Opšte je prigvaćeno da je predsednik Frenklin D. Ruzvelt pomoću ‘Nju dila’ iščupao SAD iz Velike depresije. U stvarnosti je, ipak, učestvovalo mnogo više faktora. Piše,Kris Harman
Da li će Barak Obama biti drugi Frenklin D. Ruzvelt? Ovo je pitanje koje mnogi ljudi postavljaju. Iza tog pitanja stoji pretpostavka da je Ruzvelt, prvi put izabran novembra 1932, samostalno doveo do radikalnih promena u SAD, pružajući rešenje za depresiju koja je usledila nakon pada Vol Strita 1929. godine.
Ovo je lažna pretpostavka. Ruzveltova predizborna kampanja stavljala je akcenat na suzdržavanje od potrošnje. Njegov sekretar za pitanja rada kasnije je izjavio: “‘Nju dil’ nije bio plan sa formom i sadržinom. U pitanju je samo uspela fraza koju je smislio tokom predizborne kampanje.”
Do trenutka njegove inauguracije u martu 1933, već strašna recesija postajala je sve gora. Industrijska proizvodnja je drastično opala, a banke su u 24 države obustavile ili ograničile svoje poslovanje. I dalje brojna farmerska populacija nije bila u stanju da proda svoje proizvode i na taj način zadrži svoju zemlju. Trećina stanovništva je bila nezaposlena, a jedinu pomoć su prižale državne i gradske vlasti kojima je ubrzano nestajalo novca.
Vladalo je očajničko osećanje da nešto mora da se učini u okviru svih klasa – iako su postojala dijametralno suprotna mišljenja o tome šta je zapravo potrebno učiniti. Neki sektori kapitala su bili toliko zabrinuti da je predstavništvo “Dženeral elektrika” leta 1932. lansiralo kampanju u korist državne intervencije. Bankari su osetili da malodušni pokušaji odlazeće administracije Herberta Huvera da im pomogne jednostavno nisu dovoljni.
Farmeri su počeli da zadržavaju useve umesto da ih plasiraju na tržište i upotrebom sile su sprečavali konfiskaciju svog zemljišta zbog dugova. I, što je bilo veoma zabrinjavajuće za američki kapitalizam, novo radikalno raspoloženje počelo je da raste među radnicima Sjedinjenih Država.
Danas postoji mit da radnici neće ulaziti u borbe tokom recesije. Zaista, početkom 30-tih radnicima je bilo teško da ostvare uspehe koristeći metode preporučene od strane “umerenih” vođa sindikata. Ipak bilo je više pokušaja da se uzvrati udarac.
U Detroitu, centru motorne industrije SAD-a, sindikati jedva da su postojali i, iako je levica bila veoma slaba, njena poruka je počela da privlači publiku. U martu 1932. obezbeđenje “Forda” je otvorilo vatru na demonstracije koje su ispred fabrike organizovali komunisti, usmrtivši četvoro ljudi. B.J. Vidik, aktivista iz tog perioda, govori o tome kako je Komunistička partija postala “značajna politička sila u novom talasu radikalizma koji je preplavio autoindustriju”.
Ruzvelt možda nije obećao radnicima ništa opipljivo, ali su ih njegove neogređene, nejasne reči naterale da pomisle da je na njihovoj strani. Kao što je Vidik rekao, “Sveža nada je izazvala varnicu nečuvenih socijalnih protesta koji su iz temelja potresli Detroit.” Niz štrajkova protiv smanjenja nadnica izbio je u gradu tokom januara 1933.
Glavne mere koje je novi predsednik u martu sproveo imale su za cilj spasavanje kapitalizma.
Bankarsku krizu je rešio, kako je to njegov saradnik Rejmond Moli opisao, “konzervativnom politikom”, kada je mnogo radikalniji postupak bio moguć, tako da je “kapitalizam spašen za osam dana”.
Stopirao je nacrt zakona koji su prosledila oba doma Kongresa koji je trebalo da smanji radnu nedelju na 30 radnih sati. Njegov Akt za oporavak nacionalne industrije (NIRA) preneo je na udruženja industrijalaca moć da utvrđuju cene i odvajaju profi te na stranu. Njegove mere su podrazumevale i uništavanje hrane na farmama, kako bi se podigla njena cena.
Ipak, nezadovoljstvo je bilo toliko da je morao da uradi još mnogo toga. Uveo je šeme za omogućavanje pomoćnog rada nezaposlenima – ali to je pomagalo samo jednom od šest ljudi, pružajući mu minimalna primanja i često teške uslove rada. NIRA je omogućavala radnicima pravo da se učlane u sindikate, ali, kako je istoričar Bazil Rauh pokazao, “ostavio je otvoren put za izgradnju kontrolisanih sindikata”. Gazde su mogle da drže autentične sindikate podalje od svojih fabrika.
U drugoj polovini 1933. u napadima na masovne sastanke i akcije sindikata ubijeno je 15 štrajkača, povređeno 200, a na hiljade njih je uhapšeno. Takvim metodama je razbijen nacionalni štrajk u kom je učestvovalo 200,000 tekstilnih radnika i obrnut početni trend rasta sindikalnog članstva.
I pored toga, novi radikalni socijalisti, stvoreni iz recesije, nisu bili spremni da se predaju. Memoari revolucionarnog socijaliste Džona Andersona pričaju tipičnu priču o tome kako bi kao mladić našao posao, počeo da izgrađuje sindikat, svedočio razbijanju štrajka, bivao viktimizovan i onda, pod pseudonimom, ponovo pokušao istu stvar negde drugde.
Stvari su se počele da se menjaju 1934. godine. Grupe levičarskih aktivista predvodile su štrajkove u San Francisku, Mineapolisu i Toledu, koristeći se raznim taktikama kako da bi itbegli napade policije i korporacijskih plaćenika. Njihove pobede su promenile raspoloženja aktivista svugde. Čak su uspeli da bivšeg konzervativnog sindikalnog lidera, Džona L. Luisa, navedu da osnuje novu sindikalnu organizaciju, CIO, usmerenu na militantno organizovanje. Milioni radnika su se priključili tokom masivnog talasa štrajkova, od kojih je 90% bilo pobedonosno.
Ruzvelt je odgovorio novim zakonom kojim se kodifi kuju prava sindikata, kao i dopuštanjem policiji, Nacionalnoj gardi i vojsci da razbiju štrajk metalaca, ubijajući osamnaestoro ljudi, krajem maja 1937. Period recesije okončan je tek četiri godine kasnije, nakon što su Sjedinjene Sržave stupile u Drugi svetski rat.
Lekcija koja se može naučiti iz iskustva sa Ruzveltom je jednostavna. Ogorčenost izazvana ekonomskom krizom može da dovede do otpora, a nada podstaknuta Obaminom pobedom na izborima može da ga još više podstakne. Ipak, uspeh zavisi od odlučnosti borbe odozdo, u kojoj socijalisti imaju vitalnu ulogu, a ne u iščekivanju “drugog Ruzvelta”.