Aleks Kalinikos analizira dosadašnji tok krize u Grčkoj i njene efekte na neke od vodećih svetskih ekonomija
Grčka kriza je, u neku ruku, već poznata priča o tržišnoj uceni i maltretiranju. Odustavši od sopstvene valute u korist evra Grčka se vezala za jednu od najjačih svetskih ekonomija – za Nemačku.
To je grčkoj državi dalo odrešene ruke prilikom pozajmljivanja novca izdavanjem vladinih obveznica po niskim kamatnim stopama, te je Grčka tako sredinom 2000-tih uživala u kreditnom rastu. Potom je usledio pad.
Vlade, naravno, po svaku cenu spasavaju svoje banke koje su i izazvale ovu krizu. Sada su banke besne zbog vladinog zaduživanja koje je usledilo kao proizvod toga i zahtevaju stroge mere štednje i smanjenje finansiranja državnih službi.
Grčka je naročito ranjiva zbog njene relativno male i slabe ekonomije – a i zato što finansijsko tržište nema mnogo poverenja u sposobnosti i namere svoje političke elite da nametne smanjenja koja zahtevaju.
Trebalo bi da znaju. Odbor Američkih federalnih rezervi istražuje ulogu koju je Goldman Saks, verovatno najomraženija banka Vol strita, odigrala u pomaganju Grčkoj da izravna svoje dugove pred uvođenje evra 2001. godine.
Sadašnja grčka vlada pod Jorgosom Papandreuom je na tankom ledu, jer mora da skupi oko 20 milijardi funti u naredna tri meseca da bi zamenila obveznice kojima uskoro ističe rok. Vlada se ponadala da će najavljena smanjenja troškova zadovoljiti želje tržišta.
Poslednjeg četvrtka u februaru, cene grčkih obveznica su, međutim, naglo pale. Papandreu je ponovo ušao u kavez da nahrani zver i tako otpočeo novu seriju smanjenja plata po direktivi EU, što bi trebalo da iznosi oko 1.5% nacionalnog dohotka – tri puta više od prošlog puta.
Ali grčka kriza takođe ima veze sa Nemačkom, džinom evro-zone. Nemačka je pod „crveno-zelenom koalicijom“ između 1998. i 2005, pretrpela grubu ekonomsku reorganizaciju koja je primorala na smanjenje plata i povećanje konkurentnosti nemačkih firmi.
Nemačka je, kao i Kina, ekonomija orijentisana ka izvozu gotovih proizvoda. Ovo poređenje ide još dalje, kao štoVašington post ističe: „Nemačka sada, kao posledicu loše izbalansirane trgovine, ima odnos sa svojim evropskim partnerima koji se ne razlikuje od odnosa Kine i SAD, gde su jedni dobavljači i finansijeri, a drugi preteruju u kupovini.“
„Tokom protekle decenije, Nemačka – koja sada ima najveći svetski trgovinski suficit posle Saudijske Arabije – je povećala prodaje Grčkoj, Španiji i Portugalu za 66% i 59%, odnosno 30%.“
„Nemačke banke su takođe mnogo ulagale u grčke, španske i portugalske dugove, ali je Nemačka zauzvrat uvozila relativno malo iz tih zemalja.“
Privilegije
Manje evropske ekonomije su svojim učešćem u evro-zoni prikovane za ekonomiju sa kojom njihove firme ne mogu da se nadmeću. Štaviše, zbog prihvatanja evra, one ne mogu da obore vrednost sopstvene valute i na taj način pojeftine svoju izvoznu robu.
Otud rastući pritisak na Nemačku da izvuče Grčku, što za sada za kancelarku Angelu Merkel nije mogućnost. Nemački mediji su preplavljeni neverovatnim pričama o tome kako su radnici u grčkom javnom sektoru privilegovani.
Grčki radnici su verovatno najborbeniji u Evropi. Posle generalnih štrajkova od 24. februara i 11. marta, grčka vladajuća klasa postala je zabrinuta zbog „radničkog decembra“ – radničke verzije revolta mladih koji je potresao Grčku u decembru 2008.
Stoga ne iznenađuje da se Jozef Akerman, šef Nemačke banke, sastao sa Papandreuom u Atini 26. februara, navodno radi razgovora o mogućem dogovoru. Grčka sama po sebi, međutim, predstavlja samo 2% ili 3% evropske proizvodnje. Španija zato sačinjava gotovo 12%.
Članak pod naslovom „Tržište je spremno da kazni Španiju“ koji je Fajnenšel tajms objavio 1. marta upozorava da „šta god da se desi u Atini, skoro je sigurno da će tržište opet uperiti svoj ledeni pogled na ranjive ekonomije evro-zone.“
Zver traži da bude ponovo nahranjena.