12) Bitan uzrok raspada Jugoslavije je bilo manipulisanje sve dubljom društvenom krizom koje su sprovodili međusobno sukobljeni delovi birokratske vladajuće klase kako bi skrenuli metu izraza društvenog nezadovoljstva i osigurali sopstvenu kontrolu nad ostacima stare države
Model nejednakog razvoja koji je inače karakterističan za kapitalizam je u Jugoslaviji bio naročito zaoštren. Procenjuje se da je već 1910. prihod po glavi stanovnika u Sloveniji bio triput veći od prihoda na teritoriji današnjeg Kosova.[1] Iako su jugoslovenske vlasti povremeno pokušavale da se nose sa ovim nejednakim razvojem koji je doprinosio učvršćivanju nacionalnih netrpeljivosti, nakon 1945. godine jugoslovenski sistem dugoročno je reprodukovao ove nejednakosti. Za one koji veruju da je u Jugoslaviji postojala neka vrsta socijalizma, objašnjenje je ležalo u neravnoteži njegovih planskih i tržišnih elemenata. Međutim, ni ekonomije u ostatku Istočne Evrope koje su se više oslanjale na centralno planiranje nisu uspele da reše ovaj problem, kao što ni tržišne ekonomije na Zapadu nisu uspele da temeljno transformišu svoje nacionalne ekonomije kako bi rešile problem nejednakog razvoja u okviru svojih država, a kamoli na međunarodnom nivou.[2] Istinsko objašnjenje održavanja ovih nejednakosti leži u delovanju triju glavnih faktora – klase, međunarodne vojno-ekonomske trke i nacionalističkog karaktera jugoslovenskog (i drugih) režima.
Iako se pozivao na socijalizam, jugoslovenski režim nakon 1945. godine ostao zasnovan na otuđenju i eksploataciji najvećeg dela stanovništva. Oni na vlasti su upravljali sistemom u skladu sa sopstvenim interesima. To nije značilo samo pritisak na ljude ispod njih na društvenoj lestvici, već i sukob oko kontrole resursa na njenom vrhu. Različita unutrašnja krila jugoslovenske birokratske vladajuće klase su se međusobno takmičila, rado koristeći prednosti jezika ili nacionalizma kada im je bilo potrebno bilo da učvrste podršku, ili da zataškaju socijalne razlike u republikama kojima su vladali, kako bi međurepubličko cenjkanje moglo da se lakše sprovodi.
Uticaj vojne i ekonomske trke je produbio ovaj problem. Ni jedna država se ne razvija u vakuumu. Nakon što se razišla sa SSSR-om, Jugoslavija se našla pritisnuta između Istoka i Zapada – budući da je duže vreme bila pod većim strahom od Rusije, ona je stoga prihvatila zapadnu podršku, mada nikada nije verovala namerama Evrope i SAD. Vlasti su morale da prioretizuju politiku ubrzanog rasta ukoliko su htele da očuvaju jugoslovensku nezavisnost, što je značilo da je najveći deo resursa morao da se ulaže u oblasti koje su pružale najveću dobit – nebitno da li se to radilo „planski“ ili „tržišno“. Ovo ih je sprečavalo da preusmere dovoljno resursa da bi ozbiljno uticali na problem nejednakosti. U sve to bio je uključen i strateški problem. Jugoslaviji je bilo neophodno da ima snažnu vojsku zasnovanu na snažnom vojnoindustrijskom kompleksu. Međutim, nije imalo smisla ovaj kompleks smeštati u oblastima koje su bile izloženije spoljnim napadima. Ironijom sudbine, to je značilo da ni najnapredniji ni najnazadniji regioni Jugoslavije nisu imali koristi od izdvajanja za vojsku – koristi su imali oni srednje razvijeni. Kako je Miša Gleni rekao 1992. godine, zbog toga što se plašio da Jugoslaviji preti invazija bilo Istoka bilo Zapada, „Tito je pretvorio Bosnu i Hercegovinu u ogromnu tvrđavu koja bi bila sposobna da odoleva spoljnoj agresiji dugo nakon pada Zagreba, Beograda i Skoplja. Iako je Bosna i Hercegovina zauzimala samo petinu površine Jugoslavije, 60% jugoslovenskih vojnih postrojenja je bilo u njoj smešteno.“ [3]
Treći element je to što su, iako su se jugoslovenske vlasti suprotstavljale lokalnim nacionalizmima, one razvile sopstvenu verziju socijalizma u jednoj zemlji što je značilo da se one protiv nacionalizma nisu borile pravim internacionalizmom, već samo nacionalizmom u drugačijem obliku. To je dovelo do prihvatanja nacionalističkog rečnika i ideja, bez obzira na konkretne argumente o njegovim određenim oblicima.
Ekonomski razvoj je omogućio da se ove napetosti u jugoslovenskom projektu (kao i na drugim mestima u Evropi) drže pod zemljom. Međutim, od 1970-tih udar smanjenog rasta svetske ekonomije je počeo da utiče na unutrašnju ekonomiju Jugoslavije i da osnažuje njene latentne tenzije. Stopa investicija je pala, nezaposlenost i inflacija su porasli, a spoljni dug je narastao u značajnoj meri. Mere štednje su došle na dnevni red vlade koja se nalazila pod pritiskom da ispunjava zahteve svojih zajmodavaca sa Zapada.
Do 1980-tih, svi ovi pritisci su počeli da dovode do radikalizacija u okviru jugoslovenskog sistema. Milošević je pre svih jasno shvatio trostruku vrednost nacionalizma kao mehanizma preusmeravanja nezadovoljstva, sredstva konsolidacije sopstvene vlasti u „njegovoj“ republici i sredstva koje bi ojačalo njegovu poziciju u sukobu oko kontrole nad jugoslovenskim bogatstvom. Međutim, i druge vođe u drugim republikama uskoro su shvatile da će morati da osiguraju podršku na sličan način ukoliko žele da prežive ono što je u početku delovalo kao centripetalne tendencije da bi uskoro postalo jasno da se radi o nadolazećem urušavanju.
1. D. Aldcroft, op. cit., p. 197.
2. Analizu nekih od komponenti ovog procesa potražiti u M. Hejns, Evropska unija i njena periferija: uključenost i isključenost, Economic and Political Weekly, vol. 33, br. 35 (1998), str. PE87-PE97.
3. M. Gleni, Jugoslavija: Tragedija osvetnika, New York Review of Books, 13. avgust 1992., str 38