Anja Ilić analizira događaje koji su obeležili prošlu sedmicu u najnovijem tekstu u rubrici „Nedelja za nama“.
Počeo je septembar – za školarce, za privatne investitore, pa i za izvršitelje.
Za školarce, već po običaju, počeo je skraćenim časovima u oko 700 škola u Srbiji. Jedan od reprezentativnih sindikata u obrazovanju, Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije, sazvao je štrajk upozorenja na prvi dan škole, time nastavljajući rvanje sa državom oko uvođenja platnih razreda i grupa, zabrane zapošljavanja u javnom sektoru i potplaćenosti prosvetnih radnika i radnica.
Imajući u vidu da je simbolični štrajk skraćivanjem časova na pola sata postao septembarski ritual – koji ove godine nije uključio ni sve prosvetne sindikate, kamoli sve nastavnike i nastavnice – a da država na ovaj vid pritiska ne reaguje nikako, predstavnici prosvetnih radnika morali bi da promene taktiku. Ofanzivniji i duži štrajk, ujedinjavanje prosvetnih sindikata i omasovljavanje takvog štrajka kao vida borbe do ispunjenja zahteva primorali bi državu da odgovori na zahteve prosvetara i prosvetarki, jer bi posledice po nastavu postale osetne kada nastavnici i nastavnice ne bi pružali svoj rad.
Dok ignoriše prosvetu, država hrli u susret novim privatizacijama. Kako je i najavljeno, Komercijalna banka prva je u novom – a MMF bi želeo, i poslednjem – talasu privatizacije preostalih preduzeća sa većinski državnim udelom. Otkupljivanjem akcija Evropske banke za obnovu i razvoj i Međunarodne finansijske korporacije, Srbija će uskoro postati vlasnik skoro 85% akcija Komercijalne banke. A potom će je prodati najboljem ponuđaču iz privatnog sektora.
Oko 80% bankarskog sektora u Srbiji već je u vlasništvu stranih banaka. Posledice poslednje ekonomske krize, u kojoj su dugovi banaka i privatnog sektora prebačeni na javni sektor kako bi, kroz mere „štednje“, radnička klasa bila ta koja će svojom krvlju platiti dugovanja svetskog finansijskog sistema, osećamo svi mi koji živimo od prodaje svoje radne snage. U susret novoj ekonomskoj krizi, razularene privatizacije, zamrznuta (i polusmrznuta) primanja i sve mršaviji javni sektor ni sada nam, kao ni ranije, neće doneti ništa dobro.
Slomljena ruka, ali ne i duh
Tome iz prve ruke mogu da posvedoče svi ljudi u Srbiji koje državna izvršiteljska služba ostavlja na ulici, namirujući njihove dugove prema bankama prodajom njihovih stanova – koji vrede višestruko više nego dug koji treba podmiriti, ali se prvim kupcima, koji se kasnije bogate preprodajom stanova, prodaju po višestruko nižoj ceni od tržišne. Početak septembra za te ljude, naše komšije i komšinice, bio je posebno grub.
Čak tri nenajavljena pokušaja prinudnih iseljenja desila su se u proteklih nedelju dana. Dva su bila uspešna – novinar Duško Velkovski, kog su aktivisti i aktivistkinje Združene akcije, zajedno sa Duškovim kolegama, uspeli da odbrane od izvršitelja krajem jula, prošle nedelje isteran je iz stana u kome je živeo preko 40 godina. Dušku je to bio jedini krov nad glavom, a nenajavljeno iseljenje odigralo se uprkos sudskoj zabrani otuđenja stana.
U Novom Sadu, iz svog stana izbačena je porodica Ninić. Sredinom prošle godine, Erste banka je, bez prethodnog obaveštenja, prodala stan Ninića zbog kašnjenja u isplati stambenog kredita – kašnjenja do kog je došlo nakon što je Slobodanki Ninić otkriven rak. Pre dva dana, policija je ovnom probila vrata stana, i to neposredno nakon što je pozvala Slobodanku da priđe vratima; od siline udarca, Slobodanka je pala i slomila zglob leve ruke.
Treći nenajavljeni pokušaj iseljenja nije bio uspešan. Na terasi stana pukovnika Gojka Lalovića u međuvremenu su, nakon prethodnog pokušaja iseljenja, osvanula i vešala. Gojko je ponovo seo ispred stana, s upaljačem u rukama, preteći da će se politi benzinom i zapaliti. Gojkova ćerka Žana bila je na terasi, preteći da će skočiti. Drama porodice Lalović ovim nije okončana, budući da će izvršitelj, uz pomoć kako „obične“ tako i vojne policije, u narednim danima verovatno ponovo pokušati da ih iseli.
U sumornom bilansu pobeda i poraza u protekloj nedelji, inspiracija nam stiže iz Užica, gde su se komšije i komšinice udružile u uspešnoj odbrani porodice Ćitić od iseljenja. Odbrana Ćitića uliva snagu koja će nam ove jeseni biti preko potrebna, a ujedno podvlači i najvažniju lekciju više od dve godine borbi protiv prinudnih iseljenja – moramo se osloniti jedni na druge. Borba za krov nad glavom veća je od kapaciteta aktivista i aktivistkinja unutar Združene akcije – u njoj svi, sve komšije, kolege, prijatelji, sugrađani, moramo postati borkinje i borci da bi se država osetila dovoljno ugroženo našom snagom i obustavila ozakonjivanje izvršiteljske pljačke i kriminalizaciju solidarnosti.
Država neće reagovati na povrede koje nanosimo sebi, ili koje nam nanosi policija – njena udarna snaga – prilikom odbrane od iseljenja. Državu nije briga za bolesti Duška Velkovskog, za Slobodankin rak i slomljenu ruku, niti za miris benzina koji se, kao „poslednje pribežište“, uvlači u zidove sve većeg broja oduzetih stanova. Ali i te kako će morati da brine ako se desetine i stotine ljudi budu organizovale da spreče svaki pokušaj izbacivanja na ulicu svojih komšija i komšinica. Da ne strahuje od naše solidarnosti, država je ne bi ni stavljala izvan zakona.
Energija zajedništva
Lekcije o solidarnoj borbi proteklih dana stižu nam s jugoistoka Srbije. Meštani i meštanke staroplaninskih sela – svi, od 5 do 95 – počeli su da organizuju danonoćne straže na mostu na ulazu u selo Topli Do. Cilj im je da spreče investitora Dragana Josića da sa građevinskim mašinama uđe u selo i počne sa izgradnjom mini-hidroelektrane na Rekitskoj reci, čime bi i meštani Toplog Dola i njihove komšije iz okolnih sela ostali bez reke – i to u jednom od zaštićenih prirodnih područja Srbije.
Problem s mini-hidroelektranama (MHE) alarmirao je stanovništvo Srbije upravo zahvaljujući lokalnim borbama koje meštani i meštanke vode protiv investitora. Jedna od najvidljivijih i najupornijih svakako je borba meštana Rakite, sela podno planine Ruj, koje bi izgradnja MHE ostavila sa svega 500 m slobodne reke za korišćenje.
Derivacione MHE, kakve se grade u Srbiji, rade tako što vodu iz reka „zarobljavaju“ u cevi da bi se, korišćenjem energije vode, proizvodila električna energija. U planu je izgradnja oko 800 MHE do 2020. godine. Ovim bi se, međutim, na godišnjem nivou dobijalo svega dva do tri odsto električne energije, a šteta koja se nanosi prirodi i lokalnom stanovništvu je ogromna – potoci i reke presušuju, zagađuju se izvori pitke vode, meštani gube mogućnost da na reci napajaju stoku i da je koriste za svoje druge potrebe, stvaraju se klizišta… Zato se širom zemlje meštani organizuju kako bi blokirali izgradnju MHE, a sve češći su i protesti u većim gradovima kako bi se osujetio plan države da zarobi oko 1600 km reka za potrebe skupe i neefikasne proizvodnje struje.
Neka bude borba neprestana
Bez obzira na priče vlasti da donosi i usvaja zakone koji osvetljavaju „put napred“, svedoci smo da sporazumi i konvencije sa EU i MMF-om većini stanovništva ne samo da ne donose ništa dobro, nego i nanose direktnu štetu. Osamsto mini-hidroelektrana gradi se da bi država ispunila preduslove pristupnih poglavlja koja nalažu da se do 2020. godine 27% energije proizvodi iz obnovljivih izvora – pa ipak, derivacione MHE predstavljaju, po svim osnovima, izuzetno lošu realizaciju tog cilja. Izvršiteljska služba uvedena je da bi se povećala efikasnost sudstva – u praksi smo dobili granu izvršne vlasti nezavisnu od sudstva, koja svojim delovanjem krši čak i osnovne konvencije EU o pravu na dom, a EU žmuri na humanitarnu štetu koju prisilna iseljenja prouzrokuju. MMF i EU već šest godina orkestriraju mere „štednje“ u Srbiji, dok mere „oporavka ekonomije“ koje predlažu guraju zemlju sve dublje u dugove – koji se otplaćuju jedino novim zaduživanjem.
Zato naši pojedinačni, lokalni otpori, iako neophodni u borbi protiv štetočinskih politika profitiranja, ne smeju ostati izolovani, već ih moramo generalizovati i spajati. Kao što su meštani Toplog Dola jači kada im se pridruže i meštani drugih staroplaninskih sela i okolnih gradova; kao što se nastavnici i nastavnice najubedljivije bore kada su njihovi sindikati udruženi oko zahteva i ciljeva i nepopustljivi u borbi za njihovo ispunjenje; kao što se protiv prinudnih iseljenja najefektivnije branimo kada, uz aktiviste, mobilišemo i sve druge sugrađane – tako se i sve ove borbe moraju ujediniti socijalističkom vizurom, koja umesto atomizovanosti nudi solidarnost, umesto privatizacije nacionalizaciju, umesto začaranog kruga dužništa – otpisivanje dugova i stavljanje potreba čoveka iznad hirova profita. I u porazima i u pobedama, naš otpor bespoštednosti i nepravednosti kapitalizma najbolje hrani samoorganizovanje za socijalizam.