Frilenseri u protestu – radnici bez radnih prava[8 min. za čitanje]

Ispred Skupštine Srbije je prošle srede iznikao niz šatora, borbenih parola i pesama i stolova sa solidarno obezbeđenom hranom i pićem. Tako su frilenseri i frilenserke, okupljeni oko Udruženja radnika na internetu, započeli svoje trodnevno kampovanje, koje se završilo njihovim pridruživanjem ekološkom ustanku u subotu. Za kampovanje i protest odlučili su se brzo, nakon što je Vlada usvojila po radnike i radnice na internetu još nepovoljniji predlog izmena Zakona o porezu na dohodak građana i prosledila ga na usvajanje u Skupštinu. Naše članice, Aleksandra Vučković i Anja Ilić, razgovarale su sa učesnicima i učesnicama kampa i protesta o razlozima pobune i njihovim planovima za dalju borbu.

„Ako se nastavi ovaj način oporezivanja, ne znam na šta će moja budućnost da liči.“

Ovako je Katarina Kovač, jedna od članica Udruženja radnika na internetu (URI), opisala svoj razlog učešća u kampovanju i protestu frilensera i frilenserki. Katarina se bavi frilens radom otkako je postala punoletna, i njen strah pred neizvesnom budućnošću – radnom i životnom – dele i mnogi drugi radnici i radnice na internetu.

Taj strah će možda iznenaditi sve one koji rad u frilensingu zamišljaju ili kao dopunski oblik rada zarad većeg ličnog bogaćenja, ili kao zanimanje u kome se automatski zgrću ogromne svote novca – pri čemu se cela, široka oblast frilens rada tada svodi na rad najbolje plaćenih programera (i, u osetno manjem broju, programerki) u IT sektoru. Uz takvo razumevanje frilens rada po pravilu ide ne samo podozrenje, nego i prezir prema zaposlenima na internetu kao nekakvim bogatim neplatišama. Naravno, otkada je najavila plan da frilenseri/ke treba da plate poreze i doprinose za pet godina retroaktivno, država se svojski potrudila da ih predstavi upravo u ovom negativnom svetlu.

Realnost radnika i radnica na internetu je, međutim, znatno sumornija. To potvrđuju kako malobrojna dostupna istraživanja frilens rada u Srbiji, poput onog koje je 2018. godine sproveo Centar za istraživanje javnih politika, tako i neposredna iskustva ljudi – pretežno mladih i visokoobrazovanih – zaposlenih u frilensingu. Pomenuto istraživanje Centra tako otkriva da prosečna bruto zarada frilensera/ke u Srbiji iznosi 80.000 dinara mesečno. Međutim, šta je naličje ovog proseka, koji u Srbiji može delovati impresivno?

Iza ovog proseka krije se činjenica da u digitalnom radu postoje duplo veće razlike u primanjima nego u tzv. tradicionalnoj ekonomiji, pa oni frilenseri/ke koji su na dnu lestvice prihoda primaju čak 18 puta manje zarade od onih na vrhu. Kada se u izračunavanje proseka uračunaju i najbolje plaćeni frilenseri/ke – dakle, zaposleni u IT sektoru i kreativnoj industriji, koji su se pretežno registrovali kao preduzetnici – prosečna bruto zarada penje se na 120.000 mesečno. To dobro ilustruje koliko zarade jednog uskog sloja tzv. digitalnih radnika/ca odvlače prosek naviše, iako većina radnika/ca na internetu ne dobacuje do tog proseka.

Podatak o prosečnoj zaradi takođe prikriva rodni jaz, jer su mlade žene po pravilu zastupljene u manje plaćenim oblastima rada (poput pisanja i prevođenja), te njihova bruto zarada uglavnom ne prelazi 60.000 dinara mesečno. Ipak, možda najbitnije prikrivanje odnosi se na nesigurnost ovog oblika rada. Sa izuzetkom registrovanih preduzetnika, koji čine oko trećine frilenserske radne snage, većina radnika i radnica na internetu nevidljiva je za naše zakonodavstvo.

„Nama traže da platimo doprinose za prethodnih pet godina – znači, zdravstveno i penziono osiguranje – a ne bi nam na tih pet godina dali staž, kao što ni zdravstveno osiguranje više ne možemo da koristimo“, kaže Katarina Kovač. Istu rečenicu su ponovili i naši sagovornici i sagovornice iz Vršca, Niša i Kosovske Mitrovice koji su došli da kampuju i protestuju u Beogradu – „nemamo nikakva prava, samo obaveze“.

„Drugim radnicima se natura spin da frilenseri ne žele da plate porez“, kaže Zorana Crnojević, aktivistkinja iz Vršca. „To nije istina. Ja od njih želim da zamisle sebe kako plaćaju zdravstveno i doprinose unazad, a da nisu imali ni jedno ni drugo. Onda bi shvatili u čemu je ovde problem.“

Još jedan od spinova koji se pojavio u javnosti jeste da je veliki broj frilensera/ki prihvatio predlog izmena Zakona o porezu na dohodak građana, koji je Vlada usvojila 2. aprila, nakon pregovora sa predstavnicima/ama frilenserskih udruženja održanih 30. marta. Ono što je pak iz zvaničnog saopštenja izostalo je da su ove izmene prihvaćene od strane samo jednog frilenserskog udruženja – Udruženja frilensera i preduzetnika Srbije (UFPS) – brojčano znatno manjeg od URI, koje i dalje okuplja najveći broj radnika i radnica na internetu. „Namestili su da ispadne da smo svi saglasni, ali to je neko njihovo udruženje, ne naše“, prokomentarisala je naša sagovornica iz Niša i dodala da na dužničko ropstvo neće pristati nikada.

A dužničko ropstvo je upravo ono što je predviđeno modelom oporezivanja sa kojim je Vlada istupila 2. aprila. Naime, poreza će biti oslobođeni samo oni frilenseri/ke koji su u prošlosti zarađivali do 32.000 dinara, dok je za sve buduće prihode, počevši od 1. oktobra 2021. godine, predviđeno da neoporezivi deo bude svega 18.300 dinara. Osim toga, frilenserima/kama je naloženo da mesečno plaćaju i tekuće obaveze i ratu reprograma za stari dug zajedno, što bi, prema proceni URI, za nekoga ko zarađuje 1000 evra mesečno iznosilo čak 56% prihoda. Predstavnici Vlade su, međutim, javnosti saopštili samo brojku od 32.000 navodno neoporezivog dela primanja, za koju se ispostavilo da neće važiti ni za jedno buduće primanje.

Ovakvi spinovi, zajedno sa nizom dezinformacija koje su predstavnici Vlade tokom proteklih meseci plasirali u medijima – pre svega o navodnom izlaženju u susret zahtevima koje su ispostavili predstavnici/e URI, a od kojih nijedan nije uvažen – možda su i glavni razlog zbog kojeg je protest, održan prošlog četvrtka, okupio manji broj ljudi (oko 1200) u odnosu na prethodni, januarski protest (oko 4000). Okupljenima su se obratili predsednik URI, Miran Pogačar, koji je poručio: „Tražili su bes i dobiće bes“; član URI, Nemanja Grujić, koji je naglasio da ih država doslovno pretvara u robove; te Aleksandar Jovanović Ćuta iz pokreta „Odbranimo reke Stare Planine“ (ORSP), koji je istakao da je sada pravo vreme za pobunu, jer trenutna vlast uništava i „prirodna dobra i pametne ljude“.

Podršku okupljenim frilenserima/kama iskazali su i mali privrednici i ugostitelji, koji su donirali hranu za kampovanje, kao i organizatori/ke ekološkog ustanka, održanog dva dana kasnije. Podrška nije izostala ni od strane Čuvara/ki vatre, koji su zajedno sa URI organizovali kampovanje, a po njegovom okončanju i po želji okupljenih, višak hrane i namirnica isporučili Centru za azil u Krnjači. Protestu su se pridružili i saborci i saborkinje iz Lezbejske i gej solidarne mreže (LGSM), koji su izašli sa transparentom „Lezbejke i gejevi solidarno sa frilenserima“. U samom kampu bilo je najviše frilensera/ki iz Novog Sada, Niša i Kragujevca, a na dan protesta priključile su im se kolege i koleginice iz Beograda, kao i veliki broj solidarnih građana/ki.

Protestna šetnja otpočela je oko podneva, a kolona demonstranata/tkinja se, predvođena banerima „Ne damo vam našu budućnost“ i „Porez – da! Pljačka – ne!“, duž Kneza Miloša uputila ka zgradi Vlade, uz uzvike „Svi, svi, svi! Svi kao jedan“. Odatle je povorka nastavila uz Nemanjinu do Slavije, gde je protest okončan malo posle 14 časova. Među okupljenima su se mogli uočiti i transparenti: „Ukrali ste našoj deci Deda Mraza“; „Sistem nije radio – mi jesmo. Ko je kriv?“; „Stop pljački radnika na internetu“ i mnogi drugi.

Iako je prvobitno bilo najavljeno da će se i kampovanje okončati po završetku protesta, članice i članovi URI odlučili su da svoj boravak ispred Skupštine produže do ekološkog ustanka u subotu i tako iskažu solidarnost sa zahtevima ekoloških organizacija. Ovo je odličan primer iskoraka ka formiranju zajedničkog fronta radničkih i ekoloških organizacija, čija će udruženost biti neophodan temelj uspešnih borbi za ekološku održivost.

Naredni pregovori između Vlade i predstavnika/ca URI zakazani su za 21. april. U subotu, 24. aprila, biće održan i sledeći protest radnika i radnica na internetu. Uprkos Vladinoj propagandnoj mašineriji, koja insistira na tome da su frilenseri/ke oni koji „kupe kajmak“ dok drugi pošteno rade i plaćaju porez, činjenica je da ovaj sektor radništva ne samo da nije zakonski prepoznat, pa samim tim nema ni osnovna radna prava, već sada služi kao svojevrsna „krava muzara“ za punjenje ispražnjene državne kase. Usvajanje trenutnog predloga izmena Zakona o porezu na dohodak građana stoga bi predstavljalo legalizaciju pljačke.

Zato je od suštinskog značaja da i drugi sektori radništva prepoznaju značaj borbe frilensera/ki. Uspeh državnog nauma da ih opljačka značio bi opasan presedan i za sve druge kategorije radnika i radnica. S druge strane, pobeda radnika i radnica na internetu mogla bi da ohrabri i ojača druge delove radništva u borbi za bolje uslove rada. Država bi postala svesna da joj se suprotstavlja mnogo masovnija i snažnija sila udruženih radnika/ca i da sopstvene pogrešne poteze u borbi protiv epidemije ne sme da naplaćuje daljim pljačkanjem radničke klase. Zato je borba koju predvodi URI svojevrstan test radničke solidarnosti i snage. Dvadeset četvrtog aprila dokažimo da smo dorasli tom testu.