Prizori iz Belorusije već nedeljama unazad izazivaju najrazličitije istorijske paralele, ali se nedovoljno pažnje posvećuje kako prirodi režima Aleksandra Lukašenka, tako i zahtevima i metodima kojima se služe različiti delovi političke opozicije režimu. Srđan Atanasovski piše zašto ni bastion državnog kapitalizma koji Lukašenkov režim predstavlja, ni paket neoliberalnih reformi za koji se „demokratska opozicija“ zalaže, nisu dobra rešenja za radničku klasu Belorusije, i zašto bi formiranje nezavisnog radničkog odgovora na socijalnu krizu bilo jedino održivo rešenje.
U Belorusiji su pre nešto više od dve nedelje, 9. avgusta, održani predsednički izbori na kojima se Aleksandar Lukašenko kandidovao za svoj šesti uzastopni predsednički mandat. Prema zvaničnim rezultatima, koji su preliminarno objavljeni već jutro nakon zatvaranja biračkih mesta, Lukašenko je dobio preko 80% glasova, dok je opozicija optužila režim za grube izborne krađe i objavila da je njihova kandidatkinja, Svetlana Tihanovskaja, dobila čak 70% glasova. Ni u jednu od ovih brojki ne može se verovati, ali dokazi o izbornoj krađi od strane Lukašenka se gomilaju.
Već u izbornoj noći otpočeli su masovni protesti protiv izborne krađe u svim većim gradovima Belorusije. Lukašenkov režim odgovorio je agresivnom represijom, suzavcem i gumenim mecima; preko 6.000 ljudi je utamničeno, a najmanje jedan demonstrant je poginuo. Protesti su nastavljeni narednih dana, uz formiranje „nenasilnih kordona“ koji pokušavaju da zaštite proteste od policijske brutalnosti. Od 13. avgusta, delovi radništva u Belorusiji počeli su da se okupljaju na radnim mestima i da organizuju štrajkove solidarnosti sa demonstrantima/kinjama, zahtevajući prekid represije i puštanje političkih zatvorenika. Nemiri se šire kroz skoro sve sektore privrede – od hemijske industrije, preko telekomunikacija, sve do radnika i radnica u kulturi.
Uprkos snažnoj i kontinuiranoj represiji i zastrašivanjima, masovni protesti održani pre tri dana, 23. avgusta, pokazali su da narod Belorusije u sve većem broju izlazi na ulice, kako u Minsku, tako i u svim većim gradovima, poput Grodna. Režim je na ulice izveo zastrašujuću vojnu i policijsku silu, braneći pristup svim institucijama i simbolima vlasti. Protesti u Belorusiji su po svemu sudeći decentralizovani i prava politička alternativa Lukašenku još uvek se ne nazire. Štaviše, njima u ovom trenutku manjka i bilo kakva strategija kako dalje, ukoliko represivni aparat ostane nepokolebljivo veran Lukašenku.
Državni kapitalizam na steroidima
Belorusija je jedina zemlja bivšeg Sovjetskog Saveza koja nije sprovela masovnu privatizaciju i u kojoj su skoro svi sektori privrede pod neposrednom kontrolom državnog aparata. To je razlog zbog kog se prethodnih nedelja pojavljuju glasovi „sa levice“ koji ne samo što ne pružaju podršku protestima, već ih vide kao deo serijala „obojenih revolucija“ putem kojih zapadne sile nameću neoliberalne reforme periferiji kapitalističkog sveta. Oni zaboravljaju da to što je nešto državno, ne znači i da je radničko, niti da oni koji upravljaju državnom imovinom nužno predstavljaju interese radničke klase. Iako je Belorusiju zatvorio za procese privatizacije, Lukašenko je ubrzo po dolasku na vlast 1994. godine započeo sa merama štednje u socijalnim davanjima i načinio zemlju zavisnom od kredita MMF-a.
Pet godina po dolasku na vlast, 1999. godine, Lukašenko je doneo dekret o obaveznom zapošljavanju na određeno vreme, kojim je ukinuo ugovor na neodređeno kao normu i naložio svim preduzećima da zaposlene prebace na ugovore na određeno. Slomivši otpor sindikata, režim je uspeo da do 2004. godine 90% svih radnika/ca prebaci na rad na određeno. Sigurno radno mesto u Belorusiji danas praktično ne postoji, što u praksi rezultuje raznim oblicima prinudnog rada.
Pored toga, Lukašenko je pre pet godina doneo omraženi zakon o „društvenim parazitima“, kojim se krivica za lošu ekonomsku situaciju svaljuje na obične ljude koji ostaju bez posla. Po ovom zakonu, svi koji, usled toga što nemaju posao, ne plaćaju porez na zaradu, moraju da plate posebnu taksu, koja može iznositi i po nekoliko stotina evra godišnje. Sve ovo prati i pooštravanje uslova za odlazak u penziju, ukidanje prava na štrajk i onemogućavanje bilo kakvog nezavisnog sindikalnog organizovanja.
Belorusija pod Lukašenkom stoga ne samo što je miljama daleko od bilo kakve radničke vlasti, već pokazuje koje su krajnje konsekvence raspojasanog državnog kapitalizma – sistema u kome partijska i državna birokratija preuzimaju ulogu vladajuće klase, eksploatišući radničku klasu zarad svojih interesa na međunarodnom tržištu.
Zbunjeno lice beloruske opozicije
Paralelno sa učvršćivanjem svoje vlasti preko represivnog aparata, Lukašenko je sistematski radio na ukidanju demokratske opozicije svom režimu. Ova opozicija, koja je otvoreno zagovarala neoliberalne reforme, oterana je sa političke scene i pretvorila se u lepezu politizovanih nevladinih organizacija. Međutim, u osvit ovogodišnje predizborne kampanje, pojavljuju se nova lica u beloruskoj politici, iz redova privatnika i bivših državnih činovnika, poput Sergeja Tihanovskog, biznismena iz Grodna koji je stekao veliku popularnost putem svog Jutjub kanala, „Zemlja za život“, na kome je govorio protiv Lukašenka, iz perspektive socijalnih problema običnog čoveka u Belorusiji. Lukašenko je uspeo da u susret izborima pohapsi Tihanovskog, deo njegovih pristalica i druge blogere/ke i komentatore/ke sa društvenih mreža koji su pokazali bilo kakve političke aspiracije, ali državna izborna komisija ipak nije mogla da odbije predsedničku kandidaturu Sergejeve supruge, Svetlane Tihanovske.
Nastupajući u početku kao outsajder na izborima, Tihanovska i koalicija koja se formirala oko nje nisu imali politički program koji je dosezao dalje od rušenja Lukašenka. Ekonomski deo njenog programa prepisan je od stare „demokratske opozicije“ i pun je neoliberalnih reformi, za koje malo ko na levici može da tvrdi da će Belorusiji doneti išta dobro. Međutim, većina njenih glasača pre svega je motivisana antilukašenkovskom retorikom koja u prvi plan stavlja socijalna pitanja. O tome u kojoj meri su nejasne smernice kojima se ova koalicija rukovodi govori i to što je jedna od istaknutih saveznica Tihanovske, Marija Kolesnikova, na jednom od predizbornih mitinga govorila o vraćanju poštovanja radnicima i radnicama i o radničkoj kontroli u beloruskim firmama. Konačno, veliki deo glasača rezigniran je i načinom na koji Lukašenko upravlja odgovorom na epidemiju koronavirusa, podsmevajući se bolesti, prikrivajući informacije i prebacujući svu odgovornost na obične ljude koji umiru od virusa.
Radnička politika – klica koja (ne)će isklijati?
Više od deset dana mediji prenose vesti da u protestima protiv Lukašenka učestvuje i organizovana radnička klasa. Već 13. avgusta, novinari su izvestili o štrajku u više državnih preduzeća, a u predstojećim danima na ulice Minska izašlo je radništvo elektrotehničke, automobilske i traktorske industrije. Međutim, sve ovo je i dalje vrlo daleko od generalnog štrajka. Većina ovih akcija nisu štrajkovi u pravom smislu te reči: potpisuju se peticije na radnim mestima, traže se sastanci sa upravom, drže se mitinzi ispred fabrika. Ne postoji koordinacija između nezavisnih sindikata i delova radničke klase koja se organizuje, a najveći deo zahteva koje ističu pobunjeni sindikati i dalje nema socijalnu dimenziju i ne doprinosi izgradnji solidarnosti unutar klase, koja bi prevazišla krug simpatizera Tihanovske i ujedinila sve radnike i radnice.
Izuzetak je nova inicijativa marksističkih, komunističkih i levičarskih grupa u Belorusiji, StrikeBY, koja se organizuje preko Telegram kanala koji broji više hiljada pratilaca. Oni su istakli svoje zahteve, suprotstavljajući se kako antisocijalnoj politici Lukašenkovog režima, tako i neoliberalnim reformama koje nudi opozicija.
Posle masovnih protesta ovog vikenda, na kojima je učestvovalo preko dve stotine hiljada ljudi, iz Belorusije stižu dve slike: s jedne strane – bezobalne mase mirnih demonstranata/tkinja koji za sada nemaju odgovor na to kako dalje protiv Lukašenka; s druge strane – ogromni represivni aparat, te i sam Lukašenko i njegov petnaestogodišnji sin, koji, obojica naoružani, helikopterom obilaze vojsku i policiju koja brani njihov režim od naroda. Još uvek nije jasno koji put će Belorusiju izvesti iz ove krize. Ono što je sigurno jeste da će, ako Lukašenko bude pao, radnička klasa morati da se organizuje i da ne dozvoli novoj-staroj političkoj eliti da na talasu antilukašenkovskog nezadovoljstva uvede neoliberalne reforme koje će dodatno unazaditi položaj radnika i radnica u Belorusiji.