11) Staljinizam je širom Istočne Evrope, a naročito na Balkanu, potiskivao međudržavne i unutrašnje sukobe, ali je pokušavao da prisvoji nacionalističke težnje za sopstvene potrebe.
Ruska revolucija je bila simbol nezadovoljstva širom Evrope. Značajan deo levice na Balkanu je u internacionalizmu i revolucionarnoj politici boljševika video začetak politike koja bi mogla da označi raskid sa užasima (iz) prošlosti.[1] Međutim, došlo je do katastrofalnih greški, naročito 1923. godine u Bugarskoj, gde je komunistička partija stajala po strani dok su se delovi vladajuće klase međusobno sukobili, da bi pobednička grupa potom krenula u napad na levicu. Nalik tome, međunarodni komunistički pokret je podržavao dubiozne seljačke partije, poput one koja je postojala u Jugoslaviji [HSS – op. prev.] koja se okrenula protiv komunista čim je našla boljeg saveznika u jugoslovenskom kralju.
Detaljni prikazi ovih grešaka mogu se naći u drugim delima.[2] Poenta je u tome što one nikad nisu bile ispravljene. Naprotiv, sa degeneracijom revolucije u Rusiji pod Staljinovim vođstvom, ove greške su učvršćivane. Kao i širom sveta, komunističke partije na Balkanu su postale instrumenti ruske spoljne politike. U samoj Rusiji, „socijalizam u jednoj zemlji“ je postao deo ideologije nacionalnog razvoja po kojoj je, što se tiče spoljne politike, rusko vođstvo prihvatilo mnoge ranije imperijalističke ciljeve carističke Rusije. S krajem Prvog svetskog rata, brojni mirovni ugovori su korišćeni da bi se istočnoevropske države konsolidovale kao tampon zona protiv boljševizma. Komunističke partije su potom, pod ruskim patronatom i u skladu sa ruskim interesima, pomerane ulevo ili udesno. U suštini, one su sve više pokušavale da zagovaraju nezavisnost od Zapada i da usvoje nacionalističku politiku koja bi istočnoevropske i balkanske zemlje uvela u „antiimperijalistički“ kamp. Umesto da te države budu brana Zapada od Rusije, trebalo je da postanu brana Rusije od Zapada.
Između 1944. i 1945. godine, ruska vojska je uspela da potisne Hitlerove snage nazad do Berlina. U tom trenutku je delovalo kao da bi bilo moguće dogovoriti novu preraspodelu Balkana između Istoka i Zapada. U poznatom neformalnom dogovoru o procentima iz oktobra 1944. godine, Staljin i Čerčil su (polupijani) među sobom razdelili Balkan. Prema Čerčilovim rečima:
Na pola lista papira napisao sam sledeće:
Rumunija: Rusija 90 posto, ostali 10 posto.
Grčka: Velika Britanija (u dogovoru sa SAD) 90 posto, Rusija 10 posto.
Jugoslavija: 50 posto, 50 posto.
Mađarska: 50 posto, 50 posto.
Bugarska: Rusija 75 posto, ostali 25 posto.Gurnuo sam ovo prema Staljinom koji je do tada čuo prevod napisanog. Došlo je do kratke pauze. Potom je uzeo svoju plavu olovku i krupnim potezom štiklirao list pa ga vratio ka nama. Sve je ovo odrađeno u vremenu koliko nam je trebalo da napišemo. [3]
Međutim, s razvojem Hladnog rata, Grčka i Turska su uvučene u zapadni blok, a Rumunija, Bugarska, Jugoslavija i Albanija u istočni. Doduše, rusko rukovodstvo je moralo da se suoči sa dve pretnje dok je pokušavalo da konsoliduje svoju kontrolu nad regionom – pretnjom sa Zapada i znakovima nelojalnosti u okviru svog novog bloka. Ovaj drugi problem se ozbiljno zaoštrio 1948. godine kada je došlo do neslaganja sa Jugoslavijom. Jugoslavija je bila jedina zemlja u regionu koja je oslobođena bez velike direktne intervencije ruske vojske i gde, stoga, komunističko vođstvo nije moralo da se ulaguje Staljinu. Da bi odgovorila na to, Rusija je prvobitno uspostavila sistem vlasti koji se može ilustrovati slikom kolskog točka. Na njegovom obodu nalazile su se države-sateliti kojima je dato da se oko nebitnih stvari međusobno dogovaraju, ali njih kontrolišu spice koje kreću od osovine točka, što znači da su one o bitnim stvarima međusobno komunicirale preko Moskve.[4] Ovo se naročito odnosilo na gušenje ranih rasprava o veoma labavom federalnom jedinstvu Balkana koje su delovale kao pretnja moskovskoj vlasti. Naprotiv, sovjetski diktat je razjedinio balkanske države i naveo ih da uvedu sopstvene ideologije socijalizma u jednoj zemlji, što u kratkom roku bilo prednost za nove (birokratske) vladajuće klase i vladajuće partije da puste korenje među lokalnim stanovništvima. Na duže staze, međutim, ovo je proizvelo ideologije koje su reprodukovale nacionalističke težnje. Zvanično, one su bile „nacionalne po formi, socijalističke po sadržaju“; u stvarnosti, njihovi socijalistički elementi nisu bili ništa više od „forme“, ako i toliko, a sadržaj je bio nacionalistički. U konačnici, to će i dovesti do pada ovih režima čiji nacionalizam je bio ojalovljen zaraženošću ruskim interesima.
1. Balkanske komunističke partije su često terane u ilegalu, ali je u Jugoslaviji, na primer, Komunistička partija 1920. godine imala nekih 60000 članova i članica i, u izbornom smislu, je bila treća najveća partija sa 12 posto glasova.
2. Videti D. Halas, Kominterna(London, 1985) za kratak prikaz ovih grešaka.
3. W. Churchill, The Second World War, vol. vi (London 1954), p. 198.
4. Videti J.M. van Brabant, Socialist Economic Integration (Cambridge 1980), ch. 1 passim.