Dok čekamo konačnu odluku o kaznama za osuđene pripadnike neonacističke kriminalne organizacije Zlatna zora, prenosimo izveštaj s terena našeg druga Panosa Petrua, aktiviste grčke revolucionarno-socijalističke organizacije DEA, o istorijskom sedmom oktobru, kada su desetine hiljada ljudi na ulicama proslavile veliku pobedu grčkog antifašističkog pokreta. Borba se nastavlja!
Sedmi oktobar 2020. godine ostaće upamćen kao istorijski dan. Tog dana, grčke sudije su proglasile neonacističku stranku Zlatna zora kriminalnom organizacijom, nakon višegodišnjeg sudskog procesa koji se smatra jednim od najznačajnijih procesa vođenih protiv fašističke organizacije još od završetka Drugog svetskog rata.
Zlatna zora je nacistička paravojna banda čiji istorijat nasilnih kriminalnih aktivnosti seže još u osamdesete i rane devedesete godine. Nakon 2010. godine Zlatna zora je doživela zabrinjavajuć uspon, ušla je u grčki parlament i pokušala da teroriše imigrante/kinje, levičare/ke, anarhiste/kinje, LGBTQ osobe itd. Svet je, u opštem kontekstu uspona desnopopulističkih ili krajnjedesnih partija koje (se pretvaraju da) „igraju po pravilima“ liberalnih režima, posvedočio prilično jedinstvenom razvoju u Grčkoj: došlo je do uspona grupe koja je uživala masovnu podršku i parlamentarnu zastupljenost, i to u kombinaciji sa otvoreno fašističkom ideologijom i nasilnim, kriminalnim „skvadrizmom“ na ulicama (tj. organizovanjem paradržavnih fašističkih milicija nalik onima u vreme uspona italijanskog fašizma u 20. veku). Ovo, međutim, više nije slučaj. Zlatna zora je na prošlogodišnjim izborima, održanim u junu, napokon izbačena iz parlamenta – nije uspela da pređe cenzus od 3%. Tokom ovih pet godina suđenja, prošla je kroz seriju internih raskola, političkih kriza i opšte dezorganizacije. Istorijska presuda Atinskog apelacionog suda zadala joj je završni udarac i uništila svaku šansu da se ponovo vrati u politički život.
Presuda doneta sedmog oktobra je znamen pravde i potvrda nevinosti žrtava.
Ovo je pravda za Pavlosa Fisasa, poznatijeg po svom umetničkom imenu Killah P („Ubica prošlosti“): antifašističkog repera koji se odlučno suprotstavio nacističkom „bataljonskom odredu“ kako bi zaštitio svoje prijatelje, i koji je 18. septembra 2013. godine brutalno ubijen. Tada je Zlatna zora još uvek bila partija u usponu – Pavlosova žrtva je preokrenula situaciju i otvorila put za potonji pad Zlatne zore. Stih jedne od Pavlosovih pesama (inače obrade verovatno najpoznatije pesme u solo karijeri grčkog muzičara Janisa Agelakasa), koji se ugrubo može prevesti kao „Nema šanse da me bude strah“, postao je slogan, stiker, hešteg. „Pavlos živi!“ – tako glasi borbeni poklič antifašističkog pokreta i na hiljade mladih (i ne samo mladih) ljudi.
Ovo je pravda za njegovu majku, Magdu Fisu: tragičnu figuru koja se tokom proteklih sedam godina, koliko je prošlo od ubistva njenog sina, preobrazila u jedinstvenu heroinu i inspirativan simbol antifašizma – zahvaljujući svojoj divljenja vrednoj izdržljivosti, čvrstini i borbenosti u zahtevanju pravde. Za majku koja je jednom prilikom rekla da je „izgubila dete, ali je našla hiljade nove dece“. Za voljenu ženu koja je poznata kao „majka svih nas“.
Ovo je pravda za Šehzada Lukmana: raniju žrtvu ubistvenog nacističkog nasilja. Šehzad se 17. januara 2013. godine biciklom vozio na posao, kada su ga presrela dvojica članova Zlatne zore i nožem izbola nasmrt. No, Šehzad je bio tamne puti i nije bio (rođeni) Grk, pa njegovo ubistvo, nažalost, nije izazvalo podjednako široku osudu.
Ovo je pravda za Hadima Huseina, Šehzadovog oca: on je iz Pakistana doputovao u Grčku ne bi li se izborio za pravdu za svog sina. Impozantna figura, visoko cenjena tokom čitavog suđenja, Hadim je uvek bio prisutan na sudu (iako je poseban sudski proces za njegovog sina već bio završen), rame uz rame sa Magdom, na antifašističkim protestima, i zaglušujuće tih – sve dok ovog sedmog oktobra nije prošaptao „Pobedili smo“.
Ovo je pravda za sve žrtve neonacističkog nasilja tokom proteklih 30 godina i za njihove bližnje.
Ovo je pravda za sve nas koji godinama i decenijama unazad učestvujemo u borbi protiv fašizma: za „veterane/ke“ koji još od ranih devedesetih godina posvećuju svoje vreme i energiju borbi protiv Zlatne zore; za potonje generacije aktivista i aktivistkinja, ljude koji su napravili svestan izbor da ne tolerišu fašizam i koji su svih ovih godina ustajali protiv njega. Borili su se na ulicama, u svojim školama, u svojim komšilucima, na svojim radnim mestima. Svako od njih je ugradio po jedan kamenčić u snažni zid koji je danas zaustavio naciste.
Ne možemo da ne pomenemo ulogu koju su odigrali advokati-aktivisti, koji su tokom suđenja zajedničkim snagama oformili tzv. Građansku akciju. Oni su tokom proteklih pet godina izvojevali tešku pravnu bitku. Tu su i hrabri svedoci i svedokinje koji su se oduprli što otvorenim pretnjama, što prijateljskim savetima da „gledaju svoja posla“, i koji su se svojevoljno pojavili na sudu kako bi svedočili. Moramo da pomenemo i dobrovoljne novinarske mreže koje su pokrivale suđenje dok su masovni mediji ćutali. Njihovi napori i posvećenost bili su neverovatni – a ishod suđenja nipošto nije bio unapred predodređen. Državna tužiteljka Adamantija Ikonomu je, u poslednjem očajničkom potezu delova takozvane „duboke države“ da spasu svoje kriminalce, predložila da vođe i članovi Zlatne zore budu oslobođeni svih optužbi. Ovo je krunski dokaz da ne smemo imati poverenje u dobru volju „pravosudnog sistema“. To su priznali i advokati odbrane Zlatne zore, kada su na sudu rekli da, „bez advokata u Građanskoj akciji, vi [antifašisti] ne biste ni imali slučaj“.
Advokati su odradili svoj deo posla u sudnici – mi ostali smo odradili svoj na ulicama. Nikada nećemo zaboraviti ogromnu antifašističku pobunu kada se pročula vest da je Pavlos ubijen – hiljade i hiljade ljudi (dakle, ne samo „dežurnih krivaca“ za antifašistički angažman) širom Grčke protestovalo je ispred lokalnih kancelarija Zlatne zore. Ova narodna mobilizacija odigrala je ogromnu ulogu u primoravanju države da optuži svoje dotadašnje štićenike za nacističke zločine.
Sedmog oktobra je sudstvo zvanično priznalo ono što je antifašistički pokret godinama vikao: oni su kriminalci!
Čitavo vođstvo Zlatne zore proglašeno je krivim za članstvo u kriminalnoj organizaciji. Njen dugogodišnji „firer“, Mihalolijakos, kao i najuži krug njegovih pristalica proglašeni su krivim za rukovođenje kriminalnom organizacijom. Najozloglašeniji „bataljonski odred“ Zlatne zore – onaj u atinskom predgrađu Nikaja – proglašen je krivim za ubistvo Pavlosa Fisasa (s izuzetkom dvojice članova „odreda“). Đubrad koja su napala grupu egipatskih ribara proglašena su krivim za pokušaj ubistva. Kriminalci koji su napali sindikalce Komunističke partije Grčke dok su ovi lepili plakate u jednoj od „zona sukoba“ sa Zlatnom zorom takođe su proglašeni krivim (premda ne za pokušaj ubistva, već samo za nanošenje teških telesnih povreda). Ova presuda nije obogaljila samo Zlatnu zoru i njenog „firera“, već i raznovrsne fašističke „izdanke“ koje su nedavno pokrenuli Mihalolijakosovi bivši saradnici – u pokušaju da spasu svoje pacovske repove sa broda koji tone. Krivi su, svi do jednog!
Oni koji veruju u solidarnost i antifašizam su od ranog jutra, ispred suda, nedvosmisleno pokazali da je narod već presudio fašistima. Mase ljudi stale su iza narodne presude: „Ljudi zahtevaju da se nacisti nađu iza rešetaka!“ Za mnoge od nas, bila je to najveća demonstracija antifašizma kojoj smo ikada posvedočili. Bio je to i jedan od najvećih protesta generalno u poslednjih nekoliko godina. Sve snage levice su se napokon okupile i stale rame uz rame; sindikati, škole, univerziteti, organizacije radikalne levice, anarhističke grupe, feministički kolektivi, umetnici/e, fudbalski navijači/ce – svi su pozvali na protest, i desetine hiljada ljudi su se odazvale pozivu. Policija je procenila da je u protestu učestvovalo oko 20.000 ljudi. To je jako konzervativna procena: reka antifašista i antifašistkinja razlila se dugom atinskom avenijom Aleksandras, a njeni rukavci preplavili su okolne ulice i aleje. Bilo je teško napraviti ijedan korak u tako gustoj masi ljudi!
Opseg, vatrenost i živost protesta dozvala je u sećanje neke od najinspirativnijih i najlepših trenutaka bliske istorije društvenog otpora u Grčkoj. Kada je presuda objavljena preko megafona, pokliči i slavlje gromoglasno su grunuli ulicom – svi smo bili ekstatični i ispunjeni novom energijom. Ovo je bio naš zajednički urlik pravde i radosti.
Vlada je pak u međuvremenu odlučila da u praksi primeni svoju doktrinu o „postojanju dva, podjednako opasna, ekstrema“. Ovakav diskurs se prethodnih dana često mogao čuti iz usta pripadnika vladajuće partije – suđenje se bližilo kraju i trebalo je povući znak jednakosti između nacističkog terora i levičarske borbe. Dok su sudije izricale presudu fašističkim zločincima, policija je bez ikakvog povoda napala desetine hiljada antifašista i antifašistkinja koji su se okupili ispred suda sa zahtevom da fašisti budu osuđeni. Sama veličina protesta podsetila je naše vladaoce da im preti značajna sila – ali podsetila je i one kojima se vlada koliko su moćni kada se zajedno pobune. Vlada je, dakle, pokušala da „istera“ ovog „đavola“ – da ospe paljbu po ljudima kojima je zajednički izlazak na ulice ulio samopouzdanje. Njen cilj je bio da pošalje poruku: „Nemojte da vam je išta palo na pamet.“
Svega nekoliko sekundi nakon što je presuda objavljena, vodeni topovi su počeli da ispaljuju mlazove na masu koja je slavila, a interventna je uletela kako bi bacila suzavac. Pod punom „ratnom spremom“, interventna policija je – uz podršku četiri (!) oklopna vozila sa vodenim topovima – pojurila ljude niz aveniju Aleksandras, terajući masu stotinama metara dalje od suda i iz okolnih ulica. Bilo je i više nego očigledno da je čitava akcija bila unapred isplanirana i da je dato naređenje odozgo da se atinske ulice očiste od ljudi.
Takođe je bilo i više nego očigledno da su policajci bili još kako spremni da slede ova naređenja, pokazujući „preteranu revnost“ u ispunjavanju svog zadatka. Pandure je očito razočarala presuda protiv njihovih nacističkih prijatelja, a otvoreno antifašističko slavlje koje im se odvijalo pred očima dodatno ih je ozlojedilo. Policijska operacija protiv demonstranata/tkinja više je podsećala na „odmazdu“.
Pa ipak, suzavac danas nije uspeo da pomuti suze-radosnice.
Pustimo vodeće medije da iznova i iznova vrte fotografije nekoliko prevrnutih kontejnera nasred ulice, ili nekoliko ugaraka koji su zaostali iza Molotovljevih koktela bačenih dok smo se povlačili. Pustimo ih da viču da smo „nasilni demonstranti/kinje“! To nisu one fotografije koje hvataju suštinu ovog sedmog oktobra; suština, naprotiv, leži u neverovatnim prizorima mora ljudi koje se obrušilo na naciste, a čije fotografije sada kruže internetom. Suština leži u fotografijama gospođe Magde – čiji je nenadoknadivi gubitak napokon ublažen, čiji je sin napokon osvećen – koja ispred suda diže pesnice uvis i viče: „Uspeo si, Pavlose! Uspeo si, sine moj!“
Bez obzira na njihova nastojanja da prekinu naš protestni dan, da nam oduzmu pravo da proslavimo svoju pobedu, na hiljade nas ponovo se spojilo u kompaktnu masu, i tako smo od suda odmarširali do centra grada i Trga Sintagma, zaustavivši se ispred zgrade grčkog parlamenta.
Ovo suđenje će imati još nekoliko epizoda. Sada će advokati odbrane sudu predstaviti „olakšavajuće okolnosti“ po naciste, nakon čega će se preći na odlučivanje o konkretnim kaznama. Na nama je da izvršimo dalji pritisak i zahtevamo najteže moguće kazne za osuđene članove Zlatne zore, kako bi poslužili kao primer svim drugim fašistima.
Naravno, ovim se borba protiv fašizma, rasizma, netrpeljivosti i mržnje ne završava. Dok je sistema koji rađa ova zla i služi se njima kako bi opstao, pred nama je još puno bitaka. Ali ljudi sa kojima ćemo se boriti danas su izašli na ulice i glasno obznanili da su tu. Presuda protiv nacista ispunila je naša pluća novim, svežim vazduhom; „Pobeda!“ – to je poklič koji se razlio hiljadama usta. U ovim teškim vremenima, to je nešto neprocenjivo vredno. Novu krepkost su nam ulili i prizori ispred suda, prizori s ulica brojnih gradova i gradića širom Grčke – prizori mora demonstranata i demonstrantkinja, simbola naše zajedničke snage.
Moraćemo iznova i iznova da uprežemo ovu društvenu snagu u borbama koje nam predstoje. Znamo da je pred nama dug put – put borbe protiv svih oblika nepravde. Ali makar danas možemo da se, za promenu, zavalimo i radosno osmehnemo. Pavlos Fisas – tu! Učinili smo svoje, brate naš. I oni nisu prošli.