Rast globalnog pokreta za pravdu u poslednjih nekoliko godina je doveo do povećanog interesovanja za radikalne kritike kapitalizma kakve je izneo Karl Marks. Ovaj koncizan i konkretan vodič nudi kratak, pristupačan uvod u razvoj Marksovih ideja, od njegove analize toga šta pokreće korporativnu globalizaciju, do diskusije da li je i kako moguće postići ljudsko oslobođenje. Original je pisao Majk Gonzalez za Bookmarks, 2006. godine, pod naslovom „A Rebel’s Guide to Marx“. Pročitajte ovde drugo poglavlje novog feljtona Marks21. Izlaziće, sada već tradicionalno, svakog četvrtka.
Linkovi ka ostalim poglavljima: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 i 10.
2. Idemo dalje: Pariz
Veliki broj nemačkih prognanika otišao je u Pariz, gde će stožer naprednih ideja postati novi list –Nemačko-francuski godišnjak (Deutsch-Franzosicher Jahrbucher). U oktobru, Marks je pozvao filozofa Ludviga Fojerbaha [i] da napiše članak o svom glavnom argumentu po kom su ideje proizvod društvenog bića – verovanja koje ljudi imaju su oblikovana materijalnim i društvenim okolnostima u kojima žive. Bio je to neverovatno bitan uvid koji je Marksa podstakao da prevaziđe Hegela, pa čak i mladohegelovce. Rasprava je i dalje bila većim delom apstraktna, ali zaključak je bio da je menjanje sveta materijalni proces. Revolucija u stvarnim uslovima života bila je od značaja; zatim bi, u toku tog procesa, došlo do nastanka novih ideja i novih mogućnosti.
Promena u Marksovoj misli nije bila samo umni skok. U Francuskoj se suočio sa stvarnošću masovne radničke klase u industrijskom društvu u razvoju, gde su komunističke i socijalističke ideje već uzele maha – i to ne samo među francuskim radnicima, već i među 40,000 nemačkih radnika koji su tamo emigrirali. Marksa je dotakla „svežina i plemenitost” ovih radničkih aktivista: „Upravo u ovim ‘varvarima’ našeg civilizovanog društva, istorija priprema praktični element za oslobođenje čovečanstva.”
Godišnjak je imao samo jedno izdanje – primerci krišom poslati u Nemačku otkriveni su i izazvali bes državnih cenzora. Za Marksa i ostale izdati su nalozi za hapšenje, a izdavači su se dali u beg. Ni prvi, a sigurno ni poslednji put, Marks se našao u situaciji sa vrlo malo dobrih izgleda i kućnim budžetom koji se naglo trošio. U drugom smislu, bila je to neočekivana prilika da čita i razvija svoje ideje u vatrenim raspravama sa drugima u pokretu. Njegove beleške iz tog doba u Parizu neće biti otkrivene još dugo, sve dok nisu izdate pod naslovom Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (kraće – Pariski rukopisi).
Marks je tada imao samo 26 godina. Ipak, ovi spisi su označavali veliki korak napred u njegovom razumevanju iskustva rada u kapitalističkom društvu. „Otuđenje” nije pojam koji je izmislio Marks, ali dok su raniji filozofi poput Hegela to posmatrali kao psihološko stanje ili kao osobinu svih ljudi koji nemaju svest, Marks je otuđenje pronašao u materijalnim uslovima rada.
„Radnik postaje utoliko jeftinija roba, ukoliko stvara više robe. Povećanjem vrijednosti svijeta raste obezvređivanje čovjekova svijeta u upravnom razmjeru… ukoliko je, dakle, veći taj proizvod, utoliko je manji on sam… Ospoljenje radnika u njegovu proizvodu znači ne samo da njegov rad postaje predmet, vanjska egzistencija, nego da rad egzistira izvan njega… da mu se život koji je dao predmetu suprotstavlja neprijateljski i strano.” (Marks, K., Engels, F., Rani radovi, „Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844”, Naprijed, Zagreb, 1989, str. 245-247) [ii]
Ovaj veliki paradoks je jedan od temelja Marksove teorije: ljudska bića oblikuju svet svojim radom i stvaraju sredstva da se na taj način oslobode. Međutim, u kapitalizmu taj proces udaljava baš one koji proizvode od mogućnosti slobode, zato što im se stvari koje proizvode oduzimaju i kupuju i prodaju kao predmeti – kao roba – kojima radnik ne upravlja.
Uzrok ovome jesu društveni odnosi koji prevladavaju unutar društva – klasno ustrojstvo koje jednoj klasi dodeljuje vlasništvo nad svim proizvodima, dok druga, većina koja proizvodi sva dobra, ne poseduje ništa osim svoje sposobnosti da radi, koju kapitalista kupuje kao da je i ona samo još jedan predmet. Želja kapitaliste za profitom, a ne potrebe društva, određuje šta se proizvodi.
Stoga, praktična borba protiv kapitalista, radnicima postaje jedino sredstvo kojim bi mogli prevazići otuđenje. Iste te godine, 1844, borbe tkača u Šleskoj u Nemačkoj,[iii] postale su za Marksa živi primer načina borbe protiv sistema. Posmatrajući svoju zemlju, Marks je video klasu proizvođača i kapitalista, isuviše slabu da bi napala i porazila moćnu državu kao što su to učinile njihove francuske kolege 1789. Stoga je samo radnička klasa bila sposobna da se uhvati u koštac sa izazovom.
Kada su njegovi savremenici tvrdili da nemački radnici nisu dovoljno politički potkovani, Marks je s prezirom odgovorio da imaju klasne svesti u izobilju – gde je kao glavni dokaz naveo borbe koje su vodili šleski tkači. Marksova strastvena odbrana tkača pokazivala je koliko je uznapredovao u odnosu na svoje drugove iz pređašnjih godina.
Proučavanje engleskih ekonomista, koji su opisivali funkcionisanje kapitalističkog sistema proizvodnje je umnogome doprinelo Marksovom novom shvatanju. Kako je sada počeo da govori o „samooslobođenju radničke klase”, to shvatanje je od sada trebalo da služi revoluciji kao cilju. Sada je znao da društvene sile upregnute u ostvarenje ekonomskih ciljeva stvaraju istoriju – ne spoljni faktori, bio to Bog ili razum.
U svojoj kritici religije, filozof Ludvig Fojerbah donekle je išao u istom smeru sa Marksom, ali je Marks otišao dalje, tvrdeći da ljudska delatnost pokreće istoriju, i da su promene u ljudskom razumevanju nastale u borbi za promenu materijalnog sveta i uslova proizvodnje
[i] Ludvig Andreas Fojerbah je najpoznatiji po svojoj kritici idealizma i religije, a naročito hrišćanstva, koju je napisao u ranim 1840-im godinama. Verovao je da svaki napredak ljudske kulture i civilizacije zahteva ukidanje i jednog i drugog. U kasnijim spisima, razvija materijalistički humanizam i bavi se etikom ljudske solidarnosti. Uglavnom su ova dela bila dugo ignorisana jer se Fojerbah smatrao mostom između Hegela i Marksa, ali u poslednje vreme njegove ideje zadobijaju posebnu pažnju jer se same po sebi smatraju filozofski interesantnim.
[ii] Ovde je korisno dopuniti dati navod: „Sama po sebi – Marks to nekoliko puta naglašava – objektivacija bi bila cvetanje, ona bi dozvoljavala čoveku koji neprestano produkuje i reprodukuje svoj život i koji se preobražava menjajući prirodu, da ’posmatra samog sebe u svetu koji je stvorio‘. Nikakav dijalektički hokus-pokus ne može iz nje izvući otuđenje, jer tu nije u pitanju igra pojmova već stvarna Istorija… Ali u današnjoj fazi naše istorije proizvodne snage su došle u sukob sa odnosima proizvodnje, stvaralački rad je otuđen, čovek više ne prepoznaje sebe u vlastitom proizvodu i njegov iscrpljujući rad pojavljuje mu se kao neprijateljska sila.” (Žan-Pol Sartr, Egzistencijalizam i marksizam, Nolit, Beograd, 1973, str. 16) Za detaljniju razradu sukoba proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje, kao i njihovog razrešenja, pogledati Engelsovo delo Razvitak socijalizma od utopije do nauke.
[iii] U junu 1844. zbog teške ekonomske situacije u Šleskoj, tkači su u nizu uličnih nereda uništavali mašine, spaljivali magacine i tražili novac od lokalnih trgovaca. Šleska tekstilna industrija je propadala usled nadmetanja sa tržištima zapadne hemisfere. Odgovor tkača je umnogome bio tradicionalna reakcija na nemaštinu; ipak se (a to je ono što je Marksu dozvolilo da ovo proglasi začetkom nemačkog radničkog pokreta) u njihovim rečima i delima moglo videti da su počeli da shvataju svoj položaj u društvu.