O povezanosti ekološkog pokreta sa aprilskim izborima, piše Vladimir Unkovski-Korica.
U proteklih godinu dana bili smo svedoci dosta duboke promene u svesti mnogih građana u Srbiji. Usled toga zagađenost vode, vazduha i životne sredine postaju sve značajnija politička tema.
Štaviše, protesti i blokade protiv dolaska Rio Tinta u Srbiju potresli su vlast Aleksandra Vučića. Kad su povučene izmene i dopune Zakona o eksproprijaciji u decembru 2021, videli smo da je moguće da ulica pobedi režim. Taj utisak je dodatno ojačan u januaru ove godine kada je vlada izjavila da je ukinula prostorni plan i sve upravne dokumente koji se tiču projekata „Jadar“.
Međutim, režim nije pao. Takođe, Rio Tinto preti tužbama, a postoji i bojazan da će se vratiti posle izbora ili da će projekat preuzeti neka druga kompanija. Još od kada je vlast u decembru napravila prve ustupke pred pokretom na ulicama, on se donekle podelio i opao.
Šta to znači za političku scenu u Srbiji u narednom periodu? Šta su do sada bili uspesi, a šta ograničenja zelenih politika za koje je izvesno da će jačati u narednom periodu?
Proboj „zelenih“ politika
Rast pokreta protiv Rio Tinta, kao i rađanje inicijativa poput Ekološkog ustanka i Saveza ekoloških organizacija Srbije (SEOS), svakako je indikacija da se nešto promenilo. Nastavak blokada u januaru takođe je znak da je pokret prevazišao rasulo i uspeo da nastavi dalje.
Do sada je bilo teško govoriti o nekom novom, trećem bloku na političkoj sceni u Srbiji. Imali smo režimske stranke (SNS, SPS…) i „žutu“ opoziciju, koja vuče korene iz prethodnog režima (na prvom mestu, koalicija oko Stranke slobode i pravde (SSP), Demokratske stranke (DS) i Narodne stranke (NS)).
Sada se postavlja pitanje hoće li se ta situacija promeniti. Ako je verovati istraživanjima javnog mnjenja objavljenim u decembru prošle godine, nakon povlačenja kontroverznog Zakona o eksproprijaciji iz procedure pod narodnim pritiskom, režim će preživeti naredne izbore.
Međutim, odnos snaga će se promeniti. Vladajuća SNS i dalje ima čak 57 odsto podrške, a ujedinjena „žuta“ opozicija ima samo 12 odsto. No, koalicija zelenih partija i inicijativa se probija na treće mesto sa 7 odsto glasova. Naravno, ovo je samo jedno istraživanje – videćemo kako će se stvar razvijati na republičkom nivou.
Nedavno osnivanje zeleno-leve koalicije „Moramo“ – koju čine Otvorena građanska platforma Akcija, inicijativa Ne da(vi)mo Beograd i pokret Ekološki ustanak (nejasno je u kakvom odnosu prema ovoj koaliciji se nalazi stranka Zajedno za Srbiju bivšeg gradonačelnika Šapca Nebojše Zelenovića, ali on je ujedno i predsednik OGP Akcije) – može biti najava značajnijeg proboja.
Istovremeno, na lokalu sve pokazuje da je režim mnogo ranjiviji nego pre. Na nivou grada Beograda, na primer, partije režima imaju samo malo više od 50 odsto podrške sve skupa, dok bi celokupna opozicija imala malo manje od 50 odsto. Pored toga, referendum o promeni ustava 16. januara potvrdio je da je režim ranjiv u određenim sredinama. Na republičkom nivou, izlaznost je bila ispod 30 odsto, što ne govori u prilog režimu, ali takođe otežava tumačenje rezultata u celini. Ipak, vredno je spomenuti da je „ne“ odnelo pobedu u većim gradovima, poput Beograda, Novog Sada i Niša, što može dati vetar u leđa delovima opozicije.
Dok su partije opozicije koje su izrasle iz DS-a mahom bojkotovale referendum, verovatno zbog toga što su predložene promene uživale podršku Evropske unije (EU), neki, poput inicijative Ne da(vi)mo Beograd, zalagali su se protiv izmena zakona, što bi moglo da se prevede u skok podrške u narednim mesecima.
Naposletku, vredno je spomenuti da se još od 2021. godine priča o mogućnosti da se neka ličnost iz ekološkog pokreta kandiduje za predsednika ispred opozicije. Aleksandar Jovanović Ćuta je ime koje je kružilo u aktivističkim krugovima. Ne bi bilo nemoguće da bi jedna takva kandidatura potresla političku scenu u Srbiji i otvorila mnoga nova pitanja.
Ograničenja „zelenih“ politika: pogled s leva
Zeleni pokreti su relativno nova pojava u Srbiji i u dobroj meri su se pokazali uspešnim, jer se bave pitanjima životnog standarda mase običnih ljudi. U tom smislu, zelene politike donekle su bile „crvene“, jer su osvetljavale svakodnevne probleme običnog čoveka.
Sama činjenica da su ovo pitanje otvorili aktivistkinje i aktivisti izrasli iz naroda koji mahom nisu bili deo prethodnog režima očigledno je uverila nemali broj ljudi da se radi o autentičnom pokretu koji nije direktan nastavak „žutih“ vlasti iz dvehiljaditih.
To što je država u periodu od 2004. do 2012. godine sa Rio Tintom već potpisala mnoge, tajne ugovore samo po sebi je dosta dobar pokazatelj da je Vučićeva politika samo nastavak politike prethodnog režima. Ta činjenica je bez sumnje umanjila uticaj ličnosti poput Dragana Đilasa i ojačalo položaj aktera poput gorespomenutog Ćute.
Ipak, jasno je da ekološki pokret kao takav u Srbiji nije jedinstven, i da mu nedostaje jasna, razrađena strategija o putu napred. Gotovo je sigurno da će u narednom periodu, sve do 3. aprila, ogromna većina aktivnosti pokreta biti podređena izbornoj trci. Pored toga, politika mnogih od glavnih „zelenih“ snaga u Srbiji danas ostaje idejno plitka.
Kada je, na primer, Ekološki ustanak najavio da će se kandidovati na izborima, iz stranke Zajedno za Srbiju i Otvorene građanske platforme Akcija saopštili su da pružaju punu podršku Ekološkom ustanku, uz objašnjenje da će „se zajedno boriti za Srbiju u Evropi, a ne za Srbiju deponiju Evrope“.
Međutim, treba skrenuti pažnju na to da Evropska komisija podržava projekat rudnika litijuma u Srbiji, jer se to uklapa u njenu trku za novim, evropskim nalazima tog minerala, ključnog za proizvodnju baterija za električne automobile, mobilne telefone itd. Uz to, EU ozbiljno kaska za rivalima, pogotovo Kinom, pa joj ekološki standardi proizvodnje litijuma u Srbiji nisu na vrhu liste prioriteta i briga.
Kada je reč o privrženosti EU, ne radi se samo o Zajedno za Srbiju i OGP Akciji. Evropski Zeleni podržali su i NDB, a oni su, zauzvrat, prošlog leta ugostili delegaciju zelenih poslanika Evropskog parlamenta.
Nacionalni ogranci evropskih zelenih često su sprovodili neoliberalne politike kao deo vlada u zemljama članicama EU, dok su nemački Zeleni prošlog leta podržali stvaranje Evropske armije. Postavlja se stoga logično pitanje u kojoj meri bi koalicija poput „Moramo“ mogla da završi na takvim političkim pozicijama?
Za sada, masovni karakter ekološkog pokreta u Srbiji ograničava brzo sklizavanje „Moramo“ u tom pravcu. Međutim, na duže staze, ne postoji ništa što nužno sprečava takav razvoj.
Dobar deo vođstva ekološkog pokreta, kao i koalicije „Moramo“, ne vodi se nužno strategijom koja znači suštinsko napuštanje puta kojim se Srbija kreće prethodnih par decenija – kako pod „žutima“, tako i pod „Vučićem“. Njihove perspektive mahom su elektoralističke i ne raskidaju jasno sa neoliberalnom politikom.
Šta dalje?
Ukoliko snaga elektoralističkih i, suštinski, liberalnih politika u ekološkim pokretima nastavi da jača, njihovi rezultati neće biti mnogo veći od prethodnih talasa protesta (2015-2020) u Srbiji.
Postoji mogućnost da će protesti protiv Rio Tinta u svakom slučaju doprineti promeni vlasti i otvoriti pitanja o tome kako da se vode politike koje ne bi zagađivale vodu, vazduh i okolinu. To bi ih načinilo nešto značajnijim nego što su bili protesti „Protiv diktature“ iz aprila 2017. godine ili „1 od 5 miliona“ iz zime 2018/2019.
Međutim, njihov potencijal je daleko veći. Činjenica da su zadali ozbiljne udarce režimu u decembru i januaru sama po sebi pokazuje šta sve masovni pokret odozdo može da postigne.
Ukoliko bi pokret nastavio tokom ove godine i pojačao poruku o socijalnim posledicama projekata poput Rio Tinta, on bi otvorio mogućnost proboja novog političkog pristupa koji umesto profita lokalnih i stranih „investitora“ u centar pažnje stavlja ljude i njihovu životnu sredinu.
Takav ishod bio bi moguć samo ako protesti skrenu jasnije ulevo. Veliki deo „leve scene“ uvideo je značaj ekološkog pokreta u Srbiji, čemu svedoči prisustvo levice na protestima i blokadama, ali različite organizacije drugačije ocenjuju njegov potencijal i prirodu njegovog vođstva.
Jedno viđenje vodi u pokušaj da se protesti iskoriste da bi se elektoralna politika pomerila ulevo. To je strategija kojom se najočiglednije vodi Politička platforma Solidarnost. Nju većim delom čini bivše „desno“ krilo Partije radikalne levice (PRL) sa korenima u levom NVO sektoru.
Sporazumom sa NDB, Solidarnost ulazi u opasnost da će nju povući liberalne struje u koaliciji, više nego što će ona moći da utiče na liberale. Čak i veće stranke sa mnogo dubljim korenima u radničkoj klasi, poput Radničke partije Luiza Inasija Silva da Lule u Brazilu ili Sirize Aleksisa Ciprasa u Grčkoj, nisu uspele da strategijom „jedne noge u pokretu, a druge u institucijama“ promene svoje zemlje.
Drugi put za levicu je pokušaj da se pokreti okrenu više prema radničkoj klasi i socijalnim pitanjima, kako bi ojačali sopstveno samopouzdanje i potencijal za samoorganizovanjem.
Revolucionarna, antikapitalistička levica još uvek je previše mala da bi imala ozbiljne izborne ambicije. Međutim, ukoliko bi uspela da doprinese protestima na konstruktivan način i da insistira na raskidu politike podaništva investitorima, kao i na uvlačenju sindikata i drugih radničkih organizacija, ona bi mogla značajno da utiče na dalji politički tok protesta.
To ne znači da levica ni po koju cenu ne bi trebalo da učestvuje u izbornoj trci. Vredi ispratiti kuda će otići kampanja PRL za gradske izbore u Beogradu. Ta stranka nastupa nezavisno od liberala, što njenu političku poruku čini jasnijom, ali se postavlja pitanje u kojoj meri će učesnici i učesnice ekološkog pokreta videti PRL kao „svoju“ partiju, kada se ona nije organizovano pojavljivala na protestima i blokadama.
Ipak, fokus borbene levice na duže staze treba da bude da pokuša da ojača i radikalizuje ekološke proteste, kao i da poveže ekološka pitanja sa drugim političkim, društvenim i ekonomskim problemima sa kojima će se radnička klasa u ovoj godini suočiti.
Prošle godine su poskupeli hrana, transport, struja, voda i grejanje. Epidemija koronavirusa će imati nepredviđene ekonomske posledice po svetsku privredu, pa tako i po privredu Srbije, a situacija u zdravstvu je već jako dugo veoma teška kako za zdravstvene radnice i radnike, tako i za korisnice i korisnike.
Potencijal za rast crvenih politika dakle postoji, a one su jedini put za izlaz iz krize.