Pavle Ilić piše o skorašnjim javnim izlivima povećanog samopouzdanja desničarskih grupa u Srbiji i tome kako im se moramo suprotstavljati.
Odakle početi u razumevanju pozadine, konteksta i posledica napada na izložbu grafika i stripova grupe Momci koji se desio 13. oktobra u galeriji Stara kapetanija u Zemunu? Najbolje od one stare Marksove opservacije da se istorija ponavlja dva puta – prvo kao tragedija, potom kao farsa. Uz tu ogradu da deluje da farsično ponavljanje nije ograničeno brojem.
Sam napad i reakcije koje su za njim usledile već su viđeni, ali hronologija sličnih događaja koji ukazuju na značajan rast samopouzdanja desničarskih grupica da seju strah, polarizacija situacije kojoj je udarnički doprinelo samo Ministarstvo kulture, kao i kontekst neizvesne i jezive budućnosti kojem su kumovale pandemija kovida-19 i duboka ekonomska kriza, postavljaju osnovu za to da, uprkos farsičnoj izvedbi, završimo i sa veoma tragičnim posledicama.
Pored napada petnaestak mahom maloletnika koji su uleteli u skoro praznu galeriju, bacili suzavac i uspeli da iscepaju većinu radova (ali ne i onaj oko kog se podigla najveća prašina i koji se već danima koristi kao opravdanje za upad), Miša Vacić osetio je potrebu da se širi pred kamerama upadom u beogradski CZKD; fašisti iz Levijatana uhapšeni su pa brže-bolje pušteni nakon što su izmlatili jednog četrnaestogodišnjeg junaka koji je odbio da se javno izvini za to što ih je prozivao na društvenim mrežama; otvoreno se preti dramaturzima koji rade na antinacionalističkim predstavama, a do javnosti je procurila i informacija da je u zgradi BIGZ-a trebalo da se održi koncert neonacističkih bendova[1].
U ovu odvratnu sliku uklapaju se i vesti koje dolaze iz sveta. U izvrsnom primeru toga kako konzervativna desnica utabava put jačanju fašizma, Donald Tramp je fašističkim odredima u SAD poručio da „budu po strani i da budu u pripravnosti“ dok on podgreva atmosferu neizvesnosti i paranoje pred predsedničke izbore koji će se održati za nešto više od dve nedelje. Daleko bliže nama, u Hrvatskoj, jedan dvadesetdvogodišnji ekstremni desničar otvorio je vatru ispred zgrade vlade u Zagrebu. Kako su reagovali tamošnji mediji? Tako što su skoro pola reportaže posvetili priči o pogibiji njegovog strica, dragovoljca, na ratištu kod Vukovara.
Ipak, ima i povoda za nadu. Upravo svedočimo istorijskoj presudi vođstvu grčke neonacističke partije Zlatna zora kojom je ona proglašena za kriminalnu organizaciju, a njeno vođstvo osuđeno na zatvorske kazne u trajanju između 10 i 13 godina. Moramo biti svesni dve stvari: prvo, uz sve veću polarizaciju, krizu legitimiteta sistema i propadanje životnog standarda velikog broja ljudi, reakcionarnim pokretima biće omogućeno da relativno lako manipulišu mladim, besnim i obespravljenim ljudima, koristeći ih kao topovsko meso u svojim mračnjačkim poduhvatima; drugo, kao što vidimo u Grčkoj, njihova pobeda nije neizbežna, a jedino snažan antifašistički pokret može da dovede do toga da se fašističkim ubicama stane na put i da se sama država koja ih koristi za svoje poslove natera[2] da ih prokaže i osudi.
Ministarstvo istine
Vratimo se na Srbiju. Cela stvar dodatno se komplikuje činjenicom da je Ministarstvo kulture (u daljem tekstu Ministin) odlučilo da u seriji sve luđih saopštenja odgovori na nekoliko viđenijih osuda napada, a onda i samog diskursa koji se mogao čitati na sajtu Ministarstva. Rezultat je neverovatno sličan nastupima predsednika, premijerke i drugih glavešina u razgovorima sa novinarima koji se usude da im postave bilo šta osim unapred pripremljenih i aminovanih pitanja: podmetanje, vrdanje, okrivljavanje žrtve i jako mnogo pravedničkog gneva.
Neko bi se našao u iskušenju da objasni ćatama u Ministinu šta je tačno njihov posao, te da postoji bitna razlika između kolumne i saopštenja ministarstva, ako ni u čemu drugom, ono u činjenici da kolumniste nit ko bira, nit ko postavlja na položaje u državnoj službi. Ipak, dok se u kancelarijama Ministina svojski uvežbava „a da ja vas nešto pitam“ manevar u svim njegovim potencijalnim oblicima, a vežbači i vežbačice na svoj već debeli štit od bilo kakve odgovornosti nadodaju i činjenicu da Srbija još uvek nema vladu (osim tehničke), te da će ih rokada zaduženja lagano zaštititi i od najblažih posledica sopstvenih nastupa, postavljaju se bitni presedani. Njihov značaj tim je veći što su ih prepoznale ne samo umetničke organizacije, već i skup radnika i radnica iz oblasti mentalnog zdravlja, koji je odlučio da podigne glas pozivajući struku da potpiše peticiju u kojoj se osuđuje rečnik Ministina kao izvor dalje stigmatizacije osoba sa mentalnim problemima.
Naposletku, umetnost može biti i reakcionarna i progresivna (nije kao da je Ministinu do distinkcije naročito stalo), o njenim porukama može se diskutovati i one se mogu kritikovati – ali implicitno dopuštati, odnosno pravdati i relativizovati njeno nasilno gušenje, ne sme biti prihvatljivo. U vezi s time, ako to pravo osporavamo državnoj instituciji, moramo se čuvati i „čuvara javnog morala“ u sopstvenim redovima koji izmeštaju diskusiju koja se o ovom događaju mora voditi sa problema desničarskog nasilja i državne cenzure na pitanje estetskih doživljaja.
Držav(i)ni neprijatelji
Umesto da ulazimo u dekonstrukciju maestralne reakcije na pomenutu peticiju, treba se na sekund uozbiljiti. Šta se, tačno, desilo od utorka uveče do danas? Nahuškani maloletnici koje je neko očigledno organizovao dobili su implicitnu podršku Ministarstva kulture u njegovoj reakciji na tobože ugroženi javni moral. Svako iole viđeniji ili organizovaniji ko se drznuo da kaže: „Čekaj malo, jeste li vi pri sebi?“, dobio je salvu uvreda od strane istog tog ministarstva i smešten je u redove namaštanih „satanista“ [sic], čime je odgovornost za eventualne napade kojima će biti izloženi prebačena na same potencijalne žrtve (jer se čitava drama odvija dok u pozadini kuca nepogrešivi metronom pretnji – anonimnih, javnih, pojedinačnih i grupnih).
Država, dakle, pokazuje, još od nereda na ulicama u julu, da je spremna da promeni svoj odnos prema fašističkim banditima i da ih sa kratkog lanca prebaci na malo duži, ustupajući im delić monopola nad silom, tačno u onim aspektima u kojima još uvek ne sme da naređuje policiji i vojsci da obavljaju njene prljave poslove: kad treba srušiti kuću romske porodice da bi se oslobodio teren za investitora; prekidati političke događaje koji se ne uklapaju u ideološku matricu nacionalizma i skreću pažnju na socijalne probleme; zapaliti kuću novinara… U najnovijem izdanju, kad treba stati na put pokušajima da se u životu održi ono što je ostalo od andergraund kulturnoumetničke scene.
Ovo je opasna taktika koja vrlo brzo može dovesti do normalizacije fašističkog prisustva u svakodnevnom životu. Pridodamo li celoj računici i faktor novčanog interesa (pretvaranje i druge polovine Stare kapetanije u kafanu, u skladu sa sveopštom kafanizacijom Zemuna, ubijanje kulturnoumetničke scene u zgradi BIGZ-a i njeno usisavanje u Beograd na vodi), jasno je da država nema razloga da na ovo divljanje ne zažmuri, čak i onda kada se ono obavlja autonomno u odnosu na naredbe službi zaduženih da usmeravaju i huškaju fašističke i druge batinaše.
Broj ljudi koji bivaju proglašeni nekom vrstom javnog neprijatelja od ove godine postojano raste, između ostalog zahvaljujući i kampanji organizovanog medijskog linča koju predvodi portal Prismotra. Sprega država–krupni kapital–fašističke bande deluje spremna da očisti što virtuelni što fizički prostor od najglasnijih i najtvrdoglavijih protivnika njihovih planova i vizija. Ako su oni prešli u napad, a svi su znaci da je to slučaj, mi moramo organizovati širok odbrambeni front koji će braniti one najugroženije, ali i u okviru kog će se razvijati ideje o tome kakvo društvo želimo da izgradimo – ideje bez kojih nećemo moći da inspirišemo većinu da okrene leđa mračnjaštvu, fašizmu i strahu i povede borbu za pravednije društvo. Nije dovoljno biti zgrožen nad ovim događajima, moramo se organizovati.
Lekcije pomenute antifašističke pobede u Grčkoj tu su ključne – antifašizam nije supkultura, niti se sa fašistima treba obračunavati njihovim metodima i u tajnosti. Antifašistički front mora uzdići poziv na borbu protiv fašizma kao civilizacijsku tekovinu i uključiti u sebe sve one snage koje imaju potencijal da ruše status quo u našem društvu, a ne da ga nasilno brane: levicu, sindikate, umetnike, ekološke inicijative i sve ostale koji žele da se bore za društvo pravde i solidarnosti.
[1] Do koncerta na kraju nije došlo, da li zbog toga što su neonacisti izgubili priliku da ga održe u tajnosti, da li zbog toga što je cela stvar bila dimna zavesa.
[2] Bukvalno natera, budući da je javna tužiteljka u ovom slučaju u više navrata zahtevala odbacivanje tužbi za organizovani kriminal.