Danima smo izloženi pretnjama 24-časovnom zabranom kretanja i „scenarijom iz Italije i Španije“, a retki kritički glasovi suzbijaju se optužbama za izazivanje panike i nereda i policijskim intervencijama. Da li je rešenje u prizivanju struke – ili se struka uveliko stavila u službu državne represije?
Novinarka portala Nova S Ana Lalić privedena je sinoć pod izgovorom da je njen tekst, „KC Vojvodine pred pucanjem: Bez zaštite za medicinske sestre“, pisan na osnovu anonimizovanih izjava zaposlenih u Kliničkom centru Vojvodine, mogao izazvati paniku i nerede. Posebno je uznemirujuća činjenica da je ovako brutalna reakcija države usledila nakon saopštenja te institucije, u kome se Lalić optužuje za narušavanje njenog ugleda.
Cinizam ovog postupka u skladu je sa svime što smo od ovog režima navikli da očekujemo – samo dan ranije, Krizni štab za suzbijanje zarazne bolesti COVID-19, uz saučesništvo Telekoma Srbije koji mu je ustupio naše podatke, poslao je svim korisnicima tog mobilnog operatera SMS poruku u kojoj, bez ikakvih relevantnih argumenata i podataka, objavljuje da se približavamo „scenariju iz Italije i Španije“.
Ključne informacije koje se u tekstu Ane Lalić mogu naći jesu te da zaposleni u Kliničkom centru Vojvodine nemaju zaštitnu opremu, da je svaki peti oboleli od koronavirusa medicinski radnik, kao i da je došlo do rotacije medicinskih sestara na COVID-odeljenja, uprkos tome što i dalje nisu obučene za rad u novim uslovima.
Iako joj je određeno zadržavanje od 48 sati, Ana Lalić je pod pritiskom javnosti i novinarskih udruženja danas puštena na slobodu, ali su njen laptop i mobilni telefoni ostali u posedu policije, što može ugroziti njene izvore.
Nezaštićenost zdravstvenih radnika u toku pandemije novog koronavirusa, nažalost, nije novost, niti specifičnost Srbije. Primera radi, na društvenim mrežama pojavile su se izjave medicinskih sestara u SAD, koje se prisiljavaju da po cenu otkaza rade bez zaštite, čak i ako je same sebi obezbede. U Crnoj Gori, Sindikat doktora medicine uputio je apel premijeru Dušku Markoviću, jer medicinski radnici nemaju adekvatnu zaštitnu opremu.
Ovako drastična reakcija vlasti na izveštavanje o ključnim problemima na terenu i ugroženosti zdravstvenog osoblja ukazuje na svest o tome da je u mnogim zemljama došlo do štrajkova i pobuna radnica i radnika koji su na svojim radnim mestima posebno ugroženi epidemijom.
Suštinska opasnost koju tekst Ane Lalić predstavlja leži u tome što može podstaći organizovanje na radnim mestima. Medicinski radnici u vanrednom stanju velikim delom dele sudbinu mnogih radnica i radnika u proizvodnji ili ključnim uslužnim delatnostima, koji, pored toga što kao ni zdravstveni radnici nemaju mogućnost samoizolacije, ne poseduju ni zaštitnu opremu, a neretko ni mogućnost održanja distance od dva metra.
Od represije do otpora
Relativna specifičnost našeg konteksta trenutno je u tome što Krizni štab, uz svesrdnu podršku lekara koji se u svojstvu eksperata svakog dana pojavljuju na konferenciji za novinare, kreira atmosferu u kojoj je interes javnosti izjednačen sa napadom na „struku“, odnosno na lekare koji savetuju Vladu. Otuda i metaforička i doslovna kriminalizacija novinarki i novinara koji postavljaju pitanja u ime tog interesa. Na taj način se potpuno gubi iz vida da institucije i predstavnici vlasti nisu humanitarne organizacije, čijoj dobroj volji treba da zahvalimo, već i dalje nose odgovornost na koju javnost može da ih pozove i tokom vanrednog stanja.
Tehnokratija – u ovom slučaju vladavina probranih i režimski podobnih eksperata – nije zaštita od rastućeg nivoa državne i policijske represije, već njena saveznica. Zadovoljavanje performativnom politikom poput aplauza zdravstvenim radnicima svake večeri, dok se zdravstvenim radnicima u izolaciji smanjuju plate, a broj onih koji rade bez zaštitne opreme ostaje nepoznat, ide ruku pod ruku sa tehnokratskom autoritarnošću.
Umesto „glasa struke“ dobili smo političko i klasno raslojavanje unutar iste, a na račun onih koji su prvi na udaru. To pokazuje i reakcija KC Vojvodine, usmerena na to da zaštiti „ugled“ rukovodstva, a ne živote i zdravlje zaposlenih. Tekst Ane Lalić prepoznat je kao pretnja, jer omogućava da se čuje glas radnica i radnika koji su istovremeno na udaru i virusa i države, te može potaknuti ljude na otpor na radnim mestima.
Najavljena centralizacija informisanja – vest da će samo Vladina tela moći neposredno da izveštavaju o razvoju epidemije – ubrzo je, kako tvrdi predsednica Vlade Ana Brnabić, na Vučićevu molbu, povučena. Nedugo zatim, i Lalić je puštena iz pritvora. Na osnovu izjava Brnabić može se zaključiti da su ovakvi potezi posledica pritiska iz Evropske unije. Kako ona sama zaključuje: „Potrudićemo se da se ovakve stvari ne dešavaju, da niko ko nas kritikuje nema nikakav izgovor.“
No, slučaj Ane Lalić nudi nam možda neke od najvažnijih lekcija u vanrednom stanju.
Najpre, da ne smemo pristati na ideju „nacionalnog jedinstva“ u ćutanju i pokoravanju represiji, opasnosti i ugnjetavanju, koje treba da potvrde određeni „stručnjaci“, jer se time dugotrajno i sistemski ugrožavaju i javno zdravlje, i demokratija, i pravo na organizovanje. Drugim rečima, sve one političke i građanske slobode, kao i radna i socijalna prava, koje možemo upražnjavati i u toku epidemije tako da ne doprinosimo širenju koronavirusa, zapravo moramo da upražnjavamo, jer time sprečavamo da u bliskoj budućnosti te slobode i prava budu drastično smanjeni ili ukinuti.
Ukidanje prava na informisanje i pojačana policijska represija ne štite nas od epidemije – njihova svrha jeste isključivo saniranje štete nastale usled neodgovornih poteza vlasti, odnosno apsorbovanje posledičnog otpora. Ovaj princip ogleda se i u tome što je za vreme vanrednog stanja privatni sektor, odnosno interes krupnog kapitala izložen „preporukama“, dok je interes javnosti i radnih ljudi izložen zabranama i pretnjama.
Naposletku, medijske slobode bitne su i neophodne ne kao predmet potkusurivanja između institucija Evropske unije i domaće vlasti, već zato što imaju moć da podstaknu otpor i organizovanje. Isto važi i za uzbunjivače, jer ni slobodno izveštavanje ni pravo na informisanje nisu isključivo sami sebi svrha, već odražavaju i našu sposobnost da menjamo realnost u kojoj živimo. U nameri da sačuvamo i unapredimo radničko organizovanje u danima koji dolaze, odgovorno i hrabro informisanje jeste naš saveznik.