im seku klitorise; kao što žene „biraju“ da budu prostituisane ili čak da se njima trguje, da nose burku, cipele na štiklu, ne jedu i vezuju grudi dok se ne spljošte. Ove prakse ne samo da se reklamiraju i propagiraju kao „izbori“, već i kao altruizam. Prostitucija, surogat materinstvo i žrtveno spaljivanje sve su odreda nazivane „altruističkim“ praksama. Žene, sasvim očigledno, žele mogućnost izbora i doprinosa u društvu. Ali kakve nam izbore društvo dopušta? Ovakve. To je razlog zbog kog tvrdimo da smo te izbore napravile same. Feminizam, međutim, mora da usvoji ono što Megan Tajler (Meagan Tyler) poručuje – da, „mi pravimo izbore, ali su oni oblikovani i ograničeni nejednakim uslovima u kojima živimo“.
*
Kada je reč o modernim trendovima poput transrodnosti, mušku čežnju za pristupom ženskim prostorima i presađivanjem materica ne možemo odvojiti od istorije patrijarhalnog prisvajanja (uključujući i imitacije poput „veštačkih materica“). Ovaj pokret ne može da se razdvoji od čitave istorije koja mu prethodi, od simultanog rudarenja po ženskom telu i potkopavanja vrednosti žene. Isto tako, ne možemo da odvojimo ni mušku želju za prisvajanjem ženske sposobnosti za rađanjem i gušenje govora o njoj od njihove predistorije. Belački, muški establišment je još od stupanja na vlast posvećen prisvajanju kontrole nad ženskim telom i njegovom sposobnošću stvaranja ljudskog života, kao i gušenju feminističkog otpora. U eri Donalda Trampa, ta istorija se nastavlja.
S druge strane, ne možemo da odvojimo ni produkovane želje žena za muškim privilegijama i njihov „izbor“ da peglaju i vezuju grudi, rade mastektomije i invazivne hirurške intervencije od istorije ugnjetavanja, demonizacije, sakaćenja i samopovređivanja.
Ne možemo da odvojimo nijedan diskurs o rodu od realnosti polno zasnovanog ugnjetavanja – ukoliko želimo da ikada budemo slobodne.
