Na predsedničkim izborima u Boliviji, održanim 18. oktobra, u prvom krugu pobedio je kandidat levičarske partije MAS, Luis Arse Katakora. Ovo je težak poraz za desničarski režim predsednice Đeanine Anjes, uspostavljen nakon prošlogodišnjeg vojnog puča, kao i za američki imperijalizam koji mu je kumovao. Kako je do ovih previranja u Boliviji uopšte došlo i šta ovakav razvoj događaja znači za čitav južnoamerički kontinent? Piše Jordan Grujić.
Bolivija ili stalna borba protiv (neo)kolonijalizma?
Bolivija je južnoamerička kontinentalna zemlja, najvećim delom sa tropskom ili planinskom (andskom) klimom. Sa svojih 11 miliona stanovnika, od kojih je preko 80 odsto dominantno domorodačkog porekla, i privredom koja je tek u razvoju, ne bi trebalo da zavređuje toliko svetske, odnosno američke pažnje. Ono što je, međutim, čini jako bitnom jeste ogromna količina prirodnih resursa. Po procenama Američke geološke službe, u Boliviji se nalazi između 50 i 70 odsto svetskih zaliha litijuma, metala ključnog za pravljenje baterija i drugih elektronskih komponenti. Uz to, Bolivija je druga po rezervama prirodnog gasa u Latinskoj Americi, odmah posle Brazila. Oko 70 odsto bolivijskog izvoza čine ovakve „teške“ sirovine.
Bolivija je nakon oslobođenja od španske kolonijalne vlasti početkom 19. veka bila pod eksploatatorskom vlašću bele elite španskog porekla. Ogromna većina starosedelačkog stanovništva radila je u rudnicima i na velikim imanjima pod skoro feudalnim ili robovskim uslovima, te bez ikakvog pristupa obrazovanju ili političkim institucijama. U tim nesrećnim okolnostima nastao je Revolucionarni nacionalni pokret (MNR), koji je nastupao kao široka narodna partija sa reformističkom politikom. Kako je stari režim nakon predsedničkih izbora 1952. godine odbio da mu ustupi osvojeni mandat, MNR je uspešno izveo Bolivijsku nacionalnu revoluciju i preuzeo vlast. To je dovelo do nacionalizacije rudnika, zemljišnih reformi i uspostavljanja opšteg prava glasa.
Ipak, MNR nije uspeo da se profiliše kao pokret radničke klase i bolivijskih seljaka već je ostao polje delovanja levo orijentisane bolivijske bele inteligencije. Nepostojanje dovoljno jasne političke linije i mnoga mimoilaženja doveli su do previranja u MNR-u, njegovog pada i uspostavljanja vojne hunte 1964. godine. SAD su podržale novi režim i koristile bolivijsku vojsku za vođenje antikomunističkih operacija u Latinskoj Americi, između ostalog i za ubistvo Če Gevare. Period državnih udara, kontraudara i vojnih hunti trajao je sve do devedesetih.
Tek 1993. godine otpočela je takozvana demokratska tranzicija, obeležena masovnom privatizacijom po bolivijskom modelu kapitalizacije, i to u interesu „zapadnih“ investitora. Ovo je dovelo do uspostavljanja neoliberalnog poretka, ali i do mnogobrojnih protesta i štrajkova. Oni su eskalirali 2000. godine, kada je došlo do masovnih demonstracija protiv privatizacije vode u Kočabambi. Nakon toga usledio je i Bolivijski gasni konflikt, koji je počeo 2003. godine kao protest protiv državne politike prepuštanja eksploatacije gasa privatnim kompanijama, na račun potpunog uništenja životne okoline i bez ikakve društvene preraspodele prihoda. Bolivijski gas prodavao se na globalnom tržištu, a falio je u samoj Boliviji. Konflikt se završio 2005. godine izborom Eva Moralesa na mesto predsednika, u duhu tadašnjih prosocijalističkih pokreta širom Latinske Amerike – takozvanog „ružičastog talasa“.
Morales ili O reformističkom „socijalizmu“
Evo Morales, poreklom iz plemena Ajmara, karijeru je započeo kao proizvođač koke i sindikalac. On je jedan od ljudi zaslužnih za osnivanje najvećeg bolivijskog sindikata poljoprivrednih i seoskih radnika. U tom svojstvu borio se protiv inicijativa SAD i Bolivije za obustavljanje proizvodnje koke u Boliviji, a u sklopu američkog „rata protiv droge“, smatrajući ih za imperijalističke napade na autohtonu andsku kulturu plemena Kečua i Ajmara. Nedugo zatim on ulazi u Pokret za socijalizam (MAS), postaje vođa te organizacije 1995. godine, a potom ulazi i u bolivijsku skupštinu. Od tada učestvuje u radničkim pokretima i protestima domorodaca, predstavljajući parlamentarnu struju tada široko rasprostranjenih borbi seljaka, rudara i starosedelačkih grupa. Posebno se ističe za vreme protesta u Kočabambi i Bolivijskog gasnog konflikta. Moralesa su zvaničnici SAD nazivali „Bin Ladenom sa Anda“, teroristom i narko-dilerom, i pretili da će ukinuti svu pomoć i investicije koje SAD daju Boliviji ako on pobedi na izborima. Uprkos tome, Morales je osvojio vlast kao prvi predsednik domorodačkog porekla i ostao je na poziciji predsednika naredna tri mandata, uz ogroman procenat podrške.
Svoj prvi mandat otpočeo je renacionalizacijom kompanija za proizvodnju prirodnog gasa. Prema izveštajima MMF-a, Svetske banke i drugih međunarodnih institucija, za vreme Moralesove vlasti, od 2006. do 2019. godine, bolivijska privreda porasla je četiri puta. Od najsiromašnije južnoameričke zemlje u stagnaciji, Bolivija je postala zemlja sa najvećim rastom proizvodnje. Ovo se najvećim delom desilo zahvaljujući renacionalizaciji prirodnih resursa (posebno gasa) i velikim državnim sistematskim planovima i investicijama u infrastrukturne i industrijske projekte. Ovo je pratio i značajan pad udela siromašnih (sa 22 na 12 odsto) i ekstremno siromašnih (sa 38 na 18 odsto) u ukupnom stanovništvu. Bolivija je prvi put kategorizovana kao zemlja sa visokim indeksom humanog razvoja (HDI). Takođe, došlo je i do značajnog pada nejednakosti u primanjima, tačnije najvećeg pada u vrednosti Džini koeficijenta u celoj Latinskoj Americi. Sve u svemu, dolazak MAS-a i Moralesa na vlast značio je poboljšanje životnih uslova, posebno za radničku klasu, seljaštvo i autohtono stanovništvo.
Međutim, za Moralesovu borbu za „oslobođenje i razvoj“ ključna je bila ekonomska politika ekstrakcije resursa i razvoja zasnovanog na povećanju profita. Na kraju krajeva, kakva god bila namera i želja, državno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju ne znači da proizvodnja prestaje da funkcioniše u skladu sa logikom profita, naročito jer su privrede svih nacionalnih država deo globalnog kapitalističkog sistema. Kao posledica te logike javljaju se i mnogi ekološki problemi. Eksploatacija litijuma dovodi do uništavanja biodiverziteta, a vađenje prirodnog gasa do uništavanja poznatih bolivijskih slanih ploča od kojih živi veliki broj stanovnika. Kako sam Morales kaže: „Ili će umreti kapitalizam, ili planeta Zemlja.“
Međutim, ono što političar, pa i samoproklamovani socijalista, kaže je jedno, a ono što radi često je sasvim suprotno. Upravo je Moralesov režim naredio brutalnu policijsku represiju nad protestima protiv plana da se auto-put između privredno bitnih regiona gradi preko rezervata starosedelačkog stanovništva. Tada je povređeno više od 70 ljudi. Morales se nakon završetka izgradnje puta izvinio i rekao da je to ipak bila greška. Takođe, Moralesov režim pokazao se nemoćnim da obuzda velike agrobiznise u vrlo plodnom istočnom delu zemlje. To je ogromna teritorija plodnog tla na kome radi uglavnom domorodačko stanovništvo, a u vlasništvu je velikih belih „latifundista“, krupnih zemljoposednika koji su zemlju stekli za vreme vlasti fašista i vojne hunte sedamdesetih godina prošlog veka.
Štaviše, MAS-ovi političari osetili su i „korist“ i „pragmatičnost“ saradnje sa agrokapitalistima. Morales je 2013. godine objavio plan da utrostruči površinu bolivijskog poljoprivrednog zemljišta, uglavnom na račun tropskih šuma i močvara, a radi ostvarivanja profita na globalnom tržištu govedine. Morales pritom nije uspeo da se obračuna sa fašističkim bandama u istočnoj Boliviji, koje su za cilj imale kontrolu radne snage na velikim farmama i zaštitu privatnog vlasništva. Uz to, usvojeni su i zakoni koji stimulišu povećanje proizvodnje biogoriva. Narasla MAS-ova birokratija postepeno je počela da guši autonomiju i borbu društvenih pokreta koji su Pokret i doveli na vlast.
Ovi primeri pokazuju ograničenja Moralesove reformističke, parlamentarističke politike, koja je uhvaćena u zamku u kojoj su se našle mnoge levičarske vlasti u kapitalističkim državama – u pitanju je potreba da balansiraju interese radničke i vladajuće klase, umesto da interes radničke nametnu kao osnovu državne vlasti. Sve to, ipak, ne umanjuje vrlo značajne korake i poboljšanja za radničku klasu, seljaštvo i domorodačko stanovništvo koji su postignuti pod vlašću MAS-a, iako je ključno razumeti ograničenja njegove politike da bi se razumelo nezadovoljstvo upravo ovih klasa i slojeva.
Puč krupnog kapitala ili bolsonarizacija Bolivije
Moralesov treći mandat trajao je do 2019. godine, a on je unapred najavio da će se kandidovati i za četvrti. Ova odluka bila je protivustavna jer postoji ograničenje broja predsedničkih mandata i, da bi to ispravio, Morales je najavio promenu Ustava u vezi sa tim ograničenjem. To je izazvalo burne reakcije, posebno među srednjoklasnim urbanim stanovništvom, koje je ovaj potez tumačilo kao izdaju demokratije. Određen broj levih „disidenata“ i sindikalaca tražio je od Moralesa da se ne kandiduje na izborima već da se nađe novi kandidat iz MAS-a. On je 2016. godine održao referendum da bi sebi omogućio četvrti mandat i dobio tanko „ne“; međutim, njemu naklonjeni Ustavni sud odbacio je rezultat, tumačeći zabranu kandidovanja kao povredu njegovih ljudskih prava. Izbori su održani prošle godine i Morales je na njima ostvario veliku pobedu.
Istog trenutka usledile su optužbe da je „diktator“ Morales odgovoran za krađu izbora. Organizacija američkih država (OAS), kontrolisana od strane SAD, objavila je izveštaje o navodnim manipulacijama i krađi izbora. Te izveštaje širili su zvaničnici SAD, Tramp, Majk Pompeo i Stejt department. Upravo su pomenute srednjoklasne urbane elite i anti-MAS nastrojena belačka omladina organizovale blokade na ulicama, dok su fašističke milicije učestvovale u paljenju državnih institucija i kuća istaknutih MAS-ovih političara. Pokret su ubrzo preuzeli ultradesničari na čijem je čelu bio Luis Fernando Kamačo, bogati biznismen sa mnogobrojnim vezama sa fašističkom omladinom. SAD i mnoge zapadne zemlje podržale su desničarske proteste i svrgavanje Moralesa. Međutim, do danas nisu obelodanjeni nikakvi dokazi da je do krađe izbora došlo, a izveštaje o manipulaciji glasovima detaljno je raskrinkao čak i američki Centar za ekonomska i politička istraživanja (CEPR). Morales je takođe predložio da se izbori ponove.
Desetog novembra 2019. godine, nakon „predloga“ vojske da podnese ostavku, Morales je bio primoran da pobegne u Meksiko ne bi li izbegao krvoproliće i građanski rat. To su iskoristile desničarske struje na čelu sa Đeanine Anjes, koja je postala predsednica iako je predstavljala stranku koja je osvojila samo četiri odsto glasova u parlamentu. Usledilo je onemogućavanje bilo kakvog organizovanja oko MAS-a, brutalno gušenje podrške Moralesu i brisanje njegovog lika iz kolektivne svesti nacije. Devet ljudi je ubijeno za vreme mirne blokade gasne stanice u El Altu, a osam uzgajivača koke ubijeno je od strane državne bezbednosti nakon mirnih protesta u Kočabambi. Prema istraživanju antropologa Karvila Bjork-Džejmsa, bolivijska vojska tada je ubila više civila nego u toku cele prethodne decenije.
Ovo je označilo i ponovne udare na bolivijsko autohtono stanovništvo, njihovim isključivanjem iz političkog života i brutalnim sprečavanjem da se organizuju. Đeanine Anjes rekla je da želi „Boliviju bez satanističkih rituala domorodaca“ i da „domorodačko stanovništvo nije poželjno“. Natpis „Indijanci van UMSA“ osvanuo je na zidovima UMSA-e, državnog univerziteta u La Pazu. Desničarski demonstranti spaljivali su vipale, zastave koje predstavljalju autohtono andsko stanovništvo. Morales je ovaj režim nazvao „vraćanjem inkvizicije“, gde vlast koristi Bibliju da pravda genocid i spaljivanje vipala. Pored toga, ovaj režim obeležio je i katastrofalan odgovor na kovid-krizu, posebno zbog izbacivanja kubanskih doktora, prekida veza sa Rusijom i Kinom, i zaustavljanja državno finansiranih zdravstvenih projekata.
Trampov režim pozdravio je državni udar, što ne čudi jer SAD pružaju podršku bolivijskoj vojsci (koja neguje tradicionalne veze sa SAD) i desničarskim političarima. Predsednik SAD je izjavio da je posvećen ukidanju zabrana ekonomske pomoći i investicija SAD u Boliviji, koje su uvedene nakon velikih društvenih previranja 2003. godine i pobede levih i socijalističkih pokreta. U igri su bolivijske rezerve litijuma – najveće na svetu i jako bitne za elektronsku industriju – a čija eksploatacija bi bila značajno olakšana pod neoliberalnim desničarskim režimom koji bi obezbedio jeftinu domorodačku radnu snagu. Morales je sklopio sporazume o državno kontrolisanoj eksploataciji litijuma sa Kinom, dok je odbio da o tome pregovara sa privatnim kompanijama iz SAD.
Naposletku, litijum je jako bitan i za kompaniju Tesla, čiji je vlasnik Ilon Mask, na pitanje zašto se ne zalaže za demokratiju i poštovanje demokratskih izbora na kojima je Morales 2019. godine pobedio već podržava državni udar, na Tviteru odgovorio sa: „Napravićemo državni udar gde god želimo.“
Povratak MAS-a i Moralesa?
Nelegitimna desničarska vlast dugo je odlagala održavanje izbora, jer je prema svim anketama i istraživanjima Morales uživao još veću podršku nego 2019. godine. Međutim, čitav period trajanja desničarske vlasti bio je obeležen seljačkim, rudarskim i starosedelačkim pobunama, sa zahtevima da se održe izbori, obustavi nelegitimna vlast Đeanine Anjes i spreči predložena ponovna privatizacija. Ovo su autentični zahtevi i pobuna naroda Bolivije, koje MAS ne organizuje već samo podržava i potpomaže. Svi se i dalje sećaju neoliberalne vlasti s kraja 20. veka, kao i vlasti vojne hunte pre nje, koje stoje u opreci sa progresivnom vlašću Moralesa i MAS-a. S druge strane, Zapad – a posebno SAD – ostaje velika podrška ultradesničarskom režimu. Trampova administracija najavila je da će poslati „pomoć“ da bi se sprečile potencijalne neregularnosti na izborima.
Predsednički izbori naposletku su zakazani za 18. oktobar ove godine. Kao kandidat MAS-a određen je Luis Arse Katakora – bivši ministar ekonomije iz vremena ogromnog privrednog rasta u prve dve decenije ovog veka. On se kao ministar zalagao za ekonomski model nacionalizacije prirodnih resursa i strateških industrija, te kontrolisanog investiranja stečenog profita u infrastrukturu i socijalne programe, i najavio je da će obnoviti ono što je ultradesničarska vlast uništavala u prethodnih godinu dana. Sve ankete i istraživanja predviđali su njegovu pobedu, uprkos masovnim pritiscima na MAS-ovo biračko telo i predsedničkog kandidata.
Predviđanja su se i obistinila: Luis Arse je pobedio u prvom krugu osvojivši 55 odsto glasova, dok je drugoplasirani kandidat desnog centra imao oko 29 odsto. Poređenja radi, na izborima 2019. godine Morales je pobedio sa 10 odsto prednosti. Zahtev za hapšenjem Moralesa je poništen i uskoro se očekuje njegov povratak u Boliviju.
Videćemo da li će preuzimanje vlasti proteći sasvim mirno. Veliki deo zemlje i dalje kontrolišu paravojne ultradesničarske organizacije odane trenutnim vlastima. Ostaje i pitanje kakva će biti reakcija SAD. Luisova pobeda dovela je do pada vrednosti akcija mnogih kompanija iz elektronske industrije koje bitno zavise od proizvodnje litijuma, poput Tesle. Takođe, i dalje se ne zna kako će reagovati vojska koja je proterala Moralesa i njemu bliske državne zvaničnike, te da li će se pokoriti legitimno izabranoj vlasti.
Igralište američkog imperijalizma
Jedna od prvih pobuna protiv kolonijalne španske vlasti bio je ustanak u Čukisaki (današnjem Sukreu), a potom još bitniji u La Pazu 1809. godine. Nadamo se da će narod Bolivije i danas biti spreman da pusti „prvi krik slobode“ (kako se ta revolucija danas naziva) i da pokrene i ostale narode Južne Amerike na borbu protiv američkog imperijalizma oličenog u novim ultradesničarskim režimima. Videćemo da li je narod Latinske Amerike spreman da se usprotivi hegemoniji SAD i da se bori protiv Monroove doktrine „Amerika (kontinent) Amerikancima (SAD)“.
Pored bolivijskog, SAD su podržale i puč u Venecueli, koji se takođe završio neuspehom. Ovo može biti pokazatelj izvesnog opadanja američke moći. Istovremeno, i Bolsonarov ultradesničarski režim u Brazilu sada stoji na staklenim nogama, posebno zbog lošeg upravljanja kovid krizom i penzionih reformi, pri čemu mu je podrška opala sa 48 na 39 odsto. U Čileu je pak pre nekoliko dana oboren Ustav iz vremena Pinočeove diktature, a još jedna posledica višemesečnih protesta protiv ogromne nejednakosti u primanjima i masovne privatizacije jeste i ta što na narednim predsedničkim izborima, koji će se održati 2021. godine, prema anketama vodi lider Komunističke partije Čilea.
Vladajuća klasa širom sveta, a naročito u SAD, odahnula je nakon što je južnoamerički „ružičasti talas“ krenuo da kopni sredinom prošle decenije. U međuvremenu, taj kontinent, ali i ceo svet suočili su se sa neviđenim krizama i izazovima. Odlučni porazi američkog imperijalizma u njegovom dvorištu mogu biti uvod u globalnu promenu odnosa snaga i vraćanje pitanja revolucije na dnevni red. Ako su radnička klasa i narod Bolivije pokazali da su sposobni da prepoznaju i izbore se za svoj interes tako što su porazili desničarski režim podržan od strane najveće svetske vojne i ekonomske sile, to treba da inspiriše i sve nas ostale širom planete i uveri nas da smo sposobni da ostvarujemo slične pobede, ugrađujući ih u konačni cilj rušenja svetskog kapitalizma.