U povodu 140. godišnjice Marksove smrti, u onlajn izdanju Vremena objavljen je članak filozofa Ivana Milenkovića, „Marksizam: Filozofija koju je pregazilo vreme”. Uprkos ustanovljenoj praksi ovog liberalnog lista da objavljuje reakcije i odgovore, članak koji su, kao reakciju na Milenkovićev, napisali i redakciji Vremena prosledili Nenad Bradonjić i Anja Ilić u međuvremenu nije objavljen. Ovde ga objavljujemo u minimalno izmenjenoj formi.
Gospodo, ne dajte se obmanjivati apstraktnom reči sloboda. Čija sloboda? To nije sloboda jedne odvojene ličnosti prema drugoj. To je sloboda koju uživa kapital da gazi radnike.1Karl Marks, „Govor o pitanju slobodne trgovine”, u Beda filozofije: Odgovor na Filozofiju bede g. Prudona, prev. Moša Pijade i Rodoljub Čolaković, 3. izd. (Beograd: Kultura, 1946), 183.
Pre deset dana, tačnije 14. marta, navršilo se 140 godina od smrti Karla Marksa. Prema zvaničnim podacima Međunarodne organizacije rada, radnici čine oko 3,6 od ukupno 8 milijardi ljudi, koliko trenutno broji planeta. Dve trećine novostvorenog svetskog bogatstva prigrabio je 1% najbogatijih, a preostala trećina se rasporedila na 99% čovečanstva.
Istovremeno, niz evropskih zemalja suočava se sa štrajkovima radništva širom privrede. U Ujedinjenom Kraljevstvu, na primer, broj radnih dana izgubljenih zbog štrajkova najviši je još od zadnjih dana vlade Margaret Tačer.
Ko bi, naočigled takve slike sveta, mogao da pomisli da više nema klasa?
Smrt klase, a za njom i marksizma, kao alatke za razumevanje i ukidanje klasnih odnosa i klasnog društva, nedavno je smelo proglasio filozof Ivan Milenković. Kako ovaj filozof, koji, po sopstvenom priznanju, želi da svet samo tumači (ali ne i menja), tumači savremeni, razvijeni kapitalizam?
Po Milenkoviću, kapitalistički organizovana privreda, u spoju sa demokratskom političkom formom, pružila je potčinjenima toliki stepen slobode da se oni više ne osećaju izrabljenim, pa samim tim izrabljivanja nema, a otuda nema ni klasa i klasno zasnovanog političkog organizovanja. Na stranu Milenkovićevo izjednačavanje klasne samopercepcije i objektivnog klasnog položaja, što je problematika koju ni društveni naučnici ni politički organizatori ne bi tako olako prenebregnuli, deluje da čak ni temeljni pojmovi filozofske misli koju proglašava mrtvom nisu baš jasni našem filozofu-tumaču. To mu verovatno i omogućuje da proizvoljno sahrani i marksizam i klasu.
Savremeni kapitalizam, notorna je činjenica, nije isti kao u Marksovo vreme. Ekonomski odnosi u njegovoj osnovi, međutim, jesu. Bez eksploatacije (milenkovićevski, izrabljivanja, koje je navodno nestalo) radnika ne bi, kako je to Marks pokazao u Kapitalu, bilo profita (dobiti), a bez profita ne bi bilo kapitalizma, jer profit predstavlja glavni motiv i primarnu svrhu kapitalističke proizvodnje.2Videti Karl Marks, Kapital: Kritika političke ekonomije, prev. Moša Pijade i Rodoljub Čolaković (Beograd: Prosveta, 1978), 1: 163–180. Izrabljivanje je stoga nužan uslov postojanja i održanja kapitalizma, te ma kako se pojedinačni radnik ili radnica osećali povodom toga, ma koliko se pojavni oblici tog izrabljivanja menjali, osnovni proces i dalje je na delu.
Dok postoji kapitalizam, postojaće i vladavina kapitala nad živim radom. („Kapital je”, kako je to Marks rekao u Kapitalu, „mrtav rad koji oživljava kao vampir samo usisavajući živi rad, i koji utoliko više živi ukoliko više od njega usisa.”3Karl Marks, Kapital: Kritika političke ekonomije, prev. Moša Pijade i Rodoljub Čolaković (Beograd: Prosveta, 1978), 1: 209.). Uprkos „usmrćivanju” klase, deluje da je i sam Milenković svestan ovog temeljnog odnosa u kapitalizmu, pa tako govori o potčinjenima, a iznosi i (istina, nategnutu) ocenu da fabrički radnici u Srbiji danas žive gore nego u Marksovo vreme. Šta ga, onda, navodi da klasne razlike i marksizam oceni kao nedelatne?
Aktuelna politička dešavanja to svakako ne mogu. Zadržimo se samo na onim zemljama koje Milenković i druge pristalice liberalno-kapitalističke konvencije ubrajaju pod „razvijeni svet”. U Francuskoj je za samo jednu noć, nakon odluke tamošnje vlade da zaobiđe parlament i poveća starosnu granicu za odlazak u penziju sa 62 na 64 godine, uhapšeno više od 300 demonstranata. Kako bi Milenković opravdao tu belodanu „demokratičnost” francuske republike, odnosno objasnio činjenicu da sve sindikalne konfederacije i levičarske partije uspevaju da mobilišu višemilionsku masu koja štrajkuje i protestuje protiv penzione reforme?
Štrajkački talas koji se letos podigao u Ujedinjenom Kraljevstvu doživeo je vrhunac 15. marta, na dan kada je vlada usvojila novi budžet. Tada je najmanje pola miliona štrajkača zaposelo ulice. Štrajkovi su postali toliko učestali da je britanski liberalni list Gardijan počeo da objavljuje kalendar štrajkačkih dana. Italijanski lučki radnici su u više navrata u zadnjih godinu dana odbijali da utovare oružje za ratove u Ukrajini i Jemenu, a zajedno sa sindikalcima iz drugih sektora i masom drugih običnih ljudi, na mirovnim demonstracijama su povezivali pitanje inflacije „kod kuće”, progresivnog siromašenja stanovništva i vladinog finansiranja ratova „napolju”. Nasuprot Milenkovićevom sudu, čini se da su potčinjeni i deprivilegovani i te kako svesni izrabljivanja i klasnih razlika i spremni da se, baš na tom temelju, organizuju u kritičnu masu za promenu društva.
Tako nam na kraju od Milenkovićevih motivacija za (neiskreno i intelektualno nepošteno) sahranjivanje klase i marksizma ostaje samo jedna, daleko prizemnija od naoko znalačkog i nepristrasnog filozofskog tumačenja: deplasiranje alternativa kapitalizmu.4Za Marksovu koncepciju alternative kapitalizmu videti Peter Hudis, Marx’s Concept of the Alternative to Capitalism (Leiden: Brill, 2012). U tom naumu ga, među ostalim, odaje istorijski neutemeljeno povlačenje jedinstvene, „evolucione” linije od Marksa, preko Oktobarske revolucije, do staljinističkog Sovjetskog Saveza, zatim selektivno insistiranje na žrtvama isključivo „s one strane” gvozdene zavese, kao i karakterizacija (uspelih i neuspelih) projekata izgradnje socijalizma kao „pakla na zemlji”. Tek u tom okviru je shvatljivo kako se u vremenu, po svojim problemima i rešenjima tih problema duboko marksističkom, može tvrditi da je „vreme pregazilo marksizam”.
Milenkovići će svet tumačiti, ali ga neće menjati. Srećom, milijarde drugih su tu da ga menjaju. A filozofi-tumači bi mogli barem da dorastu zadatku koji su postavili pred sebe same.