Povlačenje američkih trupa iz Avganistana imaće dalekosežne posledice, piše Vladimir Unkovski-Korica.
U nedelju, 15. avgusta, talibanski borci preuzeli su Kabul, glavni grad Avganistana. Svetski mediji od tada uživo prenose haotičnu i paničnu evakuaciju stranih zvaničnika i građana sa kabulskog aerodroma. Teško je potceniti simbolički značaj ovog prizora.
On dolazi skoro tačno dvadeset godina nakon terorističkog napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku i na Pentagon u Vašingtonu, 11. septembra 2001, koji je Vašington iskoristio kao povod za invaziju Avganistana u oktobru te iste godine.
Neuspeli „rat protiv terorizma“
Tadašnji američki predsednik Džordž Buš najavio je „rat protiv terorizma“ (War on Terror) i obrazložio invaziju Avganistana argumentom da će Amerika srušiti talibansku vlast, jer ona predstavlja „propalu državu“ (failed state) koja pruža skrovište terorističkoj grupi Al Kaidi koja je izvršila napad na SAD.
Međutim, ono što se zapravo dešavalo bila je reorijentacija američke spoljne politike. Neokonzervativci, koji su imali veliki uticaj na Buša, želeli su da zaustave sporo opadanje moći američke imperije.
Svesni da Amerika više nije ekonomska sila u svom nekadašnjem rangu, ali i znajući da Vašington poseduje nesrazmernu vojnu prednost nad imperijalističkim konkurentima, neokonzervativci su odlučili da Vašington mora da iskoristi tu ključnu prednost kako bi osigurao američku hegemoniju u 21. veku.
Glavne mete bile su Rusija i Kina, kao strateški takmaci. No, meta je bila i Evropska unija, koju je trebalo zadržati u savezničkom, ali podređenom položaju.
Razlika između politike koju je Vašington vodio devedesetih i dvehiljaditih, pod Bušom, zapravo je bila mala. Upotreba vojne sile kako bi se opkolile Rusija i Kina, te održao primat nad zemljama EU, bila je vidljiva već u slučaju NATO intervencija u ratovima u bivšoj Jugoslaviji.
Novost pod neokonzervativcima dvehiljaditih odnosila se na spremnost da se vojna sila upotrebi jednostrano – isključivo od strane SAD i malog broja njenih saveznica. Teroristički napad u septembru 2001. godine zapravo je bio povod za jednu takvu, neobuzdanu vojnu ofanzivu.
Iako je rat protiv Avganistana dobio pečat Ujedinjenih nacija, rat protiv Iraka, koji je usledio 2003, nije imao odobravanje čak ni svih zemalja-članica NATO-a. Na Irak se nadovezao niz vojnih avantura na Bliskom istoku i u Severnoj Africi, u zemljama poput Libije i Sirije.
Istovremeno smo bili svedoci žestokih napada na demokratska prava i građanske slobode u zemljama razvijenog kapitalizma, pod izgovorom da se radi o bezbednosnim merama u kontekstu „rata protiv terorizma“. Najčešće se radi o dopuštanju državi da uskraćuje razna prava i slobode.
Primera radi, u Francuskoj je uvedeno vanredno stanje nakon novembarskog terorističkog napada 2015. godine. Državi je to formalno omogućilo da pretresa domove, drži ljude u kućnom pritvoru itd. (bez sudskog naloga), ali i da ograniči pravo na protest. Ovo je drastičan primer, ali je sličan trend u većoj ili manjoj meri zahvatio sve zemlje razvijenog sveta i trajno se zadržao.
Muslimani su demonizovani (to danas nazivamo islamofobijom), došlo je do rasta ekstremne desnice, a humanitarna i izbeglička kriza koje su usledile iskorišćene su od strane radikalne desnice širom Evrope i SAD za jeftine političke poene.
Spektakularni poraz Amerike
Niti jedan od ratova koje je Amerika vodila od 2001. godine naovamo nije se završio uspešno. Međutim, spektakularan poraz u Avganistanu ima simbolički značaj koji je teško preceniti.
Nakon što su SAD uložile više od bilion američkih dolara ($1 trillion) u 20 godina dugu vojnu okupaciju, skupa „investicija“ se vratila u vidu potpunog neuspeha zapadnih sila da pokore Avganistan.
One su već 2014. najavile da će se potpuno povući do 2016. godine, ali se datum povlačenja godinama sistematski odlagao.
Najzad je ove godine novi američki predsednik Džo Bajden odlučio da je zaista došlo vreme da se SAD povuku. On je zapravo samo ispoštovao dogovor koji je njegov prethodnik, Donald Tramp, napravio sa talibanima pred kraj svog mandata.
Oni su se očito preračunali i shvatili da se previše resursa troši na održavanje okupacije koja ne uspeva da izgradi stabilnu marionetsku vladu. Hteli su da prerasporede resurse ne bi li Amerika bila kadra da efikasnije vodi imperijalističko takmičenje s Kinom.
Američko povlačenje počelo je u maju ove godine, a tada je krenula i talibanska ofanziva protiv marionetskih vlasti koje je Zapad godinama podržavao.
Ništa rečitije ne govori o američkom neuspehu od haotičnog kraja ove vojne avanture. Bajden je osmog jula izjavio da je vrlo mala verovatnoća da će talibani ponovo uspostaviti kontrolu nad zemljom nakon američkog povlačenja. Nepunih šest nedelja kasnije, talibani su uspostavili kontrolu nad većim delom teritorije i preuzeli prestonicu Kabul.
Američke molbe talibanima da ne upadaju u zgradu bivše ambasade, kao i haotično povlačenje građana sa aerodroma u Kabulu, koje je trajalo satima i danima nakon gubitka prestonice, ilustruju činjenicu da Amerikanci nisu očekivali ovako brz kolaps svoje marionetske vlasti.
Možda još veću štetu po američki ugled u svetu predstavljaju prizori njihove vojske koja sprečava ukrcavanje očajnih civila, često kolaboracionista s okupacionim režimom, na poslednje avione koji napuštaju kabulski aerodrom.
Geopolitički značaj američkog poraza
Sve ovo podseća na povlačenje američkih diplomata helikopterima s ambasade u Sajgonu, u aprilu 1975. godine, pred ofanzivom snaga Narodne armije Vijetnama i Vijetkonga. Taj događaj je s pravom postao simbol opadanja američke moći u svetu.
Svakako ima mnogo razlika između vijetnamskog rata i rata u Avganistanu. Jedna bitna razlika je da je Vijetkong bio popularan i da je imao podršku sila poput Sovjetskog Saveza, dok je talibanska armija koja je srušila američku marionetu u Avganistanu gotovo sigurno omražena i nema značajnu pomoć velikih sila.
Danas je i svetska situacija drugačija i svakako manje povoljna po SAD. Glavni suparnik Vašingtona u Hladnom ratu, SSSR, sedamdesetih je već bio ekonomska sila u opadanju, dok je Kina, naprotiv, sila u usponu.
Gotovo je sigurno da će Kina i njen saveznik u Avganistanu, Pakistan, koji je podržavao talibane, pokušati da uspostave dobre odnose s novim vlastima u Kabulu.
Politički oportunizam Pekinga vidljiv je iz činjenice da je kineska vlada između 2016. i 2018. godine pružila pomoć od 70 miliona dolara tadašnjoj avganistanskoj vladi da se bori protiv talibana.
Takođe je u julu ove godine, nakon što je postalo jasno da će talibani preuzeti vlast, ugostila njihovu delegaciju. Avganistan je od strateškog značaja za uspeh kineske privredne inicijative „Pojas i put“, koja predviđa kopneno i pomorsko povezivanje Kine sa 126 zemalja zarad ekonomske razmene.
Kina se svakako suočava sa velikim izazovima, jer talibani nisu ni lak ni stabilan saveznik. Uz to, problem tretmana muslimanskih Ujgura, koje kineska država tlači već decenijama, može da postane još veći zbog potencijalnog rasta islamizma nakon pobede talibana.
Politički značaj američkog poraza
Dok se zahuktava geopolitičko takmičenje između imperijalističkih centara, sasvim je izgledno da će američki poraz imati veliki uticaj na društvenopolitičku stabilnost SAD i njenih evropskih saveznica.
„Rat protiv terorizma“ već odavno ne uživa popularnost, a invazija Iraka 2003. godine naročito je doprinela razbuktavanju antiratnog raspoloženja u mnogim zapadnim zemljama.
Taj sentiment je često duboko oblikovao zvaničnu politiku, pogotovo tamo gde je levica uspevala da ga kanališe u ulične proteste i štrajkove na radnim mestima protiv rata. Najjasniji primer je proboj u politički mejnstrim levičara Džeremija Korbina u Britaniji, od 2015. do 2019. godine.
Međutim, čak i u zemljama gde nije bilo jakog antiratnog pokreta, poput SAD, kritičkiji glasovi poput Bernija Sandersa imali su duboku vezu sa antiratnim sentimentom u društvu i njegovom levom artikulacijom nakon ratova.
Često je, doduše, taj sentiment izigravan od strane falš desnih „izolacionista“, kako se donekle predstavljao i Donald Tramp kada je preuzeo vlast u SAD 2016. godine. Deo njegove popularnosti mogao se pripisati upravo obećanju da će okončati nepopularne ratove, što je pre njega obećavao, ali nije i ispunio, Barak Obama.
Ako je tako bilo pre američkog poraza u Avganistanu, šta će tek uslediti za njim? Teško je zamisliti bilo koji drugi scenario od dalje delegitimizacije vladajućeg poretka u svim zapadnim zemljama. Obećanja vladara o „izvozu demokratije“ pokazala su se kao potpuna laž i rezultirala nepopravljim katastrofama.
Štaviše, propratni privredni krah zapadnih zemalja i opadajući životni standard, naročito očigledan usled pandemije, izgledno će dovesti do krupnih društvenih okršaja u tim zemljama.
Uticajni ratnohuškački krugovi u SAD, Britaniji i drugim zapadnim državama već kritikuju Bajdenovu odluku da se povuče iz Avganistana. Ne treba očekivati da će zapadni imperijalisti prosto prihvatiti da će im neko, bez borbe, preuzeti poziciju svetskog hegomona.
Zato ulazimo u period opasnih okršaja u svetskoj politici, ali i dubokih društvenih borbi, koje neće moći da ignorišu pitanje spoljne politike i njegovu tesnu vezu sa domaćim društvenopolitičkim okolnostima.
Put napred
Razne desničarske snage pokušaće da iskoriste narodno nezadovoljstvo, skrećući pažnju na izbeglice ili muslimane kao tobožnji uzrok problema, umesto na kapitalistički sistem koji svakodnevno tlači veliku većinu čovečanstva i tera nas u međusobno takmičenje zarad golog opstanka.
Slično će biti i na našoj političkoj sceni. Vodeći krugovi u Srbiji pokušaće da balansiraju između Vašingtona i Brisela, s jedne strane, i Moskve i Pekinga, s druge. Oni će takođe potpirivati snage radikalne desnice.
Međutim, niti jednu od velikih sila, a ni naše vlasti, ne zanima interes običnog čoveka. Isto važi i za radikalnu desnicu, koja se lažno predstavlja kao alternativa, ali u stvari služi interesu krupnog kapitala.
Zadatak levice danas je da se bori rame uz rame sa međunarodnim radničkim pokretom protiv imperijalizma i pogotovo domaće vladajuće klase, te i protiv snaga koje žele da dele radne ljude po osnovi porekla, vere, pola i drugih obeležja.
Jedino zajedničkom borbom možemo da izgradimo prostor za budućnost koju nam neće krojiti drugi – navodno u naše ime, a uvek i isključivo za svoj račun.