Na današnji dan 1940. godine, od posledica atentata koji je izvršio staljinistički agent Ramon Merkader, preminuo je revolucionar Lav Trocki. Povodom osamdesete godišnjice njegove smrti objavljujemo osam teza o značaju Trockijevih ideja i iskustava za revolucionarnu politiku danas. Piše Pavle Ilić.
I Permanentna revolucija
Svako ko se iole razume u politiku i zna za Trockog, čuo je i za njegovu teoriju permanentne revolucije. Često se krajnje pogrešno i površno smatra da se radi o verovanju da revolucija ne sme da staje i da revolucionarne snage uvek moraju biti u ofanzivi. Permanentna revolucija, međutim, odnosila se na odbacivanje ideje da pretkapitalističke države moraju da prođu kroz fazu kapitalističkog i demokratskog razvoja pre nego što se u njima ostvare uslovi za socijalističku revoluciju. Prema ovoj teoriji, pobunjena radnička klasa morala je da obavi i takozvane istorijske zadatke buržoaskih revolucija: uvođenje političke demokratije i agrarnu reformu. Ti zadaci, međutim, morali su da budu samo prvi korak ka socijalističkoj revoluciji, inače bi i oni bili izgubljeni u kontrarevoluciji. Činjenica da je Boljševička partija prihvatila ovu teoriju, što se najbolje vidi u Lenjinovim Aprilskim tezama, omogućila je ne samo Trockijev zvanični ulazak u Partiju, već i, nemerljivo bitnije, pobedu Oktobarske revolucije šest meseci kasnije.
II Nejednaki i kombinovani razvoj
Teorija permanentne revolucije naslanja se na još jedan bitan Trockijev doprinos marksizmu. Klasična Marksova postavka društvenog razvoja podrazumeva postepeni prelaz iz starijih u novije načine proizvodnje (robovlasništvo → feudalizam → kapitalizam). Iako je ova shema za Marksa funkcionisala tek na najapstraktnijem nivou, njegovi sledbenici početkom XX veka neretko su je primenjivali krajnje doslovno na vrlo konkretna društva. Otud i ideja o potrebi za time da se revolucija vrši u „fazama“. Teorija nejednakog i kombinovanog razvoja, s druge strane, pokazala je da države koje politički i ekonomski „zaostaju“ za drugima istovremeno imaju priliku da, uporedo sa tom zaostalošću, u određenim aspektima primenjuju najmoderniju tehnologiju ili organizacione principe. To je u Rusiji omogućilo razvoj kapitalizma još za vreme carskog apsolutizma i načinilo socijalističku, proletersku revoluciju jedinom silom koja je taj apsolutizam mogla da zbaci.
III Crvena armija
Pored Trockijevih ideja, njegove organizacione i govorničke sposobnosti bile su ključne za organizovanje i pobedu ustanka u Petrogradu koji je predvodila Boljševička partija, a koji je označio početak prve i, za sada, jedine pobedonosne proleterske revolucije u istoriji čovečanstva. Ipak, mlada revolucija uskoro se suočila sa neprijateljskim trupama Bele vojske i čak dvanaest stranih ekspedicionih vojnih snaga odaslatih sa zadatkom da je uguše. Lav Trocki, kao drugo lice revolucije, biva postavljen na mesto narodnog komesara za vojsku i mornaricu, sa kojeg uspeva da gotovo od nule izgradi Crvenu armiju, u istoriji jedinstvenu po svom proleterskom sastavu, i, putujući od fronta do fronta u svom blindiranom vozu, nadzire njenu pobedu u Ruskom građanskom ratu. Trockijevo vojno-strateško umeće često se zanemaruje, ali on svakako zaslužuje počasno mesto u panteonu velikih zapovednika i vojnih teoretičara levice, uz Engelsa, jugoslovenske partizane, Če Gevaru ili Ho Ši Mina.
IV Svetska revolucija
Nažalost, u borbi protiv sledeće pretnje koja se ustremila na revoluciju Trocki nije uspeo da pobedi. Ta pretnja ogledala se u usponu birokratije kao nove vladajuće klase, rastu njenog samopouzdanja i svesti o svom nezavisnom klasnom interesu, te kristalizaciji njenog političkog interesa u vidu „centralne“ (između leve i desne) struje Komunističke partije Sovjetskog Saveza (KPSS), na čijem čelu se našao Staljin. Ovaj uspon desio se nakon što je splasnuo veliki revolucionarni talas koji je preplavio Evropu između 1917. i 1923. godine. Suočena sa činjenicom da se nalazi na čelu izolovane zemlje sa revolucionarnim režimom, KPSS je krenula da odustaje od Marksove ideje da se socijalizam ne može graditi u jednoj državi, budući da se nalazi u borbi na život ili smrt sa kapitalizmom koji je globalni sistem. Trockijev doprinos, u tom smislu, nije se ogledao u nadogradnji marksizma, već u njegovoj odbrani od staljinističke revizije.
V Istorija revolucije
U trenutku u kom je izgubio borbu sa sve moćnijom birokratijom i bio proteran iz Sovjetskog Saveza, Trocki se posvetio pisanju svog verovatno najbitnijeg dela: Istorije Ruske revolucije. Na preko 1000 stranica Trocki prikazuje događaje koji su obeležili revolucionarnu 1917. godinu: od konteksta koji je doveo do izbijanja Februarske revolucije, do taktičkih manevara Crvene garde koji su obezbedili pobedu Oktobarske revolucije u Petrogradu i Moskvi. Bez preterivanja se može reći da je Istorija Ruske revolucije za marksističku teoriju društvene promene ono što je Kapital za marksističku kritiku političke ekonomije.
VI Radnička demokratija
Do sredine tridesetih godina, Sovjetski Savez odmakao se svetlosnim godinama od socijalističkog društva koje se naziralo u bljesku Oktobarske revolucije. Partija, koja je izgubla veru u moć radničke klase da iznedri to društvo, verovala je da je jedini način da sačuva Sovjetski Savez taj da ga što hitnije modernizuje i industrijalizuje. Kako je sam Staljin rekao, „Mi zaostajemo za zapadnim državama nekih 50 do 100 godina. Tu razliku moramo nadoknaditi za deset godina ili će nas zgnječiti.“ Rezultat takvog razmišljanja bila je brutalna represija, prvo nad radničkom klasom, a onda i u vidu eliminacije skoro cele generacije revolucionara i revolucionarki koji su vodili Oktobarsku revoluciju. Ironijom sudbine, u KPSS su tridesetih godina prošlog veka menjševičke ideje, protiv kojih su se Lenjin i Trocki toliko borili, bile prisutnije (mada u novom ruhu) od izvornih boljševičkih. Trocki se nije mirio sa idejom da se socijalizam može graditi bez aktivnog učešća radničke klase i bez organa radničke demokratije (sovjeta) kao glavnih nosilaca te izgradnje. To ubeđenje on će nositi i razvijati sve do svoje smrti.
VII Borba protiv fašizma
Uprkos svem neprijateljstvu, klevetama i pretnjama sovjetskog režima upućenih Trockom, njegova odanost „kolevci revolucije“ ostala je nepoljuljana. S tim u vezi, Trocki je daleko pre Komunističke partije Sovjetskog Saveza prepoznao pretnju koju fašizam predstavlja po revoluciju širom kontinenta. Zbog toga je neprekidno insistirao na značaju strategije jedinstvenog fronta između komunističkih i socijaldemokratskih radničkih partija protiv fašizma. Njegovi spisi o fašizmu predstavljaju do dana današnjeg najpotpuniju marksističku analizu fašizma kao društvene snage kapitalističke kontrarevolucije i nezamenljivo su štivo za sve nas koji želimo da se borimo protiv njegovih pojavnih oblika u XXI veku.
VIII Istrajnost uprkos svemu
Ako su sve gornje teze bile argumenti koji treba da vas ubede da čitate Trockijeva dela, ova poslednja teza treba da vas ubedi da pročitate nešto o njegovom životu. Reč je o čoveku koji se sa 25 godina našao na mestu predsednika Petrogradskog sovjeta tokom prve revolucije 1905. godine. On je za vreme apsolutizma dva puta zatvaran i jednom proteran u Sibir, a potom je ponovo gurnut u zatvor pod privremenom vladom na leto 1917. godine. Samo tri meseca kasnije još jedared će se naći na samom čelu revolucije, a potom će komandovati njenom uspešnom odbranom na čelu nove Crvene armije. Oseka revolucionarnog pokreta njega, za razliku od mnogih drugova i drugarica, neće ostaviti nasukanog na sprudu izdaje revolucionarnih principa, i on će im ostati odan tokom čitavog trajanja krvave borbe protiv staljinizma u Partiji, a potom i tokom više od deset godina svog egzila – sve vreme neumorno pišući, ubeđujući i održavajući plamen revolucije živim tokom perioda koji je njegov prijatelj i antistaljinistički saborac Viktor Serž nazvao „ponoć veka“.