Aranžman sa MMF-om je početak neobjavljene ofanzive političkih i poslovnih elita protiv radnog stanovništva u Srbiji. On označava zakivanje poslednjeg eksera u kovčeg socijalnog liberalizma, onakvog kakav nam je do sada u Srbiji bio poznat.
Aranžman sa MMF-om je početak neobjavljene ofanzive političkih i poslovnih elita protiv radnog stanovništva u Srbiji. On označava zakivanje poslednjeg eksera u kovčeg socijalnog liberalizma, onakvog kakav nam je do sada u Srbiji bio poznat. Svaka pretenzija da će integracije u svetsko tržište da izvuku Srbiju iz bede u koju ju je uvukla vladavina Slobodana Miloševića nestaje sa svakim preduzećem koje se privatizuje i gura u stečaj, svakim otpuštanjem sa posla, svakim novim oporezivanjem stanovništva, svakim porastom cena školstva i zdravstva. Jedini put iz krize pruža povezivanje svih onih delova stanovništva koji imaju interes da očuvaju svoja preduzeća, poslove, svoju platu, porodicu, svoje obrazovanje i svoje dostojanstvo.
Omladina, radništvo, nezaposleni i svi obespravljeni građani Srbije imaju bezbroj razloga da se angažuju u borbi za svoja ekonomska i socijalna prava. Ipak, mnogi osećaju da su iznevereni od strane političkih partija i obeshrabreni od strane medija.
To nije čudo, budući da nam se stalno priča kako smo u krizi zato što smo živeli daleko iznad svojih mogućnosti. Drugim rečima, trebalo bi da smo zahvalni što je za kupovinu prosečne potrošačke korpe u našoj zemlji u januaru ove godine bilo potrebno 1,21 prosečne neto zarade, kako pokazuju istraživanja Saveza samostalnih sindikata Srbije, jer smo, u stvari, verovatno zaslužili još dublju bedu.
Zato sada moramo biti spremni na dalje stezanje kaiša. Vlada će teret krize prebaciti na stanovništvo, bilo u obliku „solidarnog poreza“ na zarade, kasapljenja javnog sektora, viših cena transporta, obrazovanja i lečenja, ili kroz privatizaciju državnih monopola uz masovna otpuštanja.
To je cena za pomoć MMF-a Srbiji. U zamenu za aranžman od tri milijarde evra, Vlada mora da usvoji rebalans budžeta, predloži promene poreskih propisa radi ostvarenja planirane ekonomske politike i obezbedi potvrdu od međunarodnih kreditora da neće smanjivati obim kredita privatnim pravnim licima u Srbiji tokom 2009.
Međutim, zbog toga što je budžetski deficit ove godine predviđen da bude 190 milijardi umesto planiranih 50 milijardi dinara, Vlada će 100 milijardi dinara nadoknaditi povećanim prihodima i smanjenim rashodima, tako da će faliti još 90 milijardi dinara, što je tri odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Ukoliko rupa bude veća, doći će do ponovnih pregovora sa MMF-om.
Drugim rečima, možemo zaključiti da će naša „tajkunska demokratija“ očekivati od nas još veće žrtve nego do sada. A ta žrtva neće biti radi ponovnog pokretanja proizvodnje, jer će Srbija imati pad od dva odsto bruto domaćeg proizvoda, već zarad osiguravanja dugova stranim bankama i kreditorima, tj. zarad održavanja na površini sistema, koji nas je i doveo na sami rub egzistencije.
Kraj jedne epohe
Ekonomska kriza je razotkrila neodrživost privrednog ustrojstva kakvo u ovoj zemlji postoji od Petooktobarske revolucije. Tranziciona vlast je socijalni mir održavala putem porasta u zajmovima potrošačima i preduzećima u uslužnom sektoru, kao i niskih poreza na strani kapital, kako smo objasnili još u decembarskom broju Solidarnosti, u analizi pod naslovom „Balkan i finansijska kriza“ (Solidarnost, br. 5).
Međutim, kako to detaljno objašnjava tekst „Propast kapitalizma u Srbiji“ u ovom broju, cilj međunarodnih finansijskih institucija i investitora nikada i nije bio podizanje naše privrede na noge pokretanjem proizvodnje i stvaranjem domaćeg režima akumulacije kapitala.
Naprotiv, njihov glavni cilj je bio sticanje preduzeća koja su ili siguran izvor profita ili od geostrateškog značaja: bankarstvo, telekomunikacije, energetika, određene strateške ekstraktivne industrije, industrija alkohola, duvanska industrija i još neki državni monopoli poput JAT-a.
Budući da je stvoreni dobitak mahom izlazio iz zemlje, a da nije bilo ulaganja u proizvodnju, Vlada je odlučila da održava potražnju prvenstveno putem uvoza i putem kredita da bi se taj uvoz platio. To ju je gurnulo u ruke međunarodnih finansijslih institucija.
Glavna kontradikcija u ovoj razvojnoj strategiji bila je upravo to da je izvoz hronično zaostajao za uvozom što je prouzrokovalo rast cena. Naša privreda je stoga sve više zavisila od zaduživanja, što je, u nedostatku rasta u realnoj ekonomiji, samo pogoršavalo našu zavisnost od inostranstva.
Dakle, neoliberalni model bi sam od sebe u nekom trenutku ušao u ozbiljnu krizu, ali je tu krizu svakako ubrzala i produbila svetska finansijska kriza tokom prošle i početkom ove godine.
To je bilo moguće predvideti, kao što smo još od novembra pisali. Članak „Nećemo da platimo, vreme je za borbu!“ (Solidarnost, br. 4) prenosi da je kapitalizam ulazio u duboku krizu globalnih razmera i da se moglo očekivati da će svetska kriza dovesti do povlačenja stranih zajmova i investicija iz Srbije.
Drugim rečima, „socijalno odgovorna“ Vlada ulazi u klopku koju je sama sebi postavila: moraće da pogazi svoja izborna obećanja građanima, kako bi dokazala svoju odgovornost i pouzdanost krupnom kapitalu, što smo i očekivali od leta prošle godine (vidi redakcijski članak „Socijalno (ne)odgovorna vlada“, Solidarnost, br. 2).
Ako spas ne treba očekivati u stranom kapitalu, nećemo ga naći ni u državnoj injekciji od milijardu i dvesta miliona evra u domaću privredu u vidu besplatnih kredita gazdama, jer će ona biti iskorišćena da se otplate već postojeći dugovi, putem racionalizacije na račun zaposlenih: masovnim otpuštanjima ili smanjivanjem plata.
To nikako ne bi pokrenulo proizvodnju zato što bi broj potrošača u društvu opao.
U ekstremnim slučajevima, došlo bi i do prodaje mašina i pogona, kao i zatvaranja firmi, što bi samo produbilo krizu.
Nije iznenađujuće, dakle, što je, samo u februaru ove godine, industrijska proizvodnja pala za dodatnih 20 odsto. Činjenica, koju je početkom februara ove godine plasirala Privredna komora Srbije, da je Srbija u 2008. godini ostvarila tek 73% BDP-a iz 1989. i tek 51% industrijske proizvodnje mereno BDP-om iz 1989, govori o tome da mi u suštini krizu nikada nismo ni prevazišli, već da sve dublje tonemo.
Zato se ne sme prihvatiti često poturana laž da je razlog za krizu preveliki državni aparat u kom zaposleni uživaju prevelike plate i koji troši previliki deo nacionalnog dohotka. To je očigledan pokušaj podele radničke klase i onemogućavanja generalizovanog otpora protiv napada na životni standard velike većine građana. Kao da nije dovoljno što se taj napad vrši u ime jednog propalog društvenog sistema.
Otpor sistemu – solidarnost je naša snaga
Ljude koji žive od svog rada mnogo više interesuje očuvanje svojih preduzeća i radnih mesta od onih koji su vlasnici više radnih mesta i koji zapošljavaju radništvo za bedne sume novca – bili to strani investitori ili domaći poslodavci.
Zato bi i svi ostali obespravljeni slojevi u društvu – studenti, penzioneri, nezaposleni – trebalo da najracionalniji put iz krize vide u povezivanju sa radničkom klasom.
„Narodni bes širom sveta bukti kao rezultat rastuće nezaposlenosti, smanjenja i zamrzavanja plata, spasavanje banaka, i pad u vrednosti stanova i štedionica i penzionih fondova.“
Tako bar tvrdi izveštaj prestižne londonske Ekonomske obaveštajne jedinice (Economist Intelligence Unit) pod naslovom „Postavljanje barikada“ (Manning the barricades), koji je rangirao zemlje prema intenzitetu krize. Srbija se nalazi na šezdeset i šestom mestu na listi od sto šezdest i pet zemalja.
To je nekih jedanaest mesta iza Letonije, u kojoj je vlada pala u februaru ove godine, pa čak i četrdeset i tri mesta ispred Islanda, gde je u januaru narodni bunt takođe srušio vladu zbog finansijske krize.
Ovo nisu izolovani slučajevi izlaska naroda na ulice u odbrani svojih interesa. Radnička klasa Francuske je dva puta od početka ove godine stupila u generalni štrajk, zahtevajući zaštitu svojih radnih mesta i uslova rada. Nedavno smo bili svedoci sveopšteg narodnog bunta u nama ne toliko dalekoj Grčkoj.
Šta da se radi?
Otpor Vladinim merama je i u Srbiji neminovan. Međutim, alternativu koja bi odgovarala većini stanovništva ne nudi ni jedna parlamentarna stranka, niti bilo koja značajnija organizacija.
Štaviše, ukoliko Vlada uspe da podeli stanovništvo na radnice i radnike javnog i privatnog sektora, na radnice i radnike ovog ili onog preduzeća, na studente i studentkinje ovog ili onog fakulteta, na penzionere i penzionerke, heteroseksualce i homoseksualce, Srbe i manjine, onda će uspeti da nas porazi jedne po jedne i da, uz pomoć medija i represivnog aparata države, eliminiše mogućnost stvoranja pokreta za alternativni način upravljanja društvom.
Zato moramo da odozdo pritisnemo radničke sindikate, studentske organizacije i udruženja svih onih koji će u još većoj meri osetiti neoliberalni udar, da što pre izađu na ulice i jedinstveno zatraže hitnu izradu programa po kom će država da podstakne domaću proizvodnju i obezbedi domaću potrošnju putem nacionalizacije pod radničkom kontrolom svih krupnih i važnih industrija u zemlji.
Puna zaposlenost je moguća pod radnom nedeljom od trideset i dva sata bez gubitka plate.
Ipak, faktor vremena je ovde od ključnog značaja i narod neće čekati na organizacije da ga povedu u borbu. Doduše, ukoliko ne postoji nikakav pokušaj da se borba generalizuje, preti nam ambis.
Marks21 će se, budući da je prvenstveno ukorenjen među studentima, aktivno truditi da doprinese, koliko god skromno, borbenom ishodu ovog procesa kroz rad u studentskim grupama u borbi za besplatno obrazovanje i širu solidarnost sa svim slojevima društva koju su pod udarom. Spremni smo, takođe, i da intervenišemo gde god bukne borba koja može da istraje i na taj način drugima pruži inspiraciju.
Naša dužnost je da sada svu snagu skoncentrišemo na mobilizaciju za prvo veće radničko okupljanje koje bi moglo da ponudi prostor za ovakvu artikulaciju nezadovoljstva. To će svakako biti Prvi maj.
Zahtev za tridesetdvočasovnom radnom nedeljom bez smanjenja plata i uz postizanje pune zaposlenosti mogao bi da oko sebe okupi sve slojeve društva koji su na udaru – od radnica i radnika, do studenata i nezaposlenih.