Roza Luksemburg: 7. Kritika boljševičke vlasti[16 min. za čitanje]

Prevod: Nikola Tucakov

Pre stotinu godina revolucionarna kriza pretila je da raznese čitavu staru Evropu. Tokom te krize, život je položila jedna od najvećih revolucionarki XX veka, Roza Luksemburg. Njoj u čast, svakog četvrtka do kraja avgusta objavljivaćemo po jedno poglavlje pamfleta britanskog marksiste i revolucionara Tonija Klifa posvećenog njenim idejama i iskustvima.

U septembru i oktobru 1918. godine, dok je bila u zatvoru u Vroclavu, Roza Luksemburg napisala je pamflet o Ruskoj revoluciji. Kao osnovu koristila je ne samo nemačku, već i rusku štampu tog vremena, koju su joj prijatelji krijumčarili u ćeliju. Nikada nije zavišrila ili doterala taj rad, jer ju je iz zatvora oslobodio početak Nemačke revolucije.

Prvo izdanje pamfleta objavio je 1922. godine, nakon smrti Roze Luksemburg, njen drug i saborac Paul Levi. Ovo izdanje, međutim, nije bilo celovito, a 1928. je objavljeno novo izdanje na osnovu novopronađenog rukopisa.

Roza Luksemburg je zdušno podržavala Oktobarsku revoluciju i Boljševičku partiju, što je i naznačila u pamfletu, pišući:

Svu hrabrost, revolucionarnu dalekovidost i doslednost koju jedna partija može da pruži u istorijskom trenutku, Lenjin, Trocki i drugi drugovi i drugarice pružili su u dobroj meri. Boljševici su predstavljali svu revolucionarnu čast i sposobnost koje su manjkale zapadnoj socijaldemokratiji. Njihov oktobarski ustanak nije bio samo istinski spas Ruske revolucije; to je bio spas časti internacionalnog socijalizma.

Potom je pisala:

Nije reč o ovom ili onom sporednom pitanju taktike, već o kapacitetu za delanje proletarijata, o snazi da se dela, o volji za moć socijalizma kao takvog. U ovome su Lenjin, Trocki i njihovi prijatelji bili prvi, bili su oni koji su otišli napred i postali uzor svetskom proletarijatu; oni su i dalje jedini koji mogu da uzviknu, zajedno sa Hutenom*: „Usudio sam se!“

Ovo je suštinska i istrajna boljševička politika. U tom smislu je njihova besmrtna istorijska zasluga to što su marširali na čelu međunarodnog proletarijata da bi osvojili političku vlast i praktično se bavili problemima ostvarivanja socijalizma, i što su snažno uznapredovali svođenje računa između kapitala i rada u celom svetu…I u ovom smislu, budućnost svuda pripada „boljševizmu“.

Iako je za Oktobarsku revoluciju imala samo reči hvale, Roza Luksemburg verovala je da nekritičko prihvatanje svega što su boljševici uradili ne bi bilo od koristi radničkom pokretu. Marksistički metod analize, po njenom mišljenju, značio je ne prihviti bilo šta što prethodno nije bilo podvrgnuto revolucionarnoj kritici.

Bilo joj je jasno da okolnosti izolacije Ruske revolucije koju je izazvala izdaja zapadne socijaldemokratije moraju dovesti do poremećaja u njenom razvoju. Bez međunarodne revolucionarne podrške, „čak i najveća energija i najveće žrtve proletarijata u jednoj zemlji moraju neizbežno da se upletu u lavirint protivrečnosti i grešaka“.

Nakon što je istakla neke od ovih protivrečnosti i grešaka, ona jasno otkriva njihove uzroke:

Sve što se desi u Rusiji razumljivo je i predstavlja neizbežni niz uzroka i posledica, kojima su početna tačka i krajnji ishod neuspeh nemačkog proletarijata i okupacija Rusije od strane nemačkog imperijalizma. Očekivati da će pod takvim okolnostima Lenjin i njegovi drugovi i drugarice stvoriti najbolju demokratiju, najprimerniju diktaturu proletarijata i bogatu socijalističku privredu, značilo bi od njih zahtevati nešto nadljudsko. Svojim odlučnim revolucionarnim stavom, svojom primernom snagom u delanju i nesalomivom odanošću internacionalnom socijalizmu, doprineli su koliko god je bilo moguće doprineti pod takvim izuzetno teškim okolnostima.

Dok objektivni faktori mogu dovesti do grešaka revolucija, subjektivni faktori u vođstvu mogu ove greške učiniti opasnima. One su naročito opasne kada ih se pretvara u vrline: „Opasnost počinje tek kada se nužnost predstavi kao vrlina i dođe do želje da se sve taktike koje su ove kobne okolnosti nametnule uklešu u monolitan teorijski sistem, i oni požele da ih preporuče međunarodnom proletarijatu kao model socijalističke taktike“.

Ali upravo su ovu opasnu ideju u celosti prihvatile staljinističke partije (i, nažalost, neke koje su sebe nazivale antistaljinističkim).

Roza Luksemburg kritikovala je boljševike na vlasti zbog onoga što je smatrala pogrešnim merama po sledećim pitanjima:

  1. Agrarno pitanje;
  2. Nacionalno pitanje;
  3. Ustavotvorna skupština;
  4. Demokratska prava radnika.

Bavićemo se svakim pitanjem ponaosob.

Socijalistička zemljišna politika, smatrala je Roza Luksemburg, mora težiti da ohrabri podruštvljavanje poljoprivredne proizvodnje:

/…/ Samo nacionalizacija velikih zemljišnih poseda, kao tehnički najnaprednijih i najkoncentrisanijih sredstava i metoda poljoprivredne proizvodnje, može biti početna tačka socijalističkog oblika proizvodnje u poljoprivredi. Naravno, nije nužno oduzimati sitnom seljaku njegov komad zemlje, i možemo ga mirne duše ostaviti da ga superiorni doprinosi društvene proizvodnje privole, te da postane uveren najpre u prednosti udruživanja u zadruge, a potom, konačno, uključivanja u društvenu privredu u celini. Ipak, svaka socijalistička agrarna reforma očigledno mora početi sa velikim i srednjim zemljišnim posedima. Ovde pravo vlasništva mora prvo biti prebačeno na narod ili na državu, koji su, pod socijalističkom vladom, jedno te isto; jer samo to je ono što pruža mogućnost organizovanja poljoprivredne proizvodnje u skladu sa zahtevima međusobno povezane društvene proizvodnje velikih razmera.

Ipak, boljevičke mere bile su sasvim suprotne: „[…] slogan koji su boljševici istakli, neodložno preuzimanje i raspodela zemlje od strane seljaštva […] ne samo […] da nije socijalistička mera; ona čak preseca put ka takvim merama; ona gomila nepremostive prepreke socijalističkoj transformaciji poljoprivrednih odnosa“.

I Roza Luksemburg je, sasvim tačno, što je život pokazao, proročki ukazala da će raspodela zemljišnih poseda među seljaštvom ojačati moć privatne svojine na selu, i time stvoriti dodatne poteškoće na putu ka podruštvljavanju poljoprivrede u budućnosti:

Nekada je postojao samo mali stalež plemićkih i kapitalističkih zemljoposednika i mala manjina bogate seoske buržoazije koji bi se protivili socijalističkoj zemljišnoj reformi. Eksproprijacija njihovog imetka od strane revolucionarnog masovnog pokreta naroda bila je dečija igra. Ali sada, nakon „preuzimanja“, kao protivnik bilo kakvog pokušaja podruštvljavanja poljoprivredne proizvodnje javlja se ogromna, novonastala i moćna masa seljaka sa zemljom, koji će svim silama braniti svoju novostečenu imovinu od bilo kakvog socijalističkog napada.

A ova činjenica – izolacija male radničke klase u moru neprijateljskih, nazadnih, sitnokapitalističkih seljaka – pokazala se kao vrlo značajna za uspon Staljina!

Međutim, Lenjin i Trocki nisu imali drugog izbora. Istina je da je program Boljševičke partije predviđao nacionalizaciju svih zemljišnih poseda. Takođe, Lenjin se godinama oštro sukobljavao sa eserima koji su se zalagali za raspodelu zemlje zemljoposednika među seljaštvom. Međutim, 1917. godine, kada je zemljišno pitanje zahtevalo hitno rešenje, on je istog trena usvojio slogane esera, odnosno slogane spontanog seljačkog pokreta. Da boljševici to nisu učinili, oni i gradska radnička klasa koju su predvodili bili bi izolovani od sela, a revolucija bi bila mrtvorođena, ili, u najboljem slučaju, kratkog veka (kao Mađarska revolucija iz 1919. godine).

Nikakvim strateškim ili taktičkim naporima boljševici nisu mogli da prevaziđu osnovnu protivrečnost Ruske revolucije – činjenicu da su je izvele dve različite i protivrečne klase, radnička klasa i seljaštvo, prva kolektivistička, a druga individualistička. Već 1906. godine Trocki je pretpostavio postojanje mogućnosti da će se buduća revolucija, u kojoj će radnička klasa predvoditi seljaštvo, završiti njihovim toliko oštrim sukobom da će samo širenje revolucije moći da spase radničku vlast od pada:

Ruski proletarijat […] suočiće se sa organizovanim neprijateljstvom svetske reakcije i sa spremošču svetskog proletarijata da organizovano pomogne revoluciji. Ostavljenu samoj sebi, radničku klasu Rusije zgaziće kontrarevolucija kada se seljaštvo okrene od proletarijata. Ništa neće ostati radnicima sem da povežu sudbinu svoje političke vlasti, i time sudbinu celokupne Ruske revolucije, sa socijalističkom revolucijom u Evropi.

Procena Roze Luksemburg o boljševičkoj agrarnoj politici pokazuje istinsko poznavanje situacije u razvoju Ruske revolucije, i ukazuje na česte opasnosti inherentne boljševičkim merama. Međutim, situacija nije dopuštala boljševicima bilo kakvu drugačiju revolucionarnu agrarnu politiku osim one koju su sproveli: priklanjanje demokratskoj, spontanoj želji seljaštva da se izvrši raspodela zemlje preuzete od zemljoposednika.

Roza Luksemburg nije bila ništa manje kritična prema boljševičkoj politici po pitanju nacija, upozoravajući na najkobnije opasnosti po revoluciju:

Boljševici su delom odgovorni za činjenicu da je vojni poraz pretvoren u kolaps i raspad Rusije. Štaviše, boljševici su sami, velikim delom, zaoštrili objektivne poteškoće u ovoj situaciji koristeći slogan koji su stavili u centar svojih mera: takozvano samoopredeljenje naroda, iliti – ono što je zapravo podrazumevao taj slogan – rasparčavanje Rusije.

Umesto slogana samoopredeljenja, predložila je politiku „rada na najtešnjoj uniji revolucionarnih snaga na celoj teritoriji carstva […], odbrani celovitosti Ruskog carstva kao oblasti revolucije svim silama i protivljenju svim oblicima separatizma putem solidarnosti i neodvojivosti proletera u svim predelima zahvaćenim Ruskom revolucijom kao najvišoj političkoj zapovesti“.

Roza Luksemburg ovde se grdno prevarila!

Da su boljševici poslušali njen savet po ovom pitanju, vladajuće klase nekada potlačenih naroda uspele bi da korak po korak okupe narodne mase oko sebe i tako povećaju izolaciju sovjetske vlasti. Samo time što je bivša tlačiteljska nacija istakla slogan samoopredeljenja mogli su da postignu revolucionarno jedinstvo svih naroda. Na ovaj način boljševici su uspeli da privole barem deo teritorije koja je izgubljena u svetskom ratu i na početku građanskog rata – na primer Ukrajinu. Upravo je zbog skretanja od ove politike samoopredeljenja za sve narode Crvena armija prvo bila odbijena pred vratima Varšave, a onda na sebe navukla bes gruzinskog naroda ušavši u Gruziju i uspostavivši najbirokratskiju i najnedemokratskiju okupaciju.

U slučaju nacionalnog pitanja, kao i zemljišnog pitanja, Roza Luksemburg je grešila jer se udaljila od ideje narodnog odlučivanja, principa koji je, opšte uzev, bio od centralne važnosti za njenu misao i delo.

Jedna od kritika koju je Roza Luksemburg uputila boljševicima ticala se njihovog raspuštanja Ustavotvorne skupštine. Pisala je:

Činjenica je da su Lenjin i njegovi drugovi i drugarice oštro zahtevali sazivanje Ustavotvorne skupštine do ostvarivanja njihove oktobarske pobede, i da je odugovlačenje ovog pitanja od strane vlade Kerenskog bilo jedna od tačaka zbog kojih su boljševici osuđivali tu vladu i osnov za neke od najžešćih napada na nju.

Uistinu, u svom zanimljivom pamfletu, Od Oktobra do Brest-Litovska, Trocki piše da je Oktobarska revolucija predstavljala „spas za Ustavotvornu skupštinu“ i za revoluciju u celosti. „I kada smo rekli“, nastavlja on, „da ulazak u Ustavotvornu skupštinu nije mogao biti postignut kroz Cereteljijev pretparlament, već  samo putem preuzimanja vlasti od strane sovjeta, bili smo sasvim u pravu“.

Nakon što su tako pozivali na sazivanje Ustavotvorne skupštine, iste vođe su je 6. januara 1918. godine raspustile.

Ono što je Roza Luksemburg u svom pamfletu predlagala bila je ideja sovjeta uz Ustavotvornu skupštinu. Ipak, sama stvarnost vrlo jasno je pokazala da bi ovo dovelo do dvojne vlasti, što bi ugrozilo sovjete – organ vlasti radničke klase. Boljševičke vođe pravdale su raspuštanje Ustavotvorne skupštine pre svega po osnovu toga da su izbori održani prema nevažećem zakonu, dajući nepravednu prednost bogatoj manjini seljaka koja je, na prvoj i jedinoj sednici Skupštine, odbila da ratifikuje dekrete o zemlji, miru i prenosu vlasti na sovjete. Roza Luksemburg je na to rekla da su boljševici jednostavno mogli da održe nove izbore koji ne bi patili od takvih nepravilnosti.

Međutim, pravi razlog raspuštanja bio je dublji.

Pre svega, raspuštanje Ustavotvorne skupštine bilo je rezultat činjenice da je Ustavotvorna skupština, nasuprot sovjetima koji su pretežno bili organizacije radničke klase, bila bazirana uglavnom na glasovima seljaštva. Prema tome nije bilo slučajno da boljševici, koji su imali ogromnu većinu na Drugom kongresu sovjeta (8. novembra 1917. godine) čije delegate je biralo oko 20 miliona ljudi, nisu imali podršku više od četvrtine zastupnika u Ustavotvornoj skupštini koju je biralo celokupno stanovništvo Rusije. Seljak, odan privatnoj svojini, nije se mogao prikloniti boljševizmu, iako ga je radovala podrška boljševika preraspodeli zemlje i borbi za mir. Sovjeti su, prema tome, bili mnogo pouzdanija osnovica radničke vlasti nego što je to Ustavotvorna skupština ikad mogla biti.

Ali postoji i mnogo bazičniji razlog (koji nema veze sa udelom seljaštva u stanovništvu Rusije) da se Ustavotvorna skupština (ili parlament) ne zadrži paralelno sa sovjetima. Sovjeti su suštinski oblik vladavine radničke klase, kao što je parlament bio suštinski oblik dominacije buržoazije.

Zapravo, tokom Nemačke revolucije, Roza Luksemburg iz korena je promenila svoje stanovište i žustro se protivila sloganu USPD-a: „Radnički saveti i Narodna skupština“. Tako je, 20. novembra 1918. godine, zapisala:

Ko god moli za Narodnu skupštinu svesno ili nesvesno unižava revoluciju na istorijski nivo puke buržoaske revolucije; taj je kamuflirani agent buržoazije ili nesvesni predstavnik sitne buržoazije…

Izbor koji nam se danas nudi nije demokratija ili diktatura, već buržoaska ili socijalistička demokratija. Diktatura proletarijata predstavlja demokratiju u socijalističkom smislu.

Rozina glavna kritika boljševika bila je da su bili odgovorni za ograničavanje i podrivanje radničke demokratije. Po tom pitanju, takođe, cela tragična istorija Rusije dokazuje da su njena predviđanja bila sasvim ispravna.

U srži pamfleta Roze Luksemburg o Ruskoj revoluciji – kao i svega što je pisala i govorila – ležala je vera u radništvo; uverenje da je ono, i samo ono, sposobno da prevaziđe krizu sa kojom se čovečanstvo suočava. Ona je nepokolebljivo verovala da je radnička demokratija neodvojiva od proleterske revolucije i socijalizma. Pisala je:

[…] socijalistička demokratija nije nešto što počinje tek u obećanoj zemlji nakon što su osnove socijalitičke privrede već stvorene; ne dolazi kao nekakav božićni poklon za zaslužne ljude koji su, u međuvremenu, odano podržavali šačicu socijalističkih diktatora. Socijalistička demokratija počinje istovremeno sa počecima uništavanja klasne vladavine i izgradnjom socijalizma. Ona počinje u istom trenutku kada socijalistička partija preuzima vlast. Ona je isto što i diktatura proletarijata.

Da, diktatura! Ali ova diktatura ogleda se u načinu na koji se demokratija primenjuje, a ne u njenom odstranjivanju; u snažnim, odlučnim napadima na duboko usađena prava i ekonomske odnose buržoaskog društva, bez kojih se socijalistička transformacija ne može postići. Ipak, ova diktatura mora biti delo klase, a ne male predvodničke manjine u ime klase.

Iako je bez oklevanja podržavala diktaturu radničke klase uperenu protiv neprijatelja socijalizma, tvrdila je da bi samo potpuna i dosledna demokratija mogla da osigura vlast radničke klase i da oslobodi njene neizmerne potencijale. Navodila je da su boljševici odstupali od ove koncepcije:

 

Prećutna pretpostavka koja leži u osnovi teorije diktature Lenjina i Trockog je sledeća: da je socijalistička transformacija nešto za šta revolucionarna partija već u džepu poseduje spremnu formulu koju samo treba odlučno sprovesti u praksi. Ovo, nažalost – ili možda na sreću – nije slučaj. Umesto sume već spremnih smernica koje samo treba primeniti, praktično ostvarivanje socijalizma kao ekonomskog, društvenog i pravosudnog sistema nešto je što leži potpuno skriveno u magli budućnosti. Ono što imamo u svom programu nije ništa više od nekoliko glavnih putokaza koji ocrtavaju opšti smer u kojem valja tražiti neophodne mere, a indikacije su pritom uglavnom negativnog karaktera. Stoga, od početka manje ili više znamo šta da eliminišemo da bismo oslobodili put ka socijalističkoj privredi. Međutim, kada je u pitanju priroda hiljadu konkretnih, praktičnih mera, velikih i malih, koje su potrebne za uvođenje socijalističkih principa u privredu, pravo i sve društvene odnose, ne postoji ključ u ikakvom programu socijalističke partije ili ma kom udžbeniku. To nije slabost, već upravo ono što naučni socijalizam čini superiornijim u odnosu na njegove utopijske varijante. Socijalistički društveni sistem trebalo bi da bude, i jedino i može biti, istorijski proizvod, rođen iz škole sopstvenih iskustava, rođen iz toka sopstvenog ostvarivanja, kao rezultat razvoja žive istorije koja – baš kao živa priroda čiji je ona, u konačnici, deo – ima dobru naviku da sa svakom stvarnom društvenom potrebom proizvede sredstva za njeno namirivanje; rešenje istovremeno sa zadatkom. Međutim, ako je to tako, onda je jasno da socijalizam po svojoj prirodi ne može biti ostvaren dekretom ili uveden ukazom.

Roza Luksemburg takođe je predvidela da celokupna ruska radnička klasa neće aktivno učestvovati u ekonomskom i društvenom životu:

/…/ socijalizam će biti proglašen od strane tuceta intelektualaca za činovničkim stolovima /…/ sa represijom političkog života u celoj zemlji, život u sovjetima će takođe nužno biti sve ograničeniji. Bez opštih izbora, bez neograničene slobode štampe i okupljanja, bez slobodne borbe mišljenja, život zamire u svakoj javnoj instituciji, postajući samo privid života u kojem isključivo birokratija ostaje kao aktivan element. Javni život postepeno upada u san, nekoliko desetina partijskih vođa neiscrpne energije i neograničenog iskustva upravljaju i vladaju. Među njima, zapravo, samo desetak istaknutih glava vrši upravljanje, a elita radničke klase s vremena na vreme poziva se na sastanke gde ima da aplaudira govorima vođa i jednoglasno odobrava predložene rezolucije – u osnovi, dakle, posao jedne grupice – diktatura, svakako, ali ne diktatura proletarijata, već samo diktatura šačice političara, što je diktatura u buržoaskom smislu, u smislu vladavine jakobinaca.

Luksemburgina kritika Ruske revolucije, kao i svi njeni radovi, nije oruđe koje mogu koristiti reformistički kritičari revolucionarnog socijalizma, već pomoć onima koji žele da održe nauku društvene prakse radničke klase živom i neiskvarenom. Njena kritika Boljševičke deo je najbolje tradicije marksizma, u skladu sa osnovnom krilaticom Karla Marksa: „bespoštedna kritika svega postojećeg“.