Važnost samoorganizovanja frilenserki i frilensera[12 min. za čitanje]

Ko kome pravi problem – frilenseri državi ili država frilenserima? Ko su uopšte radnici na internetu, kakva je budućnost njihove borbe i zašto je ta radnička borba bitna za sve nas, piše Aleksandra Vučković.

Već je ustaljena praksa da kapitalističke zemlje u kriznim situacijama pribegavaju popunjavanju rupa u budžetu udarcem na džep radničke klase. Aktuelna finansijska kriza, čiji je povod ali ne i jedini razlog pandemija kovida-19, poslednjih meseci tako poprima novu dimenziju. Nakon što je tokom protekle godine veliki broj ljudi ostao bez posla, ili pak bio prinuđen da radi u nesanitarnim uslovima sa znatno umanjenim platama, ovoga puta se na udaru našao freelancing sektor.

Najopštije rečeno, frilenser/ka je svako ko obavlja najamni rad za kompanije i/ili pojedince bez stalnog radnog ugovora. Pored toga što su frilenserke/i tako lišeni svih beneficija koje radni ugovor podrazumeva (zdravstveno i penzijsko osiguranje, godišnji odmori, bolovanja, dečji dodaci itd.) i što su prinuđeni da svoju egzistenciju organiziju „od danas do sutra“ jer ne znaju da li će po jednom završenom projektu dobiti sledeći, prema još uvek važećem Zakonu o porezu na dohodak građana iz 2001. godine, najveći teret poreza pada upravo na ovu grupu. Iako jedan deo problema leži u tome što frilensing kakav danas znamo (koji se najviše obavlja preko interneta) jedva da je postojao u vreme kada je zakon formulisan, svakako najveći uzrok nepovoljnog položaja frilenserki/a leži u dugogodišnjem nemaru države da se njihov status reguliše.

Dakle, prema Zakonu je predviđeno da svako lice koje ostvari prihode u inostranstvu u roku od 30 dana obavesti Poresku upravu Srbije o tome i isplati odgovarajuće poreze i doprinose. Iako ovaj model oporezivanja možda ima nekakvog smisla u slučaju da npr. profesor odradi semestar na nekom drugom univerzitetu a da mu se tako oporezovani prihodi dodaju na već postojeći staž, sasvim je očigledno da ni u jednom aspektu nije prilagođen frilensingu. Frilenserke/i bi tako po primanju svake pojedinačne zarade morali da se „cimaju“ do Poreske uprave da to prijave i da na sve to plate punu cenu doprinosa za beneficije koje, za razliku od ostalih radnika, ni nemaju, kao što su zdravstveno osiguranje ili radni staž. Oni među njima koji su se tokom proteklih godina obraćali Poreskoj upravi sa namerom da se ta situacija adekvatno razreši, dobijali bi odgovor da „ne moraju ništa da plate“, da se „to na njih ne odnosi“ i da „uostalom niko to ni neće proveravati“.

Na osnovu svega navedenog očigledno je da država tokom dugog perioda ne samo da nije imala nikakav plan za frilenserke/e, nego ni najmanju nameru da se pozabavi njihovom situacijom ni na koji način. To jest, sve do sada, dok se nije pojavila potreba da se popune rupe u budžetu uzrokovane nepripremljenošću izvršne vlasti za tekuću pandemiju. Tada se od strane državnih zvaničnika pojavio spin o frilenserkama/ima kao domaćim Ilonima Maskovima, programerskim genijima koji zarađuju hiljade, a možda i milione evra mesečno, bez namere da „napaćenoj“ državi isplate porez koji svi ostali radnici uredno plaćaju.

Stvarnost, međutim, ne može biti više drugačija. Najpre, priča o frilenserkama/ima kao bogatim programerkama/ima je običan mit, jer je odavno poznato da je za onaj mali broj programerki/a koji zaista redovno zarađuje značajnije sume novca daleko isplativije da registruju sopstvenu firmu nego da poreze i doprinose plaćaju po najskupljoj tarifi koja je prema važećem zakonu namenjena kategoriji „ostalo“, pod koju potpadaju i frilenserke/i.

Dalje, prema podacima Udruženja radnika na internetu (URI), najveći broj frilenserki/a čine visokoobrazovani ljudi od 24 do 40 godina, koji nisu uspeli da pronađu redovan posao u zemlji, pa zarađuju od povremenih „tezgi“ na internetu (držanje onlajn časova jezika, pisanje izveštaja, prodaja fotografija itd.). Ove posliće oni najčešće obavljaju za različite strane kompanije i/ili pojedince, kojima se daleko više isplati da „autsorsuju“ svoje poslove na niže plaćene frilenserke/e iz zemalja kapitalističke perifierije, nego da zapravo zaposle svoje državljanke/e kojima bi bili prinuđeni da za iste usluge isplate daleko veće sume novca. U tom kontekstu, najveći broj frilenserki/a ne samo da nije imućan, nego doslovno živi na rubu egzistencije, obavljajući visoko kvalifikovane poslove za nisku platu i bez ikakvih ugovora, beneficija i garancija za budućnost.

Vratimo se sada situaciji u koju je državni vrh doveo ovu već maksimalno obespravljenu grupu radnica i radnika. Naime, 14. oktobra prošle godine Poreska uprava je izdala saopštenje u kojem se navodi da su frilenserke/i dužni da za proteklih pet godina plate pun (!) iznos poreza i doprinosa (koje nisu ni mogli da koriste, jer im po zakonu nije važio ni staž, ni zdravstveno osiguranje) sa sve kamatama, jer će u suprotnom biti krivično gonjeni. Konkretnije, to znači da su frilenserke/i od tog trenutka obavezani da od svojih minimalnih zarada isplaćuju ne samo tekuće poreske obaveze, već paralelno sa time i sve to isto, ali retroaktivno za prethodnih pet godina.

Članice i članovi URI su više puta naglasili da se ne protive plaćanju poreza, već ovakvom zakonski neregulisanom oporezivanju, kao i retroaktivnoj primeni zakona koji uopšte nije ni prilagođen frilensingu. Država je dugo ignorisala njihove apele i samo opskurno najavljivala donošenje novog Zakona o fleksibilnim oblicima rada tokom 2022. godine, ali bez konkretnih specifikacija o tome šta će on podrazumevati, niti kako da frilenserke/i izdrže ovakvo oporezivanje u međuvremenu. Zbog toga su frilenserke/i 16. januara u Beogradu održali veliki protest, nakon kojeg su predstavnici Vlade pristali na pregovore.

Pregovori su konačno upriličeni 5. februara, ali bez uspeha. Vlada je tada frilenserke/e samo oslobodila kamata, ali finansijski nameti nisu sniženi do zadovoljavajućeg nivoa – umesto 80 odsto poreza na prihode iz prošlosti, ta cifra je smanjena na 36 odsto, ali uz obavezu da se isto toliko plaća i od trenutačne zarade. To, prema uvidima članica i članova URI, u proseku znači da frilenserke/i moraju da odvajaju čak 50 odsto (!) svojih mesečnih primanja samo na poreze i doprinose, iako je njihova bruto zarada najčešće jednaka neto zaradi ostalih radnica i radnika sa istim kvalifikacijama.

Razlog za ovako niske zarade u frilenserskom sektoru se pak ne može svesti na puki manjak kvalifikovanih radnih mesta u državi, niti isključivo na strane kompanije koje u zemljama kapitalističke periferije angažuju jeftinu radnu snagu. Jedan od krivaca je upravo država koja je frilenserkama/ima uskratila zakonsku regulaciju rada, koja bi ujedno i garantovala minimalnu visinu nadoknade. Dakle, izvesno je da frilenserke/i ne samo da ne eksploatišu postojeće rupe u zakonodavstvu, nego te rupe donose najviše štete upravo njima. Otuda i nezainteresovanost državnog vrha da se problem adekvatno reši.

Prema proceni Mirana Pogačara, predsednika Udruženja radnika na internetu, „rešenje“ sa kojim je država istupila podrazumeva da bi frilenserke/i koji su ostvarili mesečnu zaradu od 300 evra sada bili u dugu od čak 7000 evra! Najnoviji udarac države na ovaj sektor je usledio 11. februara, od strane ministra finansija Siniše Malog, koji je objavio (još jednu u nizu) lažnu vest o tome da je najveći broj frilenserki/a pristao na predlog države. Anketa na zvaničnoj stranici URI pak upućuje na suprotan zaključak – od 3062 ispitanica/ka, njih 3025 (98.8 odsto) se izjasnilo da ne pristaje.

Iako je već sada izvesno da se ovoj borbi ne nazire kraj, postavlja se pitanje kako bi se u budućnosti ovo samoorganizovanje frilenserki/a moglo razvijati. Za početak je važno uvideti značaj borbe i efikasnog političkog organizovanja URI – počevši od horizontalne raspodele moći između jezgra Udruženja i svih frilenserki/a, pa sve do jasno formulisanih ciljeva, uz adekvatno i pravovremeno obaveštavanje i ostatka javnosti o položaju i zahtevima ovih radnica i radnika. Ovaj poslednji korak se ujedno čini ključnim i za buduće stvaranje fronta okupljenog oko radničke klase.

Na osnovu svega navedenog, čini se da bi se Udruženje radnika na internetu u budućnosti moglo uspešno nadograditi i u jedan moderni oblik sindikata, koji bi obuhvatao zaposlene u svim oblicima rada na internetu. Iako se sindikalno organizovanje do sada najčešće vezivalo za angažovane u standardnim modelima rada, nova zaposlenja sve više iziskuju i inovacije u radničkom organizovanju. Premda bi postojeći sindikati zadržali svoju primarnu ulogu zaštite interesa svih onih sa radnim ugovorima, sve potrebnijim se čini i proširenje te uloge, i to u smislu okretanja ka multinacionalnim i multikorporacijskim modelima organizovanja, koji ujedno nadilaze i okvire rada po standardnim ugovorima i samim tim obuhvataju i frilenserke/e.

Najopštije rečeno, sindikat je organizacija koja zastupa kolektivne interese radnica i radnika, poput uslova rada i visine zarade. No, u situaciji u kojoj sindikat sačinjavaju radnice i radnici zaposleni kod različitih poslodavaca, i nadležnosti sindikata su nešto drugačije definisane. U slučaju frilenserki/a, fokus rada sindikata bi pre svega bio na agitovanju da se njihov položaj i poreske obaveze jasno i korektno definišu. Nešto slobodnije rečeno, početni zajednički interes svih frilenserki/a u Republici Srbiji bi bio taj da država za početak adekvatno prepozna okvire i domete njihovog rada. Ovakav sindikat ne samo da bi de facto poboljšao položaj radnica i radnika na internetu, nego bi predstavljao i transformaciju smera delovanja sindikata.

Na ovaj način radničko organizovanje ne bi bilo usmereno samo na proširenje prava onih koji su zakonski već prepoznati kao radnice i radnici, već bi širilo i obuhvat definicije radnog odnosa kao takvog i omogućilo da i rad frilenserki/a bude zakonski prepoznat. Ako sve ovo napisano zvuči poznato – to je zbog toga što upravo Udruženje radnika na internetu već vodi ovakvu borbu, i to sasvim samo, bez sredstava i vremena za dugoročno planiranje koje ostatak sindikata uglavnom ima na raspolaganju.

Jedna od najčešćih zabluda neoliberalnih teoretičara je povezivanje radničkih sindikata sa autoritarnim i rigidnim režimima poput nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Nešto blagonaklonije tumačenje pružaju kvazilevlje orijentisani liberali koji priznaju validnost sindikata van autoritarnog konteksta, ali ne i njegovu efikasnost, te tako tvrde da radničko samoorganizovanje, iako idejno dobro osmišljeno, prosto ne može da se izbori sa izazovima poslovanja unutar kapitalizma i tržišta „koje reguliše samo sebe“. U pozadini većine ovakvih naklapanja se pak često nalazi i implicitna namera da se, kroz diskreditaciju, zapravo ograniči moć radničkih sindikata, a njihova uloga svede na defanzivnu, i to samo u onim slučajevima kada je postojeći sistem već „debelo“ zašao u krizu.

O tome koliko je ova procena promašena i koliko sindikati nisu ni prevaziđeni, niti poslednja linija odbrane kapitalističkog sistema, svedoči i podatak da su se nedavno radnice i radnici jedne od najvećih svetskih korporacija, Google-a, organizovali i oformili svoj sindikat. Guglov sindikat Alpha Global je sačinjen od 13 različitih organizacija koje obuhvataju radnice i radnike iz 10 različitih zemalja sa različitim zakonima o radničkom organizovanju. Sledeći ovaj primer, u kontekstu govora o nekom budućem sindikatu frilenserki/a u Srbiji, možemo zaključiti da ono što daje legitimitet ovoj ili onoj sindikalnoj organizaciji nije prepoznatost statusa radnica i radnika od strane zakona neke pojedinačne zemlje, već upravo radničko samoorganizovanovanje u cilju ostvarenja zajedničkih ciljeva. Ovakav model, dakle, ne samo da upućuje na značaj ujedinjenog delovanja frilenserki/a Srbije, već i daje smernice za buduće širenje ovakvog organizovanja ka regionu.

Pored povezivanja sa frilenserkama/ima iz regiona, može se očekivati i izgradnja solidarne mreže i sa ostalim radnicama i radnicima iz Srbije. Važno je da radnički sindikati, kao i levica generalno, prepoznaju smisao borbe koju trenutno vode članice i članovi URI, jer je retroaktivno oporezivanje frilenserki/a samo jedna varijacija već poznatih strategija kojima se državni vrh služi da novac iz radničke klase preusmeri u svoje projekte i džepove.

Tokom proteklih godina svedočimo raznoraznim „merama štednje“, koje se po svojoj metodologiji i ciljevima ne razlikuju mnogo od situacije koja je danas natovarena na leđa frilenserskog sektora – počevši od privatizacije državnih preduzeća koja je rezultirala smanjenjem broja radnih mesta, preko umanjenja penzija i plata u javnom sektoru, pa sve do nedavnog ukidanja nadoknade za porodiljsko odsustvo. Posmatrajući trenutnu situaciju sa frilensingom u ovom kontekstu, postaje jasno da ona nije slučajna posledica tamo nekog propusta u zakonodavstvu, već deo kontinuiranog oduzimanja radničkih prava i dostojanstva.

Zbog toga je ključno da se najveći mogući broj radnika i radnica na internetu i drugih koji spadaju u kategoriju frilensera/ki aktivno uključi u borbu za svoja radna prava. Tu borbu trenutno čine postojeće aktivnosti frilensera/ki organizovanih kroz Udruženje radnika na internetu i druga formalna i neformalna udruženja, a njeni sledeći koraci moraju podrazumevati dalje omasovljenje, i to po dve osnove. Prvo, korišćenjem ove borbe kako bi se postavile osnove za sindikalno organizovanje u ovom sektoru i uključenje velikog broja atomizovanih radnika i radnica na internetu u tela kolektivne borbe, i drugo, izgradnjom mreže solidarnosti i međusobne podrške sa svim drugim radničkim i socijalnim borbama u Srbiji i šire. Prvi koraci i prve pobede na oba ova polja već su načinjeni i vlast je pokazala da se dovoljno plaši širokog fronta odozdo da frilensere udostoji pregovora, koje uskraćuje silnim drugim inicijativama. Veća masovnost, jasniji i borbeniji zahtevi dodatno će povećati njihov strah, a samim time i naše šanse za dugotrajnije i značajnije pobede.