Pre nekoliko dana, predsednik je u jednom od televizijskih gostovanja izjavio kako razmišlja o tome da se nakon završetka vanrednog stanja iz budžeta izdvoji po 100 evra za sve punoletne građanke i građane. Motivacija za tako nešto, kako kaže predsednik, leži u „podizanju vere u ekonomski rast“.
Dakle, nakon okončanja vanrednog stanja čekaju nas neplaćeni računi i rate za kredite, a možda i po 100 evra vere u ekonomski rast. Radna mesta većinu verovatno neće čekati. Davanje svakom građaninu, i najsiromašnijem i najbogatijem, po 100 evra nakon epidemije, samo je još jedna od populističkih mera koja poručuje da smo „svi u ovome zajedno“, u istim uslovima i sa istim potrebama za zadovoljenje egzistencije – što ni u ovim najtežim momentima nije istina.
Dok iščekujemo tih 100 evra, broj nezaposlenih svakodnevno raste. Prve nedelje vanrednog stanja Nacionalnoj službi za zapošljavanje prijavilo se 270 ljudi koji su te nedelje dobili otkaze. Nakon toga, šalteri službe bili su zatvoreni, ali je ostala mogućnost elektronske prijave. I tu mogućnost iskoristilo je u periodu od 23. marta do 4. aprila 2.045 ljudi koji su ostali bez posla. U fabrici „Hačinson“ u Rumi u jednom danu otpušteno je 300 radnica i radnika, i pored toga što je fabrika dobijala subvencije iz državnog budžeta.
Ovo stanje je, kao i sama pandemija, karakteristično za ceo svet. Austrija je doživela najveći porast nezaposlenosti od Drugog svetskog rata, nakon što je procenat nezaposlenih skočio sa 4,7 na 12,2% za manje od nedelju dana. U ovom periodu je i 10,7% Norvežana ostalo potpuno nezaposleno, a 3% vodi se kao delimično nezaposleno. Sjedinjene Države ostale su bez 16 miliona radnih mesta tokom protekle tri nedelje, od čega je 6.6 miliona ljudi otpušteno u poslednjih sedam dana.
U Srbiji se procenjuje da trenutno oko 70.000 ljudi radi od kuće, a mnogi nemaju garancije da ih neće sačekati otkaz. Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ predlagali su moratorijum na radni status radnika u trajanju od 90 dana. Time su predložili meru koju vlast može uvažiti, ali i ne mora – na isti način na koji i vlast samo poziva poslodavce da ne otpuštaju radnike i radnice.
Jedna od bitnih posledica epidemije jesu i zatvoreni vrtići i škole, zbog čega je data mogućnost da jedan od roditelja dece mlađe od 12 godina odsustvuje sa posla bez umanjenja plate. Ipak, ta mera ne sprovodi se na svakom radnom mestu, a u ovoj situaciji posebno su ugrožene samohrane majke. Mnoge od njih javljale su se inicijativi „Mame su zakon“, jer su dobijale pretnje otkazom ukoliko na posao ne dođu. Neke od njih rekle su da su u početku dovodile decu na posao, jer drugu opciju nisu imale. Takvi postupci pokazuju da trenutno najveći strah nije samo od bolesti i epidemije, već i od ekonomskih posledica koje one nose.
Radnice i radnici zaposleni u niškoj fabrici „Jura“ već danima protestuju u krugu fabrike, odbijajući da uđu u nju i zahtevajući da se proizvodnja obustavi, jer uprava ne primenjuje propisane mere zaštite. Umesto mera zaštite, uprava kompanije je svojim radnicima kao odgovor na protest ponudila po 500 dinara bonusa za svaki dan koji provedu na radnom mestu. Određeni novčani bonusi čekaju ih i ukoliko budu radili nekoliko dana u kontinuitetu, dok su im jedine druge opcije ili da iskoriste svoje godišnje odmore, ili da se protiv ovakvih stvari pobune. Radnice i radnici „Jure“ odabrali su da nastave sa pobunom, zahtevajući zaštitu svojih života nakon što im je poslodavac, kao zamenu za zdravlje, ponudio bedne novčane naknade.
Mi u svemu ovome nismo zajedno sa kapitalistima koji primoravaju radnike i radnice da rade bez zaštitne opreme. Nismo zajedno ni sa kapitalistima koji traže podršku države dok istovremeno otpuštaju radnike. Niti smo zajedno sa političkim elitama koje svoju odgovornost u sprečavanju epidemije izbegavaju tako što policijskom represijom kažnjavaju stanovništvo. Ali svesni smo da su zajedništvo i solidarnost svih radnih ljudi, koji već sada snose najveći teret pandemije i ekonomske krize, neophodni da bismo mogli da se izborimo za dostojanstvene uslove života i rada.
U situaciji kada su brojevi otpuštenih iz dana u dan ogromni (a ni ne predstavlju potpunu sliku stanja) i kada se u prazne pozive na solidarnost ne možemo uzdati, glavni mehanizam ostaju radničke borbe, koje na pandemiju nisu imune, i radnički glasovi koji se moraju čuti. Zato vas pozivamo da nam pišete ukoliko su vaša radna prava ugrožena ili ste u ovom periodu ostali bez posla, a mi ćemo se kroz rubriku „Radnički glas“ potruditi da se poziv na pobunu i borbu čuje što dalje i šire.