Anja Ilić analizira događaje koji su obeležili prošlu sedmicu u najnovijem tekstu u rubrici „Nedelja za nama“.
Prošle srede održano je još jedno ročište Milutinu Jeličiću Jutki.
Čujte mene, „održano“; htedoh reći, odloženo. Prošle srede odloženo je još jedno ročište Milutinu Jeličiću Jutki.
Aktivistkinje i aktivisti i ovoga puta krenuli su put osnovnog suda – sada u Kruševcu, ne više u Brusu – kako bi pružili podršku Mariji Lukić i izrazili solidarnost i sa svim drugim ženama koje su na svojim radnim mestima izložene seksualnom uznemiravanju i nasilju – koje Jutka i drugi praktikanti ove raširene prakse pravdaju kao malo nužnog udvaranja u zamenu za radno mesto. Na prvom ročištu u Kruševcu nije bilo Jutkinih dobrovoljnih i nedobrovoljnih, ucenjenih podržavalaca (a naročito podržavateljki – setimo se Vukosave Đukić, koja je nagrađena otkazom nakon što je javno priznala da je bila primorana da prisustvuje prvom skupu podrške Jutki organizovanom u Brusu).
No, isto tako nije bilo ni Jutkinih advokata i advokatica – koji su, eto, na godišnjem odmoru. Baš kao što je njegova advokatica Irena Đorđević krajem novembra prošle godine, kada je trebalo da bude održano prvo ročište, bila na godišnjem odmoru. Jutkine bivše radnice ne mogu sebi da obezbede posao i dostojanstvenu egzistenciju u Brusu, a odmor od pretnji kojima su stalno izložene jer su progovorile o seksualnom uznemiravanju još je veća misaona imenica od godišnjeg odmora. Jutkine braniteljke i branitelji, međutim, malo-malo pa otputuju! Neće valjda slučaj da zastari dok su oni na tolikim putovanjima?
Kristalno je jasno da je to karta na koju igra Jutkina odbrana. Karta spore i nedostižne pravde za seksualne prestupnike. Zato nam je potreban mnogo veći pritisak odozdo, mnogo glasnija, šira i snažnija podrška Mariji Lukić i drugim ženama koje iznova pronalaze snagu da se suprotstave nasilnicima. Do sledećeg ročišta u Kruševcu, zakazanog za 23. septembar, treba da upregnemo svoje snage u izgradnju protesta koji će seksualnim prestupnicima poslati jasnu poruku – pravda će vas sustići.
„Sestre to rade za sebe“
Kada institucije (navodne) pravde i (navodne) zaštite građana ogreznu u nepravdu i direktno ugrožavanje ljudi koje navodno štite, tim istim ljudima ne preostaje ništa drugo do da preuzmu pravdu u svoje ruke. To je prošle nedelje jasno stavljeno do znanja u borbenim protestima koji su se održavali širom Meksika, povodom dva slučaja silovanja koji su se desili u Meksiko Sitiju. U oba slučaja, žrtve su bile maloletnice – devojčice od 16 i 17 godina – koje su silovali policajci.
Protesti su brzo postali poznati kao „šljokičavi protesti“ (glitter protests), nakon što su demonstrantkinje posule ministra za javnu bezbednost, Hesusa Ortu, roze šljokicama. Parola #NoMeCuidanMeViolan – „Ne brinu o meni – siluju me“ – sažela je sav bes koji žene u Meksiku osećaju prema policijskoj „zaštiti“. Prema podacima UN-a, u Meksiku svakog dana bude ubijeno devet žena. Meksički Sekretarijat za bezbednost i civilnu zaštitu procenjuje da, zbog nepoverenja žena u policiju, 94% svih silovanja ostaje neprijavljeno; a četvorica policajaca koji su u patrolnim kolima trećeg avgusta silovali sedamnaestogodišnju devojčicu još uvek nisu privedeni pravdi.
I dok se prva izabrana gradonačelnica Meksiko Sitija, Klaudija Šajnbaum, usuđuje da osudi borbene proteste rečima da „žene traže kavgu“, odnosno da „nasiljem provociraju reakciju države“, hajde da se podsetimo jedne bazične činjenice koju čak i mnogi samozvani socijalisti (pa i komunisti!) zaboravljaju – država je instrument klasne vladavine, pa tako i klasnog nasilja; država ima svoje instrumente u sprovođenju nasilja, a to su, u prvom redu, policijske i vojne snage. I država se ne libi da upregne te snage kada eksploatisani i potlačeni podignu svoje glave i pesnice i time ugroze arbitrarno određen „državni interes“.
Socijalisti i komunisti stoga ne treba da troše vreme (i neurone, što svoje što tuđe) na odbranu krvave čizme „policijskog radnika“, ili na slavljenje saradnje policijskih snaga Srbije i drugih država – poput „komunističke Kine“, čiji će policajci od jeseni patrolirati zajedno sa ovdašnjom policijom u Beogradu, Novom Sadu i Smederevu. Mnogo veća korist za radničku klasu i potlačene leži u nezaboravljanju bazičnih socijalističkih lekcija i u aktivnoj odbrani prava na protest – čijem gušenju, a ne ohrabrivanju, policijske snage primarno služe.
Komunizam na kineski način
Kina se barem tokom poslednjih godinu dana pokazala kao izuzetan primer državnog gušenja ne samo prava na otpor, već i prava na različitost. Od uvođenja kontroverznog sistema „socijalnih kredita“, koji bi u punom sjaju trebalo da zaživi naredne godine (i svet odvede još jedan korak bliže orvelovskoj distopiji kontrolisanog postojanja), preko misterioznih nestanaka studenata i studentkinja koji su podržavali radničke štrajkove, do otvaranja „prevaspitnih kampova“ za manjinsku muslimansku populaciju (Ujguri, Kazasi i drugi) koja pretežno naseljava severozapadnu autonomnu oblast Sinkjang, te toga kako se postavlja spram ogromnih protesta koji se skoro pet meseci održavaju u Hongkongu, Kina, sem u pervertiranoj i politički nepismenoj uobrazilji, ne predstavlja ni „k“ od komunističkih ideala.
Dok hongkonški protesti privlače priličnu inostranu pažnju – i služe kao pokretač solidarnih demonstracija u drugim zemljama – isto se ne bi moglo reći za tretman Ujgura u Kini. Štaviše, sve do oktobra prošle godine, Kina se pravila da tzv. prevaspitni kampovi za muslimane na njenom tlu ni ne postoje. Uprkos dokumentovanim nalazima i svedočenjima bivših zatvorenika i zatvorenica kineskih koncentracionih kampova, koji su uspeli da pronađu spas u drugim zemljama – nalazima o prisilnim sterilizacijama muslimanskih žena, o teranju zatvorenika i zatvorenica muslimanske veroispovesti da jedu svinjetinu i do u nedogled pevaju kinesku himnu (ne bi li se, jelte, „prevaspitali“), o zabranama molitvi, puštanja brade i drugih znakova „ekstremizma i terorizma“ – ovi „internati“, kako ih kineske vlasti groteskno nazivaju, nastavljaju s radom. Najmanje milion Ujgura, Kazasa, Kirgiza i pripadnika drugih turkijskih naroda, kao i neturkijskih muslimana, prošlo je kroz humanu „antiterorističku“ obuku – jer biti musliman, ne samo u Kini, evidentno znači biti i terorista.
Islamofobija: rasizam za 21. vek
Ova konotacija počela je da se ustaljuje nakon 11. septembra 2001. godine i zvaničnog početka američkog Rata protiv terorizma. Novu snagu dobila je zahvaljujući egzodusu ljudi sa Bliskog i Srednjeg istoka i iz Severne Afrike počev od 2015. godine, što su mediji pristrasno nazvali „izbegličkom“ ili „migrantskom krizom“ – aludirajući na izbeglice i migrante kao (do)nosioce krize, a ne kao na ljude koji upravo beže od krize, stradanja i rata u svojim zemljama porekla.
Muslimani su tako postali novi globalni žrtveni jarac. Samo u prošloj nedelji, najmanje dva (nova) događaja to su ponovo potvrdila – budući da smo se na gotovo svakodnevne vesti o smrtima migranata i migrantkinja na Mediteranu svikli. Naime, dve poslanice američkog Kongresa, Ilhan Omar i Rašida Tlaib – koje su ušle u istoriju kao prve dve muslimanke u Kongresu – dobile su zabranu ulaska u Izrael, kako ne bi mogle da „promovišu svoj govor mržnje“; pod govorom mržnje podrazumeva se, naravno, otvoreno nazivanje izraelskog režima okupatorskim i pružanje podrške propalestinskom BDS pokretu. Svakodnevne rasističke napade kojima su izložene „kod kuće“, u „najvećoj demokratiji na svetu“ (većoj čak i od izraelske!), da ni ne pominjemo.
Ipak, jedan od najdramatičnijih političkih događaja u novijoj istoriji počeo je da se odigrava petog avgusta, kada je Indija, predvođena nacionalističkom vladom Narendre Modija iz redova desničarske Indijske narodne partije (BJP), ukinula poseban, poluautonomni status saveznoj državi Džamu i Kašmir na severu Indije. Ovim je jedna od dve države u sastavu Indije s većinski muslimanskom populacijom – u najmilitarizovanijoj oblasti na svetu, Kašmiru, oko koje se otimaju tri okupatorske sile: Indija, Pakistan i Kina – praktično anektirana od strane Modijeve vlade, čime je otvoren prostor za naseljeničku kolonizaciju po izraelskom modelu: naseljavanje Indusa umesto većinskih muslimana, zarad preokretanja demografske slike u korist induske manjine.
Paralelno se u drugoj saveznoj državi, Asam, čak četiri miliona ljudi, većinski muslimana, nalazi pod pretnjom da izgubi građanska prava. Modijeva vlada smera da ih, kao ne-Induse – a ujedno i kao nepripadnike bilo koje od religijskih zajednica koje su proglašene za „povlašćene“, a u koje, simptomatično, ne spadaju muslimani – proglasi „stranim migrantima“, a ne indijskim državljanima. Kao što je Netanjahuova vlada u Izraelu prošle godine uspešno kodifikovala Izrael kao „državu-naciju jevrejskog naroda“, tako i Modijeva vlada utire put Indiji kao „državi-naciji induskog naroda“.
Gde su i šta rade „policijski radnici“?
Da li se vojne, odnosno policijske snage u Kašmiru, Hongkongu, Meksiko Sitiju, na ročištima Jutki u Srbiji, stavljaju na stranu naroda koji navodno štite? Naravno da ne. To su državni instrumenti koji služe demonstraciji sile, a ne demonstraciji solidarnosti.
U Kašmiru se nalazi barem 600.000 indijskih vojnih trupa, koje operišu zajedno sa policijskim i paravojnim snagama. Zaslužne su za održavanje okupacije Kašmira (sa indijske strane), za masovna ubistva, mučenja i silovanja, kao i za što glatkije sprovođenje skorašnje aneksije. Biće i za omogućavanje naseljeničke kolonizacije, ako ista krene. Pa pogledajmo samo Palestinu.
Hongkong su prošlog utorka na oku držale kineske paravojne trupe, tzv. Narodna oružana policija (PAP), koja je na stadionu u susednom gradu Šendženu držala druge velike vežbe u ovom mesecu. Milionski protesti u Hongkongu zahtevaju redovne vežbe specijalne snage koja služi „suzbijanju nemira“ – zlu ne trebalo! Interventna policija tog istog utorka suzbijala je demonstrante koji su zauzeli aerodrom u Hongkongu.
Policajci na ročištima Jutki? U Brusu su zbijali šale sa muškarcima koji su došli da podrže lokalnog velmožu. Policajci van ročišta Jutki? Asistiraju izvršiteljima u prinudnim iseljenjima. Opipavaju žene koje brane porodice od iseljenja. Ulaze u klinč sa demonstrantima na subotnjim protestima. Daju jednodnevne zabrane prilaska dokazanim porodičnim nasilnicima, a onda sležu ramenima kada žene kojima nisu pružili adekvatnu zaštitu njihovi partneri usred bela dana ubiju na ulici.
Zato je na nama, socijalistima i komunistima, da podstičemo demonstracije solidarnosti. Treba nam više od nekoliko desetina aktivistkinja i aktivista na ročištima Jutki – potrebni su nam što masovniji protesti koji će nametnuti njegovu krivičnu odgovornost i strože uslove zaštite radnica od seksualnog mobinga. U skoroj budućnosti, s izglednim egzodusom novih ljudi iz Azije i Afrike, naša solidarnost moraće da dokaže da je radnički internacionalizam jedino što može da stane na put otrovnom širenju krajnje desnice i ponavljanju „neponovljivih“ rasističkih scenarija iz prošlog veka. I nijednog trenutka ne smemo gubiti iz vida: država je sredstvo klasne vladavine. Njenu silu možemo da pobedimo samo snagom svoje solidarnosti.