Regionalni portal Bilten objavio je početkom meseca autorski tekst Ane Vilenice, u kom je pored krajnje distorziranog pregleda sve aktuelnijih rasprava o surogatstvu i trans pitanju ponudila i neka kvaziradikalna rešenja koja teorijsko uporište pronalaze u postmodernizmu pre nego u marksizmu, a aktere na akademiji pre nego u radničkom pokretu. Srđan Atanasovski odgovara zbog čega osnova zajedničke akcije svih potlačenih i eksploatisanih u kapitalizmu i dalje leži u našoj surovoj realnosti – a ne u njenom rečitom zaobilaženju.
Na konferenciji održanoj juna ove godine u Zagrebu, na jednom od feminističkih panela povela se diskusija o tome kako označiti jedan od desničarskih pokreta koji jača širom Evrope, a posebno uporište pronalazi u zemljama Srednje Evrope, poput Poljske i Mađarske: da li ga zvati onako kako bi on želeo da bude nazvan – pro-family, odnosno „pokretom za porodične vrednosti“ – ili ga nazvati anti-genderism, odnosno „pokretom protiv rodne ideologije“.
Iako je teza bila da bi ovaj drugi naziv trebalo da raskrinka nešto u prirodi tog pokreta, istina je da su oba termina zapravo u upotrebi u samom pokretu, u zavisnosti od prilike: iako najčešće žele da se predstave kao pokret branitelja „tradicionalnih vrednosti“, patrijarhalno zamišljene porodice i slično, oni ne kriju ni zalaganje za ućutkivanje disciplina poput feminizma i ženskih studija, sada poznatih kao „studije roda“ – dakle, disciplina koje za cilj imaju upravo preispitivanje patrijarhata i njegovih derivata.
Na tragu ideje da akademska intervencija ipak treba da iskoristi moć imenovanja kao intervenciju kojom će raskrinkati uzroke i motive određenih pokreta, u diskusiji se postavilo pitanje zbog čega se ovaj pokret ne bi nazvao jednostavno – antiženskim.
Naime, dok pojave poput kampanje protiv Odeljenja za studije roda u Mađarskoj i napadi na feminizam ovom pokretu služe kao lak i efikasan PR, njegov krajnji cilj nisu samo napadi na akademske radnice i radnike i njihove teorije kao takve, već na sve žene. Ovaj pokret aktivno radi na ukidanju reproduktivnih prava žena, bilo pokušavajući da otvoreno zakonski ograniči pravo na abortus u Poljskoj i SAD, bilo sprovodeći kampanju stigmatizacije, pritiska, institucionalizacije „prigovora savesti“ i slično, čime se dostupnost abortusa može drastično ograničiti i čemu imamo priliku da svedočimo u susednoj Hrvatskoj.
Deo agende tog pokreta jesu i demografske „politike nataliteta“ koje žene tretiraju kao resurs za proizvođenje etnički i rasno podobne radne snage, kao i marginalizacija žena u društvu putem opstrukcije i vilifikacije politika pozitivne diskriminacije, rodno osetljivog jezika i slično. Na kraju krajeva, i sami napadi na feministkinje pre svega su tipični mizogini napadi na žene u javnom prostoru. Imajući sve ovo u vidu, narcisoidnost akademskog sveta, koji je umislio da je meta napada on, a ne sve žene, potpuno je zapanjujuća.
I odista, odgovor na pitanje zbog čega bi bilo pogrešno ovaj pokret nazvati antiženskim dat je dvojako.
Put do pakla popločan je lošom teorijom
Prvo, rečeno je da bi bilo, naime, pogrešno nazvati ovaj pokret antiženskim, jer u njemu jednostavno – ima mnogo žena. Činjenica da se ovakav argument ozbiljno razmatra po sebi je problematična. Niko se, na primer, ne libi da Trampa nazove rasistom ili homofobom samo zato što u njegovom pokretu ima i dosta Afroamerikanaca i homoseksualaca (a i te kako ih ima).
Istorija nas uči da su na borkinje za ženska prava uvek primenjivani stroži kriterijumi i ovo je očigledno još jedan primer na koji način se onemogućava imenovanje (i raskrinkavanje) političkih pokreta i društvenih pojava usmerenih protiv žena (podsetimo se, na primer, na koji način se insistira da porodično nasilje, koje je jasno polno strukturirano, ne treba adresirati kao žensko pitanje, jer „ima i žena koje biju muškarce“).
Drugo, rečeno je da kvalifikaciji „antidženderizma“ kao antiženskog pokreta izmiče udarna pesnica ovog pokreta: atak na LGBT zajednicu. Da bih što plastičnije odgovorio zbog čega je i ovaj izgovor pogrešan, poslužiću se narativom popularne serije Sluškinjina priča, baziranoj na istoimenom romanu Margaret Atvud.
U seriji koja vrlo realistično prikazuje blisku distopijsku budućnost, u kojoj se na mestu SAD uspostavlja totalitarno, teokratsko i patrijarhalno društvo, lezbejke i gejevi bivaju označeni kao „izdajice roda“ (gender traitors) i osuđeni na smrt vešanjem. Društvo ove novostvorene države Gilead, međutim, nema direktne koristi od proganjanja „izdajica roda“: ono korist izvlači isključivo iz potlačivanja žena, koje su strogo ograničene na kućni rad i rađanje dece, do te mere da im je zabranjeno čitanje i pisanje, a nekima su usta zašivena tako da ne mogu ni da govore.
Ubijanje takozvanih „izdajica roda“ nije, dakle, cilj sam za sebe, već predstavlja strukturni deo potčinjavanja žena, odnosno kreiranja heteronormativnog mizoginog sistema u kome je uspostavljena stroga hijerarhija između muškaraca i žena.
Ovo se može verno preslikati na trenutno stanje stvari sa „antidženderizmom“: napadi na LGBT osobe, kao na posebno vidljivu i ugroženu društvenu grupu, nikada nisu izolovani od strukturne mizoginije i kao takvi su usmereni ka učvršćivanju rodne hijerarhije, odnosno sistema u kome se postojeće patrijarhalne rodne uloge predstavljaju kao nešto prirodno, a svako odstupanje od njih kao „bolesno“, bilo da je u pitanju muškarac koji želi da ima seks sa muškarcima, ili žena koja odbija da pere i pegla.
Oba razloga zbog kojih „pokret protiv rodne ideologije“, odnosno „pokret za porodične vrednosti“, ne treba nazivati antiženskim su, prema tome, opasni izgovori. Zadržimo se, ipak, na posledicama argumentacije protiv drugog izgovora.
Naime, bitno je imati u vidu da napad na nas koji potpadamo pod LGBT kišobran nije strukturni i nužni segment novog nasrtaja desnice na ženska prava: LGBT osobe su za ekstremnu desnicu tek „laka“ i „sigurna meta“ koja neretko služi za promociju samog pokreta. Upravo to omogućuje takozvano „ružičasto pranje“ (pink-washing), na osnovu kog se politike desnog centra lažno prikazuju kao suštinski drugačije od politike ekstremne desnice, a za šta je jedan od primera upravo politika vladajuće koalicije u Srbiji.
Predstavljajući se kao pobornici LGBT prava, političari na vlasti u Srbiji ženama režu primanja tokom i nakon trudnoće i ne rade ništa da ih zaštite od izrabljivačkih praksi, kako stranih tako i domaćih kapitalista. Istovremeno, navodno unapređivanje LGBT prava zadržava se na nivou politika reprezentacije, dok se za socijalno ugrožene pripadnike ove zajednice ne radi gotovo ništa. Tako desnica zapravo funkcioniše po principu loš policajac – dobar policajac, nudeći lažni izbor između homofobne i „ružičaste desnice“. U ovu laž možemo poverovati jedino ukoliko smatramo da je borba za LGBT prava odvojiva od borbe za ženska prava.
Vratolomna frazeologija nije govor oslobođenja
Nema LGBT prava bez prava žena. Ovo može zvučati kao isprana fraza. Ipak, argumenti koje sam izneo dovode nas do još snažnijeg zaključka: nema prave borbe za LBGT oslobođenje osim one koja dolazi na talasu borbe za žensko oslobođenje. Pokret za LBGT prava mora biti u stalnom savezu i solidarnosti sa pokretom žena, jer je to jedini način da se ostvari kao nešto više od puke kolaboracije sa desnicom. Ukoliko pokušamo da borbu za LGBT oslobođenje izuzmemo iz združenog fronta protiv mizoginije i patrijarhata, možemo završiti samo u bubnju za ružičasto pranje.
Nekoliko nedelja nakon konferencije u Zagrebu, hrvatski regionalni levičarski portal Bilten objavio je tekst Ane Vilenice u kojem, međutim, defetističke tendencije levo-liberalne akademije dobijaju nove dimenzije.
Diskutujući, u prvom segmentu svog teksta, o odnosu desnice prema rodu, Vilenica ono što bi se nazvalo „pokretom protiv rodne ideologije“ (anti-genderISM) prevodi kao „anti-rodni“ (anti-gender) pokret ili čak „reakcionarni rodni abolicionizam“. Ovako su akademske teorije zatvorile luk od 180 stepeni, označivši jedan u biti antiženski pokret pokretom za „rodni abolicionizam“, dakle, pokretom za ukidanje upravo onoga što žene tlači.
Desnica, naravno, ne želi da ukine rod već govor o rodu, to jest mogućnost njegovog raskrinkavanja, kao prvog koraka i preduslova za izgradnju političkog pokreta koji bi se borio za njegovo ukidanje. Međutim, od toga kao da nema ništa, jer dok desnica u svom projektu ima uspeha, levica je, čini se, osuđena na samolikvidaciju.
Zbog čega Vilenica izvodi ovu vratolomnu retoriku? Koji je cilj njene očevidne omaške?
Iz Vileničinog teksta jasno je da je njena teorija o „dva rodna abolicionizma“ – desnom i levom – skovana upravo kako bi se desni antiženski pokret, koji želi da ukine govor o rodu i normalizuje patrijarhalne rodne uloge, poistovetio s levicom za koju „rodni abolicionizam“ predstavlja rasformiravanje sistema rodne hijerarhije koja određuje koje uloge pripadaju muškarcima, a koje ženama. Ali, zbog čega poistovetiti ove dve dijametralno suprotne pozicije?
Osnovno polazište marksističke levice jeste da je patrijarhalna opresija zasnovana na polu, koji služi kao materijalna osnova za nametanje rodnih uloga. Međutim, u koordinatama koje Vilenica zastupa, a koje se mogu odrediti kao postmoderni društveni konstruktivizam i „progresivni transhumanizam“, već tu je levica načinila svoj smrtni greh: priznala je realnost prirode izvan diskursa.
Naime, zagovornici ove struje akademskog mišljenja tvrde da ženski pol ne postoji sam po sebi, da se ne može jednostavno prepoznati, utvrditi kao takav, već da on postoji isključivo zahvaljujući disciplinama koje u određenom društvenom kontekstu definišu šta ženski pol jeste. Pol se, prema tom shvatanju, ne „prepoznaje“, već se on „pripisuje na rođenju“.
Iako ovo čak i meni dok ispisujem ove redove zvuči veoma primamljivo i lepo sročeno, potrebno je da se suočimo sa radikalnim aspektom postmodernog konstruktivizma: ovde se, naime, ne kaže samo da društveni diskursi regulišu na koji se način koncept ženskog pola percipira i gradi u disciplinama poput biologije, medicine i tako dalje, već se negira postojanje prirodnog fenomena koji je izvan društvenih diskursa (kao stvar po sebi), a koji mi pokušavamo da opišemo pojmom „ženski pol“.
Drugim rečima, kada ne bismo imali strukture moći, discipline i diskurse koji „pripisuju“ pol, živeli bismo u društvu koje ne poznaje i nema pol, pa samim tim ne bi bilo ni opresije zasnovane na njemu, zar ne? Ovo je put ka oslobođenju koje nam nudi „postmoderni feminizam“.
I ponovo, suočićemo se sa zdravorazumskim pitanjem: zašto? Zašto, pobogu, neko sa levice misli da je jedini put ka oslobođenju negiranje uporišta u empirijski dokazivoj realnosti? Za nekoga ko nije upoznat sa postmodernom akademijom, činjenica da je moguće uspešno graditi karijeru na dokazivanju teze da priroda i pol ne postoje može odista delovati potpuno nadrealno. Čini se, ipak, kao da proteklih decenija u postmodernoj akademiji traje neko sholastičko takmičenje u konstruktivizmu, gde se istraživači nadmeću oko toga ko će otići dalje u radikalnim konsekvencama svojih teza. I samo nebo je granica.
Ugledni (i za levicu vrlo opasan) teoretičar Bruno Latur krajem devedesetih ustvrdio je da egipatski faraon Ramzes II, u čijoj mumiji je kao uzrok smrti pronađena bakterija tuberkuloze, nije mogao da umre od te bolesti, jer pre tri milenijuma nije postojao naučni diskurs koji bi tu bakteriju definisao.
Međutim, čini se da postoji još barem jedan važan razlog zbog čega levo-liberalna akademija na ovakav način pristupa polu. Od Drugog svetskog rata i Holokausta, dominantna paradigma u kojoj se kretala kritička teorija bila je paradigma rase. I tu stvari stoje sasvim drugačije. „Rasa ne postoji“ je naučno utemeljena konstatacija koja ne negira postojanje morfoloških razlika između ljudi, već govori o tome da je koncept rase odista u potpunosti u domenu diskursa moći.
Drugim rečima, na koji način će raznovrsne morfološke karakteristike koje odlikuju ljude biti sistematizovane u ograničen broj „rasa“ (a ne samo kako će tim rasama biti pridodati vrednosni sudovi i stereotipi) u potpunosti je arbitrarno, čak i kada se takve odluke donose u domenima disciplina poput medicine i biologije.
Način na koji se o polu govori u levo-liberalnoj akademiji skoro je preslikan kritički diskurs o rasi. I ovde se levo-liberalna akademija pojavljuje kao neki priučeni lekar koji svakom bolesniku daje isti lek, misleći da, ako je jednom uspelo uspeće ponovo, dok se marksistički feminizam iznova i iznova vraća na „dijagnostiku“, na proučavanje izvora realnih opresija.
Pol je jednostavno drugačiji prirodni fenomen od rase i za to nisu krive radikalne feministkinje koje uporno insistiraju na tome. To je datost koja u kapitalizmu i te kako uslovljava način na koji se sistemi eksploatacije uspostavljaju.
Puna eksploatacija odmah!
Pogledajmo sada koje su konsekvence ovakvog postmodernog i transhumanističkog pristupa. Kao pozitivan primer i jednu od perjanica ovog pristupa Vilenica navodi Sofi Luis, autorku studije Puno surogatstvo odmah (Full surogacy now), objavljene ove godine.
Kao što Vilenica zapaža, Luis se „zalaže za utopijsku, automatizovanu i momentalnu društvenu transformaciju na području biološke reprodukcije“, odnosno „punu transformaciju surogatstva kako bi ga učinila politički prihvatljivim“. I odista, Luis jeste utopistkinja: ona govori o ukidanju nuklearne buržoaske porodice („odmah!“), priznavanju i plaćanju svakog „gestacionog rada“ [sic!], to jest trudnoće („odmah!“), napuštanju fetišizacije genetskog materijala i prekidanju podrazumevane veze između „rodilje“ i deteta, („odmah!“), razvoju transhumanih tehnologija koja bi trudnicama pomogle u „gestacionom radu“ (shvatili ste – odmah…).
Da li se Luis, kao neko ko, kako Vilenica zapaža, „izvodi oštru marksističku kritiku industrije“ surogatstva, zalaže za razgradnju ove industrije – „odmah“? Ne. Da li je, u tom slučaju, Luis pripadnica nekog pokreta koji aktivno nudi alternativu i radi na momentalnoj transformaciji surogatstva, na način na koji je to opisala? Ne. Ona je napisala knjigu. Knjigu koja, nažalost, nije samo teorijska studija, već intervencija koja će se koristiti za direktnu delegitimizaciju pokreta poput Stop surrogacy now, međunarodne koalicije žena i feminističkih kolektiva koja aktivno radi na zaustavljanju ove izrabljivačke prakse.
Na vrlo sličan način moglo bi se pokazati da postmoderni transhumanizam pruža teorijsku platformu i industriji „promene pola“, sektora koji je u eksponencijalnom rastu upravo jer u svakom pojedincu koji se ne uklapa u zadate patrijarhalne rodne uloge vidi potencijalnog doživotnog korisnika skupih i neretko opasnih medicinskih usluga. Ovakve političke posledice levo-liberalne akademije govore nam da bi bilo mnogo uputnije i korisnije upravo nju posmatrati kao saveznicu, ili barem korisnog idiota desnice.
Vratimo se na pitanje LGBT oslobođenja s početka ovog teksta. Vilenica zapaža da, dok je domaća levičarska scena – referišući na tekst Jelene Lalatović i diskusiju koju je na tu temu organizovala Ženska sekcija Marks21 – na predlog legalizacije surogat materinstva reagovala osudom pritiska da se u Srbiji uvede ova eksploatatorska praksa, ona nije istovremeno osudila homofobne i navodno nacionalističke aspekte ovog zakona. Nismo se, drugim rečima, odredili prema predloženim odredbama koje bi surogatsvo načinile dostupnim samo heteroseksualnim državljanima Srbije.
Ne uzimajući u obzir apsurdnost i nesuvislost eventualne političke intervencije u kojoj bi se neko protivio čitavoj legalizaciji surogatstva, ali istovremeno osuđivao njenu ograničenost, jasno je da bi, nakon inicijalne legalizacije, pritisak da se ona načini dostupnom homoseksualcima i strancima svakako jačao, sa ili bez učešća levice, dolazeći upravo od vladajuće klase, to jest od onih koji bi uspešno monetizovali domaće materice.
Ovaj komentar, međutim, zapravo otkriva suštinski problem Vileničine perspektive: dok se za žene kao put ka oslobođenju predlažu rastakanje nuklearne porodice i naplaćivanje „gestacionog rada“ [sic!], za normirane homoseksualce će industrija surogatstva biti tu, spremna da zadovolji njihove vlažne snove o istoj toj buržoaskoj nuklearnoj porodici. Levica koja polazi od marksističke analize, uključujući i onu posvećenu LGBT oslobođenju, mora raskrinkati ovakve nesuvisle političke pozicije, a svi mi koji smo gej i pretendujemo na savezništvo sa ženama moramo jasno reći: gej oslobođenje ne sme ići preko ženskih tela i materica!
Čini se da je jedna od poenti Vileničinog teksta trebalo da bude sadržana u jednoj od rečenica iznetih na samom početku. Autorka, naime, razloge zbog kojih levica insistira na polu kao osnovi tlačenja vidi u želji da se postigne „očuvanje ekskluzivnog statusa žrtve koji bi žena u društvu trebalo da zadrži bez daljih komplikovanja i suočavanja sa ʻnevoljamaʼ roda“.
Ovo je, naravno, gruba distorzija načina na koji se izvodi marksističko-feministička analiza: ne traganjem za najvećom žrtvom, već analizom toga na koji način se novi ciklusi akumulacije kapitala zasnivaju na daljoj eksploataciji ženskog tela, te na koji način je komodifikacija ženskog tela u industrijama poput surogatstva i prostitucije fundamentalno vezana za održanje patrijarhata, što ne može biti predmet neke kozmetičke reforme ukoliko smo iskreni u namerama da patrijarhat i kapitalizam srušimo.
U nečemu su tekst Ane Vilenice, kao i diskusije na akademskim konferencijama, korisni – u iscrtavaju granica na feminističkoj sceni između onih koji teoriju koriste kako bi bili korisni idioti desnice i onih koji se teorijom služe kako bi razotkrili korene patrijarhalne opresije i izgradili osnovu za žensko organizovanje – samo su uloge pogrešno podeljene. Ženama i njihovim saveznicima ostaje da se organizuju i suprotstave narastajućem antiženskom pokretu koji se širi svetom, jer teoretičari i teoretičarke to neće uraditi umesto njih.