Domaće zakonodavstvo epidemije i pandemije prepoznaje kao „prirodne pojave većih razmera koje mogu da ugroze bezbednost, život i zdravlje većeg broja ljudi“. Aktuelna pandemija koronavirusa, međutim, u velikoj meri proizvod je tržišne logike, neoliberalne ofanzive i globalne erozije radničkih prava, za koje je odgovorna vladajuća klasa a ne „viša sila“. Zbog čega su naša bezbednost, život i zdravlje zaista ugroženi?
Uprkos tome što je svet pre samo 17 godina prošao kroz epidemiju teškog akutnog respiratornog sindroma (SARS), virusa srodnog koronavirusu, istraživanja tog virusa nakon utihnuća epidemije uglavnom su obustavljena, usled – neprofitabilnosti. Zbog toga danas ne postoje ni vakcina, niti veća znanja o njegovoj dijagnostici i tretmanu.
Džejson Švarc, docent na Jejlovoj školi javnog zdravlja, smatra da je spremnost za današnju pandemiju trebalo razvijati tokom prethodne decenije. „Da istraživanja za vakcinu protiv SARS-a nismo odložili u stranu, sada bismo imali mnogo čvršće osnove, primenljive na ovaj novi, ali blisko povezani virus.“
Takav razvoj, međutim, sprečila je nevidljiva ruka tržišta. Tržišna logika ne trpi decenije investiranja u razvoj vakcina, antivirusnih lekova i drugih vitalnih sredstava za borbu protiv oboljenja ukoliko za tim sredstvima ne postoji aktuelna i neposredna potražnja koja može da donese siguran i relativno brz profit. Za lekom ili vakcinom za određenu zaraznu bolest ne postoji potražnja kada se završi epidemija… sve dok ne počne nova, za koju smo onda nespremni, čak i kada je u pitanju virus srodan onom koji je ne tako davno harao. Tom logikom vode se kako velike farmaceutske kuće, tako i neoliberalne, „male“ države.
U prilog toj tezi ovih dana je pred Američkim kongresom posvedočio dr Piter Hotez, čiji tim godinama ne uspeva da pronađe novac za kliničko ispitivanje vakcine za koju tvrdi da bi sada već bila spremna za upotrebu.
„Nažalost, lekcije se ne usvajaju. Prvo se govorilo da će zbog SARS-a 2003. godine doći do autokorekcije. Onda posle H1N1, pa posle ebole i onda zike. I svaki put korekcija izostane. Zato ne mogu da tvrdim ni da će posle ovoga doći do ikakvih prelomnih promena u pristupu.“
Dok ne popadamo s nogu
Drugi problem koji u velikoj meri doprinosi širenju pandemije posledica je globalnog trenda prekarizacije tržišta rada i erozije radničkih prava, u ime interesa poslodavaca i sprovođenja mera „štednje“. Pripadnici establišmenta licemerno krive građane za „neodgovornost pojedinaca“ koja doprinosi širenju infekcije – ne uzimajući u obzir da iste te pojedince goli opstanak motiviše da na posao idu makar i bolesni. Ova praksa toliko je rasprostranjena da je dobila i naziv, presenteeism.
Ukoliko nekome mogućnost da plati kiriju, račune i osnovne namirnice zavisi od prekarnog zaposlenja, honorarnog rada, od firme kod koje je na ugovoru o privremenim i povremenim poslovima i ostalih mnogobrojnih aranžmana zaposlenja gde ljudi nemaju pravo na bolovanje, jasno je da će na posao ići bolesni, dok ne popadaju s nogu.
Nesigurnost zaposlenja i strah od otkaza znače da i stalno zaposleni retko uzimaju bolovanje. Prema novom Zakonu o zdravstvenom osiguranju, čak i oni koji imaju najsigurniji oblik stalnog zaposlenja tokom trajanja bolovanja dobijaju svega 65% od osnove za obračun (prosek zarada u poslednjih 12 meseci aktivnog rada). Tako veliko smanjenje plate sasvim je dovoljan motiv da se na posao ode bolestan. Podaci iz Evropske ankete uslova rada iz 2015. godine pokazali su da je tokom prethodne godine 41% radnika i 45% radnica iz 35 zemalja Evrope radilo bolesno, a ta pojava bila je još zastupljenija među onima sa privremenim zaposlenjem.
Treći način na koji su tržišna logika i jurenje profita doprineli eksploziji pandemije koronavirusa odnosi se na smanjena izdvajanja za zdravstveni sistem i sve manju dostupnost zdravstvene zaštite. U ovom domenu posebno se ističe jasna potreba za internacionalističkim pristupom i međunarodnom solidarnošću.
„Naša najveća briga ostaje mogućnost da se COVID-19 raširi u zemlje sa slabijim zdravstvenim sistemom“, izjavio je šef Svetske zdravstvene organizacije, Tedros Adanom Gebresijus. Budući da virus ne zna za granice, te zemlje potom bi mogle da nastave da budu izvor infekcije i za ostale zemlje.
U kontekstu koronavirusa, pod „slabijim zdravstvenim sistemom“ ne misli se samo na siromašne i nerazvijene zemlje, već i na one ekonomski razvijene u čijim zdravstvenim sistemima je zastupljen jedan od ova dva mehanizma uvećanja profita. S jedne strane su oni zdravstveni sistemi koji funkcionišu kao profitne industrije, gde privatni osiguranici sami sebi plaćaju osiguranje, dok oni koji za to nemaju novca nemaju nikakvu mogućnost pristupa dijagnostici i lečenju (poput SAD); s druge strane stoje zemlje u kojima su mere „štednje“ dovele do velike seče budžeta za zdravstvo, među kojima je možda najužasniji primer UK, čiji su zvaničnici najavili da će „mnogo naših najbližih umreti“, ali će širenje virusa navodno doprineti stvaranju „kolektivnog imuniteta“.
Nepregledne posledice štednje
Za ratovanje i izvlačenje banaka iz krize novca uvek ima, ali se na životima običnih ljudi štedi. Dodatni problem predstavlja to što zemlje koje štede na zdravstvu imaju veoma male kapacitete za testiranje, s obzirom na to da u pitanju nije profitabilna aktivnost. Zbog toga je broj urađenih testova i dalje veoma mali (pogotovo u SAD i UK), a poznato je da je adekvatno identifikovanje, praćenje i izolovanje obolelih na samom početku epidemije mnogo efikasnije od mera socijalnog distanciranja koje su danas na snazi.
Testiranje, međutim, zahteva odvajanje novca za zdravstvo, dok socijalno distanciranje najveći deo tereta kontrole epidemije svaljuje na pojedinca, od koga se očekuje da se ponaša na određeni način i snosi najveći deo ekonomskih i socijalnih posledica tog distanciranja. Taj princip vidljiv je i u merama primenjenim u našoj zemlji, uprkos preporukama Svetske zdravstvene organizacije da treba što više testirati.
Zbog toga je i politika testiranja u Srbiji takva da joj nije svrha da se identifikuju svi slučajevi, već da se testiraju samo oni sa dovoljno teškom kliničkom slikom, da bi se identifikovali ljudi koji bi mogli da umru od infekcije. Direktorka Instituta za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut“, Darija Kisić Tepavčević, smatra da je broj zaraženih sigurno mnogo veći od broja ljudi sa pozitivnim rezultatom testa.
Takva politika dvojako je problematična – s jedne strane, u zemlji u kojoj nikada ne manjka novca za subvencionisanje stranih investitora štedi se na testovima, a od nas se očekuje da sprovodeći rigorozne mere socijalnog distanciranja kompenzujemo to što mnogo zaraženih ide okolo ni ne znajući da su zaraženi. Mi plaćamo cenu toga što budžet ne predviđa troškove za testove.
S druge strane, s epidemiološkog aspekta, na primeru Južne Koreje gde je masovno testirano, utvrđeno je da je najviše zaraženih u grupi od 20 do 29 godina, dok je u zemljama gde su testirani samo ljudi sa izraženim simptomima ta grupa obeležena kao minorni udeo u ukupnom broju obolelih. To znači da je najviše zaraženih u grupi koja se najbolje oseća, pokretna je, kontaktira sa drugima, moguće i radi, i doprinosi širenju infekcije. To je cena koju mi plaćamo za to što država štedi na testovima.
Iako su pandemije definisane kao transgranični događaji, pripreme za epidemije prevashodno se sprovode na nacionalnom nivou i u najbogatijim zemljama koje će istima biti najmanje pogođene. Nakon izbijanja epidemije ebole 2014. godine, Svetska zdravstvena organizacija upozorila je da su zemlje sa srednjim i niskim prihodima najpodložnije pretnjama od pandemija.
Periferni problem
Uprkos tome, najveće ekonomije u globalnim akcijama protiv pandemija učestvuju sa zanemarljivim sredstvima. Umesto globalne solidarnosti u svrhu prevencije pandemije, vlade širom sveta reagovale su kasno po izbijanju pandemije, i to često autoritarnim merama usmerenim na kažnjavanje, ograničavanje kretanja i kontrolu u uslovima već razbuktale pandemije.
Tako autoritarne mere nisu zasnovane na dokazima iz istraživanja. Masovno testiranje i praćenje kontakata je, pogotovo na početku epidemije, daleko efikasnije od zatvaranja čitavih gradova, ali bi ono zahtevalo ulaganje više novca u zdravstvo. Samoizolacija i zabrana kretanja odgovornost i teret kontrole epidemije svaljuju na pojedince, dok te mere najviše pogađaju najsiromašnije – posebno kada se, kao u Srbiji, nameću bez uspostavljanja krizne infrastrukture, pa čak i zaliha zaštitne opreme i sredstava.
Iako se kaže da „bolest ne bira“, to se za koronavirus baš i ne može reći. Klasna pripadnost i materijalno stanje značajno utiču na mogućnost obolevanja, lečenja i preživljavanja ovog virusa.
Radnička klasa ima mnogo manje mogućnosti da se samoizoluje. Mnogi su prinuđeni da nastave da rade van kuće, mnogi da u novonastalim uslovima traže alternativne izvore prihoda. U malim životnim prostorima, u kojima žive i po tri generacije, bolesnik ne može da bude sam u sobi ili koristi svoje kupatilo, pa se virus lako proširi domaćinstvom.
S druge strane, bogati često imaju poslove koji mogu da se rade od kuće (ili ne moraju uopšte da rade), veće stambene prostore, dovoljno novca za privatne lekare, a kao najekstremnija pojava u tom delu spektra, najbogatiji imaju i svoje luksuzne bunkere za preživljavanje.
Istraživanja širom sveta pokazuju i da su razlike u smrtnosti od ovog virusa od zemlje do zemlje ogromne. U Italiji je smrtnost oko 6%, a u Danskoj i Nemačkoj je blizu 0%. Za sada se pokazuje da je udeo starijih ljudi među zaraženima proporcionalan procentu smrtnosti, a zatim da je udeo najstarijih koji su zaraženi proporcionalan udelu ljudi koji žive sa svojim roditeljima (sem u Južnoj Koreji, koja je pak imala ogroman procenat testiranja po glavi stanovnika, čime je sebi značajno olakšala da neutrališe problem).
To je ono što radničku klasu u zemljama kapitalističke periferije i poluperiferije – u kojima su visoke stope siromaštva i nezaposlenosti mladih, manja je mogućnost osamostaljivanja, samostalnog života od svog rada, kao i rešavanja stambenog pitanja, a zdravstveni sistem je gotovo po pravilu uništen – izlaže dodatnoj opasnosti. Zato je, dok naučnici u Nemačkoj užurbano rade na vakcini, a vlada priprema krizni paket od minimum 550 milijardi evra, u Srbiji na snazi policijski čas.
Pandemija koronavirusa još jedna je kriza koju je stvorio interes najbogatijih, a plaćaju je najsiromašniji – kako doslovno, tako i kroz gubitak prava i sloboda.
Privatizacija farmacije, socijalizacija krize
Na razvoj pandemije u Srbiji dodatno utiču i privatizacija unosnih elemenata strateški značajne farmaceutske industrije, kao i sistematsko zanemarivanje strateški bitnih ali neprofitabilnih institucija poput „Torlaka“.
Institut za virusologiju, vakcine i serume „Torlak“ referentna je ustanova u kojoj se u Srbiji vrši testiranje na koronavirus. To je ustanova koja je nekada bila rangirana među prvih pet u svetu, a danas su u njenom portfoliju ostale samo BCG vakcina i vakcine protiv tetanusa i difterije. Druga je priča što se uslovi u kojima se one proizvode gotovo uopšte ne razlikuju od onih od pre 40 godina.
„Torlak“ je godinama bio deo partijskog plena. Ogromne količine resursa i novca iz njega slivale su se u privatne i partijske džepove, tako da je od strateške institucije spao na to da tavori i preživljava uglavnom od distribucije vakcina, čekajući da ga neko kupi. „Torlak“ do sada nije privatizovan ne zbog spoznaje njegovog strateškog značaja, već zbog neatraktivnosti investitorima. Kako stvari stoje, danas se jedino tamo testiraju uzorci na koronavirus. Kako li bi se (i za koji novac) to sprovodilo da je „Torlak“ proteklih godina po planu i privatizovan?
S druge strane, svi farmaceutski giganti bivše Jugoslavije („Galenika“, „Zdravlje“…) jesu privatizovani – naravno, pod sumnjivim i nepovoljnim okolnostima. Ovih dana svedočimo redovima ispred apoteka – nestašica je zaštitnih maski, rukavica, sredstava za dezinfekciju.
Iako privatizovana „Galenika“ sada, prema navodima, radi u tri smene i dnevno izbaci i do 100.000 maski, uz izdvajanja vlade za dodatnih 80 radnika u proizvodnji učestvuje njih svega 295. Poređenja radi, „Galenika“ je pre privatizacije zapošljavala 2800 ljudi.
Zamislimo hipotetičku situaciju u kojoj navedene farmaceutske kompanije nisu privatizovane, već svoje školovane i vešte kadrove upošljavaju da proizvode sve ono što je u ovoj situaciji neophodno, uključujući i komplete za testiranje. Zamislite zdravstveni sistem koji postoji da bismo svi bili zdravi, a ne da bi neki bili bogati.
Kriv je virus… kapitalizma
Mejnstrim ekonomisti danima dižu uzbunu zbog nadolazeće ekonomske krize, koju neki porede sa velikom recesijom iz 2008. godine. Svetske berze već padaju vrtoglavom brzinom. Međunarodni institut za finansije procenjuje da će aktivnost američke privrede do kraja juna da doživi pad od 10%, a EU i do 18%. Dug koji se nagomilava od globalne finansijske krize iz 2008/9. godine u posebno lošu poziciju stavlja tzv. „zemlje u razvoju“ – daleko lošiju nego pre 12 godina.
Komentarišući nedavno objavljeni dokument Međunarodne organizacije rada (MOR), COVID-19 i svet rada: uticaji i odgovori, marksistički ekonomista Majkl Roberts prenosi da bi moglo da dođe do „značajnog porasta nezaposlenosti i nedovoljne zaposlenosti usled uticaja virusa“.
„Preliminarne procene MOR-a nagoveštavaju porast globalne nezaposlenosti od između 5.3 miliona (’niži’ scenario) i 24.7 miliona (’viši’ scenario), sa početne brojke od 188 miliona 2019. godine. ’Srednji’ scenario sugeriše porast od 13 miliona (7.4 miliona u zemljama sa visokim prihodima). ’Iako su ove procene izuzetno nepouzdane, sve brojke ukazuju na značajan porast globalne stope nezaposlenosti.’ Poređenja radi, globalna finansijska kriza iz 2008/9. godine dovela je do porasta nezaposlenosti od 22 miliona ljudi.“
Iako su ekonomske krize inherentne kapitalističkom sistemu, vladajuća klasa već priprema teren da uzrok krize svali na koronavirus i time se izvuče od odgovornosti, iako je ona kriva i za krizu i za pandemiju. Možda neki budući zakon i ekonomsku krizu svrsta među „prirodne pojave“. Zato je ključno da se međunarodno organizovanje i solidarnost već sada ogledaju kako u borbi protiv pandemije, tako i u jasnom stavu da nećemo dozvoliti da radnička klasa i najsiromašniji među nama plate cenu krize.
Pandemija koronavirusa još jedan je dokaz da kapitalizam ne samo da nema rešenje za goruće probleme planete, već aktivno doprinosi njihovom umnožavanju i komplikovanju. Neka se aplauzi medicinskim radnicima i radnicama, koji se svake večeri u osam sati ore sa prozora i terasa, po završetku pandemije nastave u znak podrške štrajkovima i borbama za radna mesta, dostojanstvene plate i ponovno osvajanje sloboda ukinutih u vanrednom stanju. Borba za socijalizam sve je urgentnija.
Kako situacija sa koronavirusom evoluira iz dana u dan, neke od informacija iznetih u tekstu odnose se isključivo na period u kom je pisan.