Iz drugog broja Kontranapada za početak izdvajamo izveštaj našeg člana Nemanje Stanimirovića o ekološkom protestu koji je u sredu održan u Beogradu, a danas će doživeti i svoju radikalizaciju, blokadom saobraćajnica širom Srbije zbog usvajanja izmena Zakona o eksproprijaciji i Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi. Zbog čega država donosi štetne zakonske izmene i kako se možemo izboriti za ekološku budućnost? Da li je Rio Tinto anomalija ili pak pravilo sleđenja profitne logike? Nemanja nudi socijalistički osvrt na obrazloženja koja su ponudili organizatori protesta.
U sredu, 24. novembra, Savez ekoloških organizacija Srbije (SEOS) inicirao je, zajedno sa udruženjem „Kreni-Promeni“, protest protiv usvajanja izmena zakonâ o referendumu i o eksproprijaciji. Protest dolazi, sa jedne strane, dve nedelje nakon usvajanja izmena Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi (kojima se ukida obavezan cenzus za izlazak potrebnog broja glasača) i ulaska u proceduru izmena Zakona o eksproprijaciji (kojima se sada omogućuje oduzimanje privatne svojine po hitnijem postupku i po kriterijumu međunarodnih ugovora, a ne javnog interesa). Sa druge strane, ovaj protest se nadovezuje na poslednjih barem godinu dana intenzivnih društvenih borbi oko ekoloških pitanja.
Glavna poveznica između izmena navedenih zakona i ekologije jeste ozloglašeni Rio Tinto, kojem će zakonskim promenama biti olakšano da prisvoji zemljište u zapadnoj Srbiji i eksploatiše njena rudna bogatstva, istovremeno nanoseći nemerljivu štetu životnoj sredini.
Protest je okupio preko 2000 ljudi u centru Beograda, a sa govornice su se mogle čuti politički šarenolike poruke. Aktivista udruženja „Kreni-Promeni“ Sava Manojlović, glumica i ekološka aktivistkinja Jelena Stupljanin i advokat i predstavnik Skupštine slobodne Srbije Božo Prelević zajedno su primetili centralnu ulogu koju politička vlast igra u omogućavanju uništavanja prirode u Srbiji. U njihovim govorima implicitno je bilo obrazloženje da je situacija takva prvenstveno zbog jednog čoveka koji se nalazi na čelu vladajuće partije, ili zato što je klika koja ga okružuje nesposobna i korumpirana, te krši ustav i gazi dostojanstvo građana. Takvi argumenti ispuštaju iz vida profitnu logiku kapitalizma, koja primorava svaku državnu vlast da joj se povinuje, nezavisno od lične kompetencije i moralnog kompasa. Srpska napredna stranka, kao i sve ostale mejnstrim političke partije, nisu verne sluge krupnog kapitala (samo) jer su loši ljudi, već pre svega zato što je njihova politička egzistencija duboko isprepletana s interesima kapitalista.
Takvo lociranje uzroka ekoloških problema, koje ne izlazi iz okvira centrizma i/ili postpolitičkog shvatanja stvarnosti, nužno vodi kratkovidim i ograničenim oblicima otpora. Drugim rečima, slično kao što apstraktno pozivanje na odbranu „dedovine“ ili na vožnju bicikla kao lek za globalno zagrevanje ne ugrožava osnovnu logiku po kojoj se Rio Tintu omogućuje da eksploatiše prirodna bogatstva Srbije, tako ni apel narodu da preuzme stvari u svoje ruke ne može da ima odgovarajuću motivacijsku snagu ako se istovremeno tvrdi da su sve odluke u rukama institucija – samo, eto, u našim nema vladavine prava. Pravo države se pokorava interesu bogaćenja manjine, a nauštrb većine ljudi i njihove dobrobiti – pa, u konačnici, i dobrobiti prirode.
No, mnogo sadržajniji politički apel sa govornice su poslali aktivisti i meštani iz centralne i zapadne Srbije. Upravo zato što su duže i intenzivnije izloženi bahatosti stranih investitora i njihovih pajtaša na vlasti, u njihovim govorima se moglo prepoznati razočaranje čitavim sistemom, te i želja za uvezivanjem ekoloških borbi odozdo. Naime, nakon brojnih pojedinačnih pobeda koje su proteklih godina izvojevali (od sprečavanja bušotina pa do primoravanja lokalnih vlasti na održavanje vanrednih sednica), poraslo je i njihovo samopouzdanje, izraslo iz kolektivnog truda i neumorne borbe protiv nasrtaja kapitala. Kako su rekli, iako se (gorepomenute) izmene Zakona o eksproprijaciji formalno donose tek sada, u njihovim naseljima one se sprovode već godinama. Kako bi ljudi sa takvim neposrednim iskustvom mogli da se opredele za čisto pravno rešenje? Oni su iz prve ruke spoznali da zakoni kapitalističke države ne štite potlačene – to rade oni sami, udruženom borbom.
Zato kao prve korake za budućnost predlažu širenje i uvezivanje ekoloških borbi i pokreta u front protiv zajedničkog neprijatelja. Sam SEOS trenutno čini osam ekoloških pokreta iz različitih delova Srbije. Meštani zapadnih i istočnih delova zemlje poručili su da „nisu došli u Beograd da brane samo svoja imanja, već i kuće svih građana Srbije“, te da „ako padne Loznica, pašće i sve ostalo – ovo je problem cele Srbije“. U svakom njihovom obraćanju bio je prisutan sentiment pridruživanja borbi odozdo: „Kako nam svi možete pomoći? Za početak, naterajte ih da vrate zemlju ljudima kojima je oduzeta!“
Pre nego što se krenulo u protestnu šetnju, Manojlović je ponovio ultimatum Vladi: ukoliko izmene navedenih zakona prođu, pozvaće narod na blokadu auto-puteva širom Srbije na jedan sat. Radikalne akcije i jesu jedine prikladne veličini problema sa kojim se suočavamo. Zaista, društvo pod kapitalizmom je ekološki neodrživo i postavlja zahtev hitne promene. Zato je hrabrost i rešenost aktivista i aktivistkinja, meštana i meštanki širom Srbije, ono što nam treba.
Ipak, temeljnu društvenu promenu ne može organizovati i izneti apstraktno određeni „narod“. U narod spadaju i tajkuni i radnici. Kada se postavi pitanje budućeg uređenja društva – a ono se nužno mora postaviti, jer svet vođen logikom takmičenja ne mari ni za život ljudi ni za održivost planete – dve vizije će se nužno suprotstaviti. Prva će težiti da sprovede ograničene političke reforme, poput veće kontrole zagađivanja. Druga će pak zagovarati sistemsku preobrazbu društva u ono po meri čoveka, a ne po meri kapitala. Jedini koji istovremeno imaju i želju i snagu da se suprotstave razornoj logici kapitalističkog takmičenja jesu oni koji žive od svog rada; bogataši se uvek mogu, ako se za time ukaže potreba, preseliti na drugi kraj planete (ili, čak, izvan nje). Ekološko pitanje je po prirodi stvari klasno.
Borba za pravac ekoloških pokreta tek nam predstoji. U njima su još nedovoljno zastupljene sindikalne organizacije, iako su one te koje imaju najveći potencijal da generalizuju zahteve pokreta u interesu radne većine čovečanstva. Svim levim organizacijama, a naročito marksističkim, takođe je mesto u izgradnji ekoloških pokreta – kao antisistemskih i, sada više nego ikada ranije, revolucionarnih. Samo temeljna sistemska promena može da osigura opstanak čovečanstva i planete.