Anja Ilić analizira događaje koji su obeležili prošlu sedmicu u najnovijem tekstu u rubrici „Nedelja za nama“.
„Pluća sveta“ su u plamenu – vest koja je obeležila prošlu nedelju. Stravični satelitski snimci gustog dima nad Amazonijom. Poplava heštegova na društvenim mrežama – #MoliteSeZaAmazon. Emanuel Makron tvituje „Naša kuća gori“ i centrira juče završen G7 samit oko klimatskih katastrofa.
Požari na zemlji i nevolje u raju – onom samitskom. Lideri sedam veličanstvenih svetskih ekonomija – Francuske, Nemačke, Italije, Velike Britanije, SAD, Kanade i Japana – standardno neusaglasivi oko tako minornih pitanja kao što je opstanak planete zemlje. Taman što je, nakon dvadeset godina pregovaranja, postignut dogovor između EU i Merkosura – južnoameričke privredne organizacije koju čine Brazil, Argentina, Paragvaj, Urugvaj i Venecuela – razgore se ta prašumetina… Makrona naprasno spopala ekološka bolećivost, iako je pre svega nekoliko godina gorljivo branio upotrebu dizel-goriva, nakon što je otkrivena Folksvagenova „dizelgejt“ afera. „Da sprečimo stvaranje najveće zone slobodne trgovine na planeti zemlji? Makron, dečko, malo si se zaleteo… Evo daćemo 20 miliona evra za taj Amazon, pokriće štetu. Dogovor s Merkosurom ostaje gde jeste.“ Bolsonaro, doduše, kaže: „Zadržite taj novac za sebe i pošumite Evropu ako vam je do drveća.“
Teško je reći šta izaziva veći bes: da li licemerje zagriženih neoliberala kakav je Makron, koji svojim deregulativnim politikama otvaraju put svim vrstama ekoloških zloupotreba koje sprovode korporacije u doslovno smrtonosnom jurenju za profitom – ali ne smrtonosnom po vlasnike tih korporacija, već po radnike čiji rad proizvodi „njihove“ profite – ili drska i neskrivena nebriga za većinu čovečanstva koju lideri poput Trampa ili Bolsonara samopouzdano pokazuju na svakom koraku. Tramp čak nije ni prisustvovao delu G7 samita koji se ticao „slučaja Amazon“ i klimatskih promena. Njegovi saradnici su „stekli utisak da Makron želi da ponizi Trampa usredsređivanjem na tako minorna pitanja kao što su klimatske promene – ili rodna ravnopravnost“.
Zapravo, ni ne treba da odmeravamo svoj bes: Makron i Tramp (ili Bolsonaro) dve su strane istog novčića. „Ekstremni centar“ – koji Makron, među ostalima, predstavlja – dao je vetar u leđa svim dezenima desnice širom sveta, uključujući i fašističku desnicu. Uglađeno pakovanje francuskog neoliberala nasuprot razularenom rasizmu, seksizmu i, uopšte, konzervativizmu Trampa ili Bolsonara ne menja činjenicu da i jedna i druga strana halapljivo gutaju čađavi vazduh kapitalističke ekspanzije. Jedino što njihova pluća mogu sebi da priušte bolju zaštitu od naših.
Teror nad „eko-teroristima“
Pitanje je, ipak: dokle će i njihova pluća izdržati? Brige koje je početkom prošlog veka brinula Roza Luksemburg danas se oličavaju u punom sjaju: da li su granice kapitalističke ekspanzije ujedno i granice planete zemlje? Sumorne prognoze idu u prilog potvrdnom odgovoru.
To, međutim, ne treba da nas navede na zaključak da nemamo za šta da se borimo. Da, kapitalizam uništava planetu i život na njoj; ne, kapitalizam nije jedini moguć društveni sistem. Potvrda Luksemburginih predviđanja treba da nam bude bitna utoliko što se iz dana u dan, i sve većom brzinom, potvrđuje da planeta – barem ovakva kakvu znamo – neće preživeti kapitalizam. Umesto da odustanemo jedni od drugih i da opstanak života i planete prepustimo podmetačima požara, topiocima glečera i polarnih kapa, zagađivačima reka, mora i okeana – jednom rečju, vladajućim klasama – možemo, i moramo, da se organizujemo i izborimo za socijalističku proizvodnju i upravljanje društvom.
Vladajuće klase u nama uveliko vide pretnju. Od Brazila do Velike Britanije, od starosedelačkih amazonskih naroda do školaraca koji petkom protestuju za planetu, vladajuće klase tvrde da se bore protiv „terorista“. Bolsonarov režim seče i spaljuje na hiljade kvadratnih kilometara amazonske šume kako bi razvijao agrobiznis i drvnu industriju, a narode koji žive u Amazoniji optužuje za terorizam – sem ako, alternativno, ne optužuje nevladine organizacije. Britanski eksperti za borbu protiv terorizma označavaju ekološki pokret Extinction Rebellion („Pobuna protiv istrebljenja“) kao „ekstremistički“.
Ne padaju samo optužbe, već padaju i glave. U Kolumbiji je samo tokom prošle godine ubijeno barem 97 aktivista i aktivistkinja, kao i vođa starosedelačkih zajednica; kolumbijske vlasti pravdaju politički motivisana ubistva borbom protiv „terorizma i narkomanije“. Organizacija Global Witness zabeležila je najmanje 164 ubistva aktivista i aktivistkinja za zaštitu životne sredine u 2018. godini. Najveći broj ubijenih protestovao je protiv ekstrakcije, rudnih iskopavanja i agrobiznisa.
Eksproprijacija eksproprijatora!
Kada vladajuće klase osete da njihovu klasnu prevlast ugrožava snaga masa, prvi impuls im je da masu iznutra podele i zastraše „oglednim primerima“. Proglašavanje današnjih boraca i borkinja za alternativu kapitalizmu i opstanak planete „ekstremistima“ i „teroristima“ u službi je razjedinjavanja „kritične mase“. Jer, ako ta „šačica“ navodnih ekstremista ostane prepuštena sebi, vladajuća klasa će se s njome lako obračunati.
Zato ne smemo da dopustimo da padaju glave naših saboraca i saborkinja koji, od Južne Amerike i Filipina, preko Evrope, sve do staroplaninskih reka i košutnjačke šume, ne pristaju na nasilje vladajuće klase nad planetom i životom. Ne smemo da dopustimo da naše zdravlje bude predmet trgovine i namicanja profita – od izgradnje mini-hidroelektrana na rekama koje, doslovno, život znače, preko nedavno otpočete prodaje „propalih banjskih lečilišta“ širom Srbije, do zamene drveća poslovnim kompleksima koji, sasvim sigurno, neće proizvoditi kiseonik, ali će trošiti njegove sve ugroženije rezerve.
Kapitalisti trguju našim plućima, rukama i glavama. Kapitalisti na zelena pluća zemlje navlače smrtonosni katran svog naizgled bezgraničnog bogaćenja. Ali u našim rukama su uzde kapitalističke ekspanzije; u našem radu su granice njihovog klasnog opstanka; u našim glavama je zamisao sveta u kom će pluća čovečanstva moći da dišu još mnogo decenija – sveta koji bi vladajuće klase da uguše već u toj zamisli.
Zato organizovanje za socijalizam mora postati vazduh koji dišemo. Da je Luksemburg živa, verovatno bi rekla: ili čist vazduh socijalizma, ili zagušna čađ kapitalizma. Pod drugim nestajemo; pod prvim pobeđujemo.