Kako bi izgledalo odgovarajuće materijalističko čitanje Igre prestola? Prošle nedelje smo objavili prevod teksta marksiste Pola Mejsona iz Gardijana o popularnoj seriji „Igra prestola“. Ove nedelje Neda Đorđević prevodi članak iz Jacobina, u kom se Sem Kris kritički osvrće na Mejsonovu analizu i nudi drugačije tumačenje „Igre prestola“. On pita: kako zapravo treba segledati ulogu fantazije u kapitalizmu? Da li je to prosto beg od surovo racionalne realnosti? Odgovor sledi…
Trebalo bi da je bespotrebno reći, ali marksistička teorija nije šala, zabavna metoda koja može da se upotrebi na bilo koji svakodnevni fenomen koji privuče nečiju pažnju.
U poslednje vreme javilo se zabrinjavajuće širenje ove vrste zaraze: novine objavljuju marksističke teorije olovaka, marksistička čitanja novog albuma Tejlor Svift, marksističko objašnjenje zašto muškarci imaju bradavice. Institucije koje nikad ne bi pomislile na štampanje marksističke kritike, recimo, bankarskog sistema, su savršeno zadovoljne da dozvole Karlovoj deci da kritikuju naše snove.
U najskorijem primeru, Gardijan je iskopao Pola Mejsona, urednika ekonomije sa vesti Kanala 4, da obezbedi istorijsko materijalističko predviđanje za narednu sezonu Igre prestola.
Nije da postoji nešto pogrešno s tim – ali ovi ljudi treba da se sete da je marksizam vatra i opasnost: teorijski pristup koji ne samo da uspeva da razume kapitalističke odnose, već predlaže ukidanje tih odnosa.
Drugim rečima, to je jedina šala koja je zaista smešna. Marksizam vidi fino podešenu logiku svih trenutno postojećih društava, prepoznaje apsolutnu neophodnost svakog elementa, a zatim proglašava celu stvar ludom i glupom. U konačnosti otkriva da je racionalni svet u kome trenutno živimo u stvari svet fantazije, pun snarkova i grampkina, isto apsurdan kao bilo šta u najnaduvanijoj fikciji.
Mejsonov članak „Može li marksistička teorija da predvidi kraj ‘Igre prestola’?“ pogrešno tumači i fantaziju i marksizam, najviše zbog toga što ne uspeva da uhvati ovu važnu poentu. Deo njegovog neuspeha ima veze sa njegovom prevelikom ambicijom – u prostoru kratkog eseja, Mejson pokušava da predvidi budući zaplet Igre prestola, iskaže pad feudalizma i uspon kapitalizma i objasni zašto ljudi koji žive u kapitalističkim ekonomijama uživaju u pričama fantazije smeštenim usred srednjevekovnog raspada.
Bilo šta od ovoga može prilično lagano da obezbedi dovoljno materijala za celu knjigu; zbrkano zajedno u nešto preko hiljadu reči, rezultiralo je njihovom isprepletenošću u skoro nerazumljivost. (Naravno, uzimajući u obzir zbrku koju je napravio od sva tri koncepta, ovaj odgovor će morati da uradi praktično istu stvar.)
Mejsonov centralni argument je da dug i uništenje koje je Vesteros pretrpeo tokom Rata pet kraljeva pruža fantastični analog naše sopstvene istorije, kasne srednjevekovne krize (takođe, konfuzno, trenutne krize evrozone). Carstvo je zrelo za buržoasku revoluciju – kako on predstavlja, „Vesterosu trebaju kapitalisti“ – ali, zbog ograničenja žanra epske fantastike, ovo se nikad ne može desiti. Društveni sistem u ovim fikcijama može da se raspada, ali se nikada zapravo ne sruši. Umesto toga, fantastični feudalizam će brektati kroz krizu tražeći novu zemlju i resurse preko Mora zalazećeg sunca na zapadu.
Ovaj argument je drsko neodgovoran, i ni približno marksistički. Zaboravite kapitaliste: Narodna Republika Vesteros je moguća i bliska – ali sasvim je moguće da je više strana i fantastična nego što bi bilo ko od nas voleo da prizna.
Počeću sa nečim prema čemu se ponekad banalno odnosimo kao stvarnom svetu, ovo je Mejsonov razlog za krizu zapravo postojećeg feudalizma:
Dugovi akumulirani tokom korumpiranog pokroviteljskog sistema, čija su sredstva presušila, upravo su ono što je na kraju i srušilo sistem… Moć trgovine vremenom je slamala moć kraljeva. Feudalizam je utro put kapitalizmu baziranom na trgovcima, bankarima, kolonijalnim pljačkanjima i trgovini robljem.
Možete da steknete utisak da nešto nedostaje ovde. Stari monarhijski moćnici se nađu pod teretom rastućeg duga koji preti stabilnosti društva. Tako bankari dolaze u pomoć, transformišući feudalizam u kapitalizam. Osim što tokom pokroviteljskog sistema, ma koliko korumpiranog, ne bi trebalo da postoji bilo kakav stran dug.
Ono što Mejson opisuje nije feudalna kriza, već kapitalistička. Na početku srednjevekovnog perioda, nisu postojali nikakvi organi međunarodnog finansijskog kapitala; u vreme kada je feudalizam ušao u samrtni ropac, postojali su. Nešto drugo se desilo što je postavilo temelj za pojavu svetskog finansijskog carstva.
Bode oči da, za nešto za šta se tvrdi da je istorijsko materijalistička analiza, nema nikakvog pomena klasne borbe. Stvarna kriza feudalizma je imala vrlo malo veze sa korupcijom i aristokratskom raskalašnošću i sve veze sa kolektivnom akcijom dela kmetovskih masa.
Nakon što je evropska populacija desetkovana Crnom smrću, rad je iznenada mogao da nađe sebi pristojnu cenu, a kada je ugrožen, imao je samopouzdanje da se pobuni. Seljačke bune su se konstantno javljale tokom kasnog srednjevekovnog perioda – Nemačka je sama imala preko 60 perioda masovnih nemira između 1336 i 1525.
Često je seljaštvo dobijalo ono što je tražilo: visoke plate, pravo na zajedničko zemljište i slobodno vreme. Kao rezultat toga, vladajuća klasa je sve teže i teže izvlačila viškove neophodne za održanje sistema; na kraju, oni su pribegli merkantilizmu, zatvaranju i primitivnoj akumulaciji.
Pravi pad feudalizma je zapravo momenat neverovatne prilike koja je brutalno ugušena. Mejson izgleda to ne priznaje. Umesto toga, on povezuje kasnu srednjevekovnu krizu sa onim što je u teoriji fantastike poznato kao „popuštanje“. Kao što objašnjava:
U modernoj fantastici uvek postoji kriza sistema: kako kriza ekonomskog poretka, tako i kriza magije koja proističe iz njega. U književnoj teoriji postoji čak i stručan termin za taj ključni trenutak: „popuštanje“. U svojoj Enciklopediji fantastike, Džon Klut i Džon Grant, opisuju popuštanje kao „stalnu pretnju propasti“, koju prate sveprisutna žalost i osećaj nepravde u svetu.
Ali narativna konvencija traži da ovo popuštanje bude konstantno i prožimajuće. Dozvoljeno je da svetovi fantazije imaju zmajeve i veštice, ali nikad realan progres:
Vesterosu trebaju kapitalisti… Takve stvari ne mogu da se dese u svetu fantazije. Proces popuštanja nikada ne sme da se završi; on mora da bude večan da bi dramska uobrazilja bila uspešna.
Za Mejsona, fantazija je uvek iracionalna a realnost uvek ima smisla. Ova tvrdnja je u najmanju ruku dubiozna. Za početak, njegova analiza trenutnog odnosa snaga i moći u Igri prestola je bez okolišanja pogrešna.
Revolucionarno seljaštvo i njegov san o Novom Jerusalimu su u punoj snazi – Bratstvo bez barjaka progoni selo, žestoko komunistički i s puno monoteističke revnosti. A kapitalisti o kojima Mejson sanja, “obučeni u crno, sa belim čipkanim okovratnicima, ozbiljnim licima i sa averzijom prema seksu i piću,” su već tu.
A to je Gvozdena banka Bravosa: u poslednjoj sezoni se otkriva da ona finansira tajno bankrotirane Lanistere; oni izvlače Stanisa nakon niza gadnih poraza i unutrašnjih raskola; i teško je verovati da ovaj grad odbeglih robova ne drži na oku Denerisino napredovanje niz obalu Esosa.
Kada Bravosi pozdravljaju jedni druge, jedan kaže valar morghulis, drugi valar doeharis. Svi moraju da umru, svi moraju da služe – moto nekrotičnog kapitalizma. Oni ne brinu o legitimnosti ili pravu prvorođenog ili božanskom pravu kraljeva. Oni brinu samo o ciframa u svojim knjigama. Ako je potrebno da restruktuišu celu Vestersku ekonomiju kako bi povratili novac, uradiće to. Oblast uništena ratom je savršena za primitivnu akumulaciju; uspon kapitalizma fantazije je već u toku.
Mnogo je bitnije, ipak, to što Mejson pogrešno shvata šta popuštanje zapravo znači. Iz same Enciklopedije fantazije:
Drugi svet je skoro uvek pod nekom pretnjom nestajanja, pretnjom koja je često praćena žalošću i/ili osećanjem nepravde. U strukturno kompletnoj fantaziji, popuštanje može biti viđeno kao redukcija zdrave Zemlje na svoju parodiju, a popuštajući agens – konačno, u većini slučajeva, Tamni Gospodar – može da se predstavi kako nanosi zemlji ovu štetu iz zavisti.
Popuštanje nije pitanje prinosa useva ili količine zlata na trgovačkim brodovima iz Lanisgrada. To nije nešto o čemu bi TV ekonomski urednik mogao da objavi izveštaj (“Opakost tamnog gospodara je dostigla šestogodišnji vrhunac nakon jučerašnjeg zatvaranja tržišta…”). To je suštinski tekstualni fenomen, kolaps imaginarnog sveta fantazije u simboličku realnost.
JRR Tolkinova Srednja zemlja treba da bude autonomni fantastični svet – ali u isto vreme, to je naš sopstveni svet u svojoj dalekoj prošlosti. Popuštanje je proces razočarenja, sporog umiranja sve magije i čuda: nakon što je Sauron poražen, vilenjaci i čarobnjaci napuštaju Srednju zemlju i idu u Neumiruću zemlju, a prizor je pripremljen za Doba ljudi u kojem još uvek živimo.
Ovaj process nije previše različit od uspona instrumentalizovanog uma sa kapitalističkim revolucijama, industrijalizovano pražnjenje od čudovišta i duhova. Daleko od toga da povlači strogu liniju između fantazije i realnosti, popuštanje integriše svet kakav znamo u onaj fantazije. Otkriva da je naša nepromišljano prihvaćena realnost isto toliko tekstualna i suštinski fikcijska kao Mordor i Šajer.
Nešto veoma drugačije se dešava sa Igrom prestola. U početku, to je samo istorijska drama na nepoznatom geografskom terenu. Aludira se na natprirodno, ali čini se da većina karaktera zadržava stav prosvećenog skepticizma. Postoje zmajske lobanje u toplim grobnicama Kraljevske luke, ali to su samo kosti, relikvije vremena pre nego što je proces popuštanja sve redukovao na čistu igru moći.
Ali tada se nezamislivo dešava: magija počinje da se vraća. Kako osvanja nova sezona videli smo zmajeve i demone, ljude bez lika i bogove vatre, vilenjačka stvorenja u virvudskom drveću i armije nemrtvih. Za sva društva u kolapsu, nije sama zemlja u raspadu, već pre utešne laži o racionalnom društvu.
Fantastični elementi drugog sveta su jači nego ikad; javljaju se stalni procesi promišljanja. Baš kada se finansijske sile čine spremnim da pretvore Gvozdeni tron u sponzorisanu turističku atrakciju i postave mračne satanske mlinove u svetim gajevima starog Severa, sve stare natprirodne moći se urličući vraćaju u život.
Pred kraj četvrte sezone, Gvozdena banka daje Stanisu veliku kauciju. Umesto da to iskoristi za pohod na Kraljevsku luku, on ide do Zida da brani ljudske oblasti od Belih hodača.
To je vrsta književne manifestacije procesa koji je Marks opisao u Komunističkom manifestu: buržoazija guši svetost, skida oreole i redukuje sve mistične odnose na hladni, racionalni monetarni proračun. Marks, mora se pamtiti, u potpunosti to odobrava; verujući da je kraj kapitalizma blizu, on koristi Manifest da ga sahrani i hvali u isto vreme.
Samo što na početku Manifesta, komunizam se pojavljuje kao “avet” (u prvom draftu, “zastrašujući bauk”). Čuvena identifikacija aveti, ili povratka, Žaka Deride kao onoga što se vraća – da li je komunizam samo povratak mističnih sila propalih kasnih srednjevekovnih revolucija, koje zauzvrat čiste beskrvnu racionalnost buržoazije? Ova ideja se dalje komplikuje: Marks upoređuje kapitaliste sa “čarobnjakom koji nije više sposoban da kontroliše moći nižeg sveta koji je prizvao svojim čarolijama.”
Kapitalizam je čudovište nekontrolisanije od bilo kakvog zmaja, i pokoljenja buržoaskih ekonomista su pokušavala i neuspevala da ga u potpunosti zauzdaju. U Kapitalu, Marks provodi neko vreme raspravljajući o odgovarajućim natprirodnim elementima kapitalističkog sistema: bestelesni duh koji je prometna vrednost, naopak košmar autonomne udobnosti.
To je proces koji ide suprotno od popuštanja u fantastičnoj literaturi – pre nego što izbriše magiju i ostavi nas u dosadnom mehanističkom univerzumu, on skida pokrivač racionalnosti stvari da pokaže da magija nikada nije nestala. Kraj je isti: teško je bilo kad zaključiti da je naš svet potpuno realan.
Kao kod Tlena Horhea Luisa Borhesa, efekat preuzimanja Igre prestola već postaje vidljiv u našem svetu. Sve više novorođenih devojčica dobija imena Kelizi od Betsi, Imogen ili Nadin. Štreberi koji bi nekad ćaskali na Klingonskom sada troše sate učeći Dotrački ili Visoko Valirianski. Sigurno ne treba puno kako bi se naši zmajevi počeli izlegati.
Sada je možda moguće objasniti zašto ljudi uživaju u fantastičnim pričama smeštenim u neku verziju feudalnog društva. Mejson pokušava da uradi istu stvar ali je rezultat neubedljiv:
[Feudalizam] idealna podloga za dramatizaciju svih skrivenih želja ljudi koji žive u modernom kapitalizmu. Zarobljeni u sistemu zasnovanom na ekonomskoj racionalnosti, mi želimo da moć označava nešto više od limita na kreditnoj kartici, ili svrhe našeg posla.
Imamo kreditore, želimo kraljeve. Samo što Igra prestola stalno podriva ovu ideju: kraljevi nisu samo surovi i glupi već nemoćni, pokušavajući da se izbore sa pohlepnim finansijerima i jezivim čudovištima sa obe klimave, nesposobne ruke. To je čudna zaobilaznica u jezik žudnje i skrivenosti, neki Žižekovski manevar koji čini se da pokazuje argument koji je naišao na svoje sopstvene granice.
Feudalno društvo nije bilo baš veliko, a kapitalizam nije baš racionalan. Samo su u srednjevekovnom periodu poslednji put sva mistična stvorenja koja se kriju na mračnim mestima bila poznata, imenovana i razumevana.
Sada, van marksizma, ona su još jednom sakrivena u neprobojnoj tami. Čitanje finansijskih strana u bilo kojim novinama je mnogo više zbunjujuće iskustvo od zadiranja u najtajnije drevne grimoare. Uživamo u srednjevekovnoj fantaziji jer nam na neki način pomaže da objasni naš sopstveni demonima progonjen svet.
Takođe može da nam da nadu za budućnost. Ispravno materijalističko čitanje Igre prestola može jedino da zaključi da, što se tiče istorijske neophodnosti, u petoj sezoni Beli Hodači će se probiti kroz Zid, zmajevi će se osloboditi od svoje mrzovoljne kraljice i njenog u belo odevenog spasilačkog kompleksa, čudna morska čudovišta će pretvoriti bankarske kuće Bravosa u gomile krša zamahom svojih ogromnih pipaka i svi će se ujediniti sa običnim ljudima zemlje kako bi zbacili sve svađalačke pretendente, otopili Gvozdeni tron u traktorske delove i izgradili novo i bolje društvo.
I možda jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, kada marksistička teorija ne bude više potrebna, ljudi će uživati pričajući jedni drugima fantastične priče smeštene u najčudnijim i najmističnijim predelima, vreme zlokobne magije i razarajućeg siromaštva – rani dvadeset prvi vek.