Povodom najava vlasti da je se projektom Rio Tinta u Srbiji završeno, te kolebanja ekološkog pokreta oko pitanja nastavka demonstracija, podsećamo da se snaga naroda uvek nalazila u masovnom organizovanju, te da je ulica mnogo pogodnije polje borbe nego državne institucije.
Masovne demonstracije koje su se razvijale proteklih jače od dva meseca izborile su još jednu pobedu. Premijerka Ana Brnabić je objavila da su ispunjeni zahtevi ekološkog pokreta, te da je zaustavljen projekat iskopavanja litijuma u dolini Jadra od strane Rio Tinta.
Trenutno zaustavljanje, pak, ne podrazumeva i trajno sprečavanje. Kao predstavnica vladajuće partije koja je presedavala bezbrojnim pogoršavanjima životnog standarda i napadima na javni interes, što je istovremeno i konstantno bivalo predstavljano kao napredak, ne čudi opšte nepoverenje u premijerkine izjave. Šta sprečava Rio Tinto da se vrati nakon izbora i uspostavljanja nove Vlade? Ko nam je garant da trenutne uredbe o ukidanju prostornog plana za područje Jadra neće biti odmah poništene kada se protesti smire? Očekivanje vladajuće partije da će im narod poverovati na reč nakon stotina izdatih obećanja, samo dodatno pokazuje njihovu odvojenost od tog istog naroda.
Jedna od potencijalnih srednjeročnih garancija jeste donošenje moratorijuma (lat. odlaganje) na iskopavanje litijuma i bora u narednih 20 godina, što je predložila internet platforma Kreni-Promeni. U praktičnom smislu, moratorijum bi najverovatnije imao oblik amandmana na Zakon o rudarstvu, što podrazumeva da ga Narodna skupština Republike Srbije, nakon rasprave, mora usvojiti. Skupština od kraja decembra nije u redovnom zasedanju, i neće biti do početka marta. Jedina mogućnost da se taj predlog nađe na dnevnom redu pre marta jeste vanredno zasedanje, koje se može održati na zahtev Vlade ili trećine poslanika. Takođe, osim ako predlog ne iznese neki narodni poslanik, o njemu se može raspravljati putem ,,narodne inicijative”, tj. peticije sa barem 30 hiljada potpisa, na čemu Kreni-Promeni trenutno radi.
Moratorijum, u ovakvom obliku, svakako predstavlja udarac za vladajuću klasu i za multinacionalne kompanije, i jeste korak napred po pitanju zahteva ekološkog pokreta u odnosu na trenutnu situaciju. Dok je predsednik Aleksandar Vučić predložio sličan moratorijum od godinu dana, rok od 20 godina direktno pogađa džepove, ne samo ogromne multinacionalne kompanije kakva je Rio Tinto, već i njenih potencijalnih zamenica.
Jasno je da spomenuti moratorijum nije konačno rešenje za sve naše ekološke brige – postoje još brojna nalazišta drugih ruda u Srbiji, nepokrivena ovim moratorijumom. Odbrana tih mesta svakako će predstavljati sledeći korak širenja ekološkog pokreta.
Jedini način da se pitanje životne sredine trajno reši jeste prelaskom vlasništva rudarskih i energetskih kompanija iz ruka kapitalista u ruke ljudi koji u njima rade i onih koji žive na tom prostoru, te narodnim preuzimanjem vlasti, što bi jedino stvorilo istinski demokratske uslove za odlučivanje o tako ključnim javnim interesima. Eksploatacija ruda sama po sebi ne mora biti na štetu životne sredine, već je takva isključivo u kapitalizmu, gde kompanija, prvensveno jureći profit, samo traži rupe i načine da taj profit povećati, pritom ne mareći za posledice koje ostavlja za sobom.
Ipak, takve promene, iako nešto ka čemu treba da težimo, još uvek su nam izvan vidokruga. Bitka koja nam je ispred nosa jeste definitivno proterivanje Rio Tinta iz Srbije. Oružje koje nas je dovelo u poziciju da se za tako nešto borimo jeste – ustanak. Zaustavljanje protoka kapitala i robe blokadama saobraćajnica jednom nedeljno na nekoliko sati je toliko uplašilo režim da se po prvi put u svojoj vladavini povukao, ne jednom, već evo sad dva puta. Sam ekološki pokret, kao skup više organizacija, često je patio od neorganizovanosti i manjka jasne vizije, a opet je na ulicama uspeo da osvoji ključne pobede. Šta će tek moći kada reši te unutrašnje ograničenosti i proširi se na blokadu celog sistema?
To isto oružje, koje nas nije izdalo do sad, mora biti iskorišćeno i u narednom koraku borbe. Jedan poslanik SNS-a predložio je slično Kreni-Promeni da se u zakon unese zabrana iskopavanja litijuma, i pritom dodao da se sve ovo može rešiti institucionalnim putem, što sugeriše da bi SNS mogao da živi sa tim zakonskim izmenama. Režim mnogo više brine mogućnost da na ulicama nastavi da bukti požar nezadovoljstva, jer, osim što se može proširiti i na druge [njima verovatno važnije] projekte, jednako preti da rasvetli sve posledice njihove užasne politike iz prethodnih deset godina.
Skupština kao takva jeste demokratskiji način odlučivanja od autoritativnih odluka vladajućih pojedinaca. Ali u Srbiji u ovom trenutku postoji praktično jednopartijski parlament, prepun mehanizama da se procedura usvajanja moratorijuma uspori. Trenutno najdemokratskija institucija jeste ulica, jesu protesti i blokade, jeste rasteći ekološki pokret. Jedino nastavljanjem protesta se može održati pritisak na poslanike da usvoje moratorijum, i daleko bitnije, jedino daljim organizovanjem i širenjem pokreta na ulicama se mogu ojačati narodne snage pred sledeće borbe – za ostale delove Srbije i interes velike većine naroda u Srbiji.