Vetevendosje, politička partija Aljbina Kurtija, pobedilo je na kosovskim izborima održanim šestog oktobra. Ipak, ostaje otvoreno pitanje da li će napraviti jasan rez u odnosu na poslednjih 30 godina istorije Kosova, tvrdi Vladimir Unkovski-Korica u tekstu napisanom za portal Lefteast.
Rezultati nedavno održanih izbora na Kosovu bili su tesni. Prema najnovijim preliminarnim rezultatima, pokret Samoopredeljenje (Levizja Vetevendosje!) odneo je pobedu nad Demokratskom ligom Kosova (LDK) osvojivši oko 6000 glasova više. Vetevendosje je osvojilo 25,5% glasova, a LDK 24,8%.
Glas za bilo koju od ove dve partije značio je glas za promenu na Kosovu, koje se već duže vreme nalazi pod vlašću partija poniklih iz Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Demokratska partija Kosova (PDK), koja je vladala od 2007. godine, sada je bila tek treća, sa osvojenih 21,24% glasova.
Alijansa za budućnost Kosova (AAK) – partija odlazećeg premijera i bivšeg zapovednika OVK Ramuša Haradinaja, koji je u julu podneo ostavku na mesto premijera, nakon što ga je Haški sud optužio za ratne zločine – našla se na dalekom četvrtom mestu sa 12% glasova, uprkos činjenici da je nastupila u koaliciji sa Socijaldemokratskom partijom (PSD, koja je nastala odvajanjem od Vetevendosja).
PDK i AAK sprovodile su po narod Kosova tešku ekonomsku politiku. PDK je naročito ukaljan optužbama za korupciju i za „otmicu države“.
Vetevendosje koristi raspoloženje za promenu
Nasuprot njima, Vetevendosje nudi program u kome obećava vladavinu prava i socijalnu državu. Partija dobija na popularnosti predstavljajući se kao levičarska stranka spremna na radikalan rez. Uspon Vetevendosja stoga se, u izvesnoj meri, može posmatrati kao izraz globalnog trenda ponovnog javljanja radikalno levičarskih sentimenata među značajnim delovima društva.
LDK je takođe pokušao da se predstavi u novom svetlu u domaćem političkom kontekstu. Po prvi put nakon 2010. godine, jedna žena našla se među kandidatima za premijersku poziciju – Vjosa Osmani, poznata po svom protivljenju koaliciji koju je LDK formirao sa PDK-om 2014. godine. Ovaj potez donekle revitalizuje LDK, koji je tokom devedesetih i dvehiljaditih bio glavna nacionalna partija na Kosovu.
Jasno je da će bilo koja koalicija Vetevendosja i LDK-a pokušati da se razračuna s uticajem koji PDK i dalje ima unutar državnog aparata.
Ono što je manje jasno jeste u kom će se pravcu kretati ekonomska politika takve koalicije. Vetevendosje se uvek predstavljalo kao protivnik privatizacije pod neokolonijalnom upravom.
Neposredno pred izbore, Vetevendosje je nešto detaljnije izložilo svoje planove. Partija je obećala da će zaustaviti privatizaciju i ukinuti kosovsku Agenciju za privatizaciju (KPA), kao i da će osnovati razvojnu banku za pomoć lokalnim preduzećima, te da će ulagati u modernizaciju javnih usluga.
Ostaje nedorečeno da li program predviđa i smanjenje broja poslova u javnom sektoru, ali, sve u svemu, čini se da program obećava više socijalne države nego što je dosad bio slučaj.
LDK se, s druge strane, predstavlja kao partija desnog centra. Takođe je sa PDK-om saučestvovao u privatizacijama u poslednje dve decenije, te ne deluje verovatno da će se složiti sa programom Vetevendosja.
Odnosi sa Srbijom
Još je manje jasno šta će se dalje dešavati u pregovorima između Kosova i Srbije, koji bi trebalo ponovo da počnu u aprilu naredne godine.
Odlazeći PDK ponikao je iz OVK, ali je tokom poslednjih nekoliko godina bio ključan za normalizaciju odnosa Kosova i Srbije. Kosovski predsednik Hašim Tači član je PDK-a i razmatrao je razmenu teritorija sa Srbijom, u zamenu za njeno priznanje Kosova.
Obe zemlje tragaju za dogovorom koji će odgovarati Zapadu, kako bi im to otvorilo vrata za članstvo u Evropskoj uniji.
Nasuprot Tačiju i PDK-u, Kurti se predstavlja kao beskompromisni borac za samoopredeljenje naroda Kosova. Čuven je po tome što je, neposredno pred početak NATO bombardovanja SR Jugoslavije, dao ostavku na mesto političkog savetnika OVK; protivi se neokolonijalnoj upravi koju na Kosovu sprovode UNMIK i Euleks i ne slaže se sa bilo kakvim kompromisnim rešenjem sa Srbijom.
Pa ipak, ne deluje da su glasači kaznili PDK na biralištima prvenstveno zbog kompromisa u spoljnoj politici. Haradinajeva Alijansa za budućnost Kosova uvela je carine na dobra iz Srbije, što je izazvalo glasno negodovanje zapadnih sila, ali njegov nacionalistički potez nije obezbedio AAK-u veću podršku na izborima. Naprotiv.
Deluje kao da su glasači, posle dužeg vremena, socijalna pitanja tumačili kao bitnija od pitanja odnosa sa Srbijom.
Kurti, zapravo, već neko vreme neguje pomirljiviji ton u odnosima sa Zapadom. Tako je, recimo, potpisao pismo u Gardijanu koje apeluje na Korbina da sazove drugi referendum o članstvu Britanije u EU, a nedavno je rekao i da ne vidi pripajanje Kosova Albaniji kao neposrednu mogućnost.
Njegov uspeh ne može se razumeti ukoliko ne uvidimo da su socijalna obećanja koja je dao osigurala podršku Vetevendosju, kao i pređašnji radikalizam po pitanju prava na samoopredeljenje.
Pritisci ka deradikalizaciji
Vetevendosje će se, bez obzira na to, sada naći pod značajnim pritiskom da se pokaže kao „odgovorna“ vladajuća partija – kako iz perspektive zapadnog, tako i iz perspektive domaćeg establišmenta (naročito u koaliciji sa LDK-om). Dokazivanje „odgovornosti“ konkretno će značiti postizanje kompromisa sa Srbijom i ublažavanje zahteva za promenom u domaćoj politici. Jedan od primera takve deradikalizacije bilo bi odustajanje od ideje da se ispitaju privatizacije sprovedene pod dirigentskom palicom Zapada.
To što je Kurtijeva pobeda na izborima tesna može dodatno obeshrabriti radikalni prekid sa statusom kvo. Pa ipak, iz sopstvenog političkog iskustva trebalo bi da zna da oslanjanje na Zapad i na lokalne elite u postizanju samoopredeljenja nije daleko odvelo narod Kosova. Zapadna izdaja kurdskog naroda u severnoj Siriji, čije se posledice upravo odvijaju, trebalo bi da posluži kao lekcija.
Nažalost, u Srbiji se još uvek nije pojavila dovoljno moćna progresivna levičarska opcija, koja bi mogla da postane istinski, masovni saveznik naroda Kosova u borbi za samoopredeljenje. Srbija koju predvode buržoaske nacionalističke snage i dalje predstavlja pretnju po Kosovo. Samim tim, nema vidljivog podsticaja za Kurtija da izlaz iz krize nađe u uspostavljanju zajedničkih garancija sa prijateljski nastrojenom srbijanskom državom.
Potreba za levim polom
To bi, međutim, bilo jedino rešenje u interesu narodnih klasa i na Kosovu i u Srbiji. Zaobilaženje zapadnih sila i uspešno sklapanje dogovora između dvaju naroda moglo bi da služi kao primer za narode drugde. Kada bi naš region postao zona oslobođena od NATO prisustva, to bi predstavljalo veliki udarac za zapadni imperijalizam, koji nastavlja da seje pustoš po svetu.
U ovom trenutku, ipak, deluje mnogo izvesnije da će Kurti uraditi jednu od dve stvari: ili će pokušati da izgradi nacionalnu bazu koja će moći da vrši pritisak na zapadne sile da se u obračunu sa Srbijom svrstaju na njegovu stranu, ili će svoju trenutnu poziciju iskoristiti da postigne dogovor sa Srbijom u skladu s obrisima koje je Tači već postavio. Za koju god opciju da se opredeli, izgledno je da će nastojati da se usaglasi sa željama Evropske unije – koja ne predstavlja pouzdanog saveznika u borbi za istinsko samoopredeljenje.
Ne može se predvideti za koju će se od ovih bitno različitih opcija Kurti opredeliti. Odnosi između Kosova i Srbije ostaju labilni, a priklanjanje Zapada jednoj ili drugoj zemlji pod znakom pitanja – naročito dok je Tramp u Beloj kući. Narodni pritisci mogu da ojačaju i odvedu u neočekivanim pravcima.
Zbog svega ovoga ostaje nužno da se i na Kosovu i u Srbiji izgrade nezavisne antiimperijalističke i antinacionalističke leve snage. Kosovski izbori otvorili su kakav-takav prostor za promenu – moramo da uradimo sve što je u našoj moći da tu promenu poguramo u internacionalističkom pravcu.