Toni Klif: revolucionarna teorija i praksa (drugi deo)[5 min. za čitanje]

Preveli Nađa Pavlica, Maša Stojanović i Miloš Kovačević

Devetog aprila ove godine navršila se 21 godina od smrti Tonija Klifa, britanskog marksiste čiji je rad bio ključan u formiranju teorijske tradicije u kojoj stoji naša organizacija. Tim povodom objavljujemo prevod eseja Džona Risa o Klifovom jedinstvenom doprinosu marksizmu. Esej je izvorno objavljen prošle godine na sajtu britanske marksističke organizacije Counterfire, a mi ćemo ga objavljivati kao feljton svakog četvrtka. Prethodne delove možete pročitati ovde: 1.

Centralna uloga klase

Ljudi koji su poznavali Klifa često su govorili da je „imao njuh za klasnu borbu“ – da je gotovo intuitivno mogao da oseti promene u obliku radničke borbe i u svesti radnih ljudi.

Ipak, Klif teško da je bio predodređen za razvoj te vrste „intuicije“. Rođen je 1917. godine u Jerusalimskom distriktu u Palestini, dok se ona nalazila pod britanskom upravom, kao dete srednjoklasne cionističke porodice. S vremenom je postao socijalista i uključio se u antiratne aktivnosti, agitujući protiv podrške Britaniji tokom Drugog svetskog rata. Zbog toga je za vreme rata bio u zatvoru, a po njegovom završetku je preko Irske doputovao u Britaniju. Nikada nije dobio britanski pasoš, a, nakon što je iz nužde jedno vreme živeo u Dablinu, a potom se skrasio u Londonu, nikada više nije smeo da napusti zemlju, strahujući da ga britanske vlasti ne bi pustile da ponovo uđe. Doslovno je bio čovek bez državljanstva.

Neko sa ovakvom biografijom mogao bi da razvije intuitivno razumevanje imperijalizma, ali ne i radničke klase – naročito ne britanske radničke klase.

To znanje Klif je stekao na dva načina. Prvo, u teorijskom pogledu bio je do srži odan marksističkom postulatu da se kapitalizam zasniva na eksploataciji i tlačenju radničke klase i da je radnička borba najefikasniji metod otpora i oslobađanja od kapitalizma. To je zahtevalo ne samo apstraktnu posvećenost radničkoj borbi, već i konkretne napore da se u ma kom datom periodu razumeju postojeće faze i oblici te borbe.

Drugo, Klif je pažljivo slušao i opsesivno proučavao šta konkretni radnici i radnice govore i rade – naročito, premda ne i isključivo, u okviru svog sindikalnog delovanja. On je bolje razumeo načine na koje su organizovana radna mesta i sindikalne strukture britanske radničke klase negoli mnogi daleko iskusniji lokalni sindikalni borci.

Možda najpoznatiji proizvod ovog aspekta Klifovog rada je knjiga o radničkim delegatima u sindikatima i politici kontrole plata koju je napisao zajedno sa Kolinom Barkerom. Sindikalci i sindikalke razgrabili su ovu knjigu, što je bilo prilično veliko dostignuće za jednog imigranta, Jevrejina iz Palestine, s vrlo specifičnim poznavanjem engleskog jezika!

Bez revolucionarne teorije ne može biti revolucionarne prakse

Klif je bio duboko upućen u marksističku tradiciju: pročitao je sva ili gotovo sva dela Marksa i Engelsa, Roze Luksemburg, Lenjina i Trockog. No, takođe je pročitao i dela njihovih teorijskih uzora. Kada sam prvi put uzeo da čitam Hegela, pitao sam Klifa da li ga je i on čitao. „Da, naravno“, odgovorio je, „pročitao sam sve i sa svime se slažem.“ Naravno, ovo je bila namerno marksistička šala, naročito efektna u vreme kada su pomodni sledbenici francuskog staljinističkog filozofa Luja Altisea, kao i postmodernisti svih fela, tvrdili da Hegel više nije bitan. Međutim, istovremeno se radilo o izrazu vere u hegelijansku marksističku tradiciju, kao i pokazatelju Klifovog dubokog razumevanja njenog intelektualnog pejzaža – od Getea do Hajnea.

On je podjednako dobro vladao finesama marksističke ekonomije, čemu može da posvedoči svako ko je u celini pročitao njegov pamflet o Rozi Luksemburg, u kome analizira šeme akumulacije kapitala.

Ipak, Klif nije imao vremena ni za akademski marksizam niti za teoriju razvedenu od prakse. Prema njegovom viđenju, akademski marksizam predstavljao je oksimoron, upravo zbog toga što nije imao nikakve veze s političkom praksom. Altiseov pojam „teorijske prakse“ – ideju da teorija sama po sebi predstavlja oblik [političke] prakse – smatrao je do te mere besmislenom da mu je bila smešna. Zapravo, jedna od njegovih najdražih šala bila je parodija na tu temu: „Kad ja napišem knjigu, to je teorija. Kad je ti pročitaš, to je praksa!“

Kad god bi Klif citirao Lenjina rečima da „ne može biti revolucionarne prakse bez revolucionarne teorije“, dodao bi i da „gram prakse vredi kao tona teorije“. Sa istim ciljem i podjednako često citirao je i Marksovu jedanaestu tezu o Fojerbahu, „Filozofi su do sada samo različito tumačili svet, stvar je u tome da se on promeni“. Za Klifa, ove dve fraze nalazile su se u dijalektičkom odnosu: nema prakse bez teorije, niti teorije bez prakse.

U srži njegovog insistiranja na ovakvom odnosu između teorije i prakse ležala je potreba za jasnoćom. Da bi teorija doprla do masa, ona mora biti izražena veoma jednostavno, ali ne i previše pojednostavljeno. Premda nikada nisam čuo Klifa da se poziva na Alberta Ajnštajna, on je bio izraziti pobornik njegovog viđenja da neku temu ne razumemo sve dok nismo sposobni da je objasnimo nekom drugom.

Zbog toga je Klif bio sjajan izumitelj doskočica i šala. Kad god bi hteo da pokaže koliko je glupo koristiti isti slogan u promenjenim okolnostima, on bi ispričao priču o violinisti koji je došao na neki skup i zasvirao prelepu svadbenu melodiju, nakon čega ga je domaćin prebio. „Zašto me tučeš?“, pitao je violinista. „Zato što je ovo sahrana!“, besno je odgovorio domaćin. Violinista se sledeće nedelje vratio i zasvirao dirljivu pogrebnu melodiju, da bi ga okupljeni ponovo pretukli. „Budalo, ovo je venčanje!“, izdrao se domaćin. Kada bi neko za koga je smatrao da po pravilu greši rekao nešto sa čime bi se Klif složio, odgovarao bi opaskom „I ćorava koka ubode neko zrno“.