Palestina – hronološki pregled tragedije[6 min. za čitanje]

Pred vama se nalazi izlaganje koje je Milan Jevtić, predsednik Društva srpsko-palestinskog prijateljstva i sindikalni borac iz Kragujevca, održao 15. maja ove godine na našoj tribini „Palestina: Jedan svet, jedna borba“. Drug Jevtić u njemu odlično trasira istoriju sukoba u Palestini: od ranog 20. veka i raspada Osmanskog carstva, preko nastanka države Izrael, Šestodnevnog rata, do sporazuma u Oslu i najnovijih dešavanja. Iako se naše viđenje nekih od ovih istorijskih događaja, kao i rešenja ovog sukoba donekle razlikuje, smatramo da je ovaj tekst odličan uvod za sve one koji žele da nauče više o uzrocima ovog sukoba, a naročito za one koji žele da nam pomognu da izgradimo pokret solidarnosti sa Palestinom u Srbiji.

Propadanje viševekovne Osmanske imperije nakon završetka Prvog svetskog rata dovelo je do komplikovanja geopolitike regije nama poznate kao „Bliski istok“. Složena etnička i verska struktura stanovništva ove regije sada je dobila i znatno složeniju političku mapu. Do tada jedinstveni politički prostor Osmanske imperije je odlukama novostvorene Lige naroda stavljen pod uticaj tadašnjih pobednika u Velikom ratu – Velike Britanije i Francuske.

Stare imperijalističke sile su, rukovodeći se imperijalnim načelima, na poverenim im teritorijama povukle nove političke granice. Područje je najpre podeljeno na četiri dela: Irak, Siriju, Liban i „južni Liban“. Ova poslednja regija, sa britanskim upravnim mandatom, još se zvala i „Falestin“ ili „El Palestine“. Uskoro je došlo i do novih promena upravnih granica i ta nova podela koju su „mandatari“ načinili išla je duž toka reke Jordan. Istočno od reke Jordan formirana je regija „Transjordan“, koja će kasnije promeniti ime u Kraljevina Jordan. Zapadni deo regije zadržao je staro ime – Palestina. Nju je 1922. godine naseljavala populacija koju je činilo 589.200 muslimana, 83.800 Jevreja i 71.500 hrišćana.

Međutim, složenu političku, nacionalnu i versku strukturu dodatno je narušavala činjenica da je ovo područje postavljeno u centar interesovanja političkog pokreta tvrdih jevrejskih nacionalista, poznatog pod imenom „cionisti“. Oni su se zalagali za sprovođenje aktivne politike masovnog useljavanja jevrejskog stanovništva u Palestinu sa ciljem obnove antičke Judeje, države koja je pre rimskog osvajanja postojala na tom prostoru. Stvoren je novi mit, zasnovan na pokušajima da se „točak istorije“ vrati vekovima unazad i da se potpuno neutrališe i negira postojeća politička situacija. Sukob je bio na vidiku i teško da je mogao biti izbegnut. Već dvadesetih godina 20. veka izbili su prvi sukobi između lokalnog muslimanskog stanovništva (starosedelaca) i jevrejskih doseljenika. Jedan od najvećih je bila tzv. galama u Palestini 1929. godine.

Bilo je, istini za volju, pokušaja britanskih vlasti da spreče sukobe i da probleme reše izvesnim upravnim i administrativnim merama; no, uskoro je izbio Drugi svetski rat i problem je sa gledišta kolonizatora otišao na sporedni kolosek. Međutim, završetkom rata, problemi su se multiplicirali, a broj jevrejskih doseljenika se u značajnoj meri povećao. Posle Drugog svetskog rata je broj jevrejskih doseljenika porastao na preko pola miliona. Novonastali problemi su se uskoro našli i pred novostvorenom svetskom organizacijom, Ujedinjenim nacijama. Tamo je 1947. godine sačinjen plan čija je osnovna ideja bila da se Palestina, koja je do tada bila pod britanskom upravom (mandatom), podeli na dve države: arapsku i jevrejsku. Plan je naišao na oštra protivljenja na obe strane. Nemogućnost da se dođe do kompromisa rezultirala je ratom već sledeće, 1948. godine. Ovaj rat je u čitavom svetu poznat kao Prvi arapsko-izraelski rat. U Izraelu ga nazivaju „Ratom za nezavisnost“, a u uspomeni Palestinaca je zabeležen kao „Al Nakba“, katastrofa u kojoj su izgubili svoju državu, nakon koje su raseljeni i prognani iz svojih domova. Rat je doneo razaranja, teške i velike ljudske gubitke na obe strane. Međutim, to nije i jedina njegova posledica. Oko milion palestinskih Arapa je prinuđeno da napusti svoje domove koji su potpuno uništeni, baš kao i stotine arapskih naselja. Arapsko stanovništvo je proterivano i od strane paravojnih „jevrejskih milicija“, stvorenih u posleratnom talasu etničkog čišćenja.

Ovaj izbeglički talas će izazvati brojne regionalne sukobe u budućnosti i predstavljaće konstantni izvor destabilizacije čitavog regiona. Prvi rat je stvorio ožiljke kojima nikako ne daju da zarastu stalni i ponavljani sukobi, isprepletani interesi velikih sila na ovom prostoru, kao i pokušaj da se silom nametnu rešenja koja ne odgovaraju interesima stanovnika Palestine. U ovom trenutku se čini da je svet daleko od rešenja ove političke enigme, zamršenog političkog „Gordijevog čvora“ kome je neophodan drugačiji pristup od onog kakav je svojevremeno imao Aleksandar Makedonski.

Nakon prvog rata iz 1948, usledio je rat 1967. godine, u kome vojska Izraela zauzima Istočni Jerusalim, Zapadnu obalu, Gazu i Sinajsko poluostrvo.

Zatim je usledio novi rat, 1973. godine – tzv. Jomkipurski rat, koji je doveo do delimičnog povlačenja…

Većina palestinskih izbeglica i dalje živi u Gazi, na Zapadnoj obali, u Jordanu, Siriji i Libanu. Izrael nije dozvolio njihov povratak kući. Naprotiv, proces dalje okupacije Zapadne obale se nastavlja. U mestima u kojima su živeli Palestinci, Izrael naseljava Jevreje koji dolaze iz čitavog sveta. Doseljenička naselja se grade praktično na okupiranom području, što je definitivno suprotno međunarodnom pravu, kao i ustanovljenim pravilima i običajima rata.

Ovakav pristup svakako udaljava od mogućnosti da se pronađe pravedno rešenje za ovaj konflikt, koji traje previše dugo.

Prvi korak u dobrom pravcu je načinjen 1993. godine, sporazumom koji su u ime PLO (Palestinske oslobodilačke organizacije) i Izraela potpisali Jaser Arafat i Jicak Rabin. Međutim, taj sporazum je naišao na opstrukciju ekstremista i sukob nije prestao. Periodično se ponavlja: najpre 2000, pa 2014, a sada i 2021. godine.

U izjavama izraelskih zvaničnika može se čuti da izraelska vojska ratuje protiv ekstremista iz pokreta „Hamas“. Treba naglasiti da Hamas nije uzrok. Hamas je posledica opšteg stanja i odnosa prema palestinskom narodu.

Uzroci današnjeg sukoba i osnovne tačke razmimoilaženja po mom mišljenju su:

  1. Sudbina palestinskih izbeglica koje ne mogu da se vrate svojim kućama;
  2. Gradnja jevrejskih doseljeničkih naselja na okupiranom delu Zapadne obale;
  3. Jerusalim i njegov status.

Rešenje svakako nije u nastavku sukobljavanja i nečije pouzdanje u vojnu dominaciju ne može biti trajnog karaktera. Ratna sreća ume da se preokrene, ali u ovom ratu su najveće žrtve nedužni civili i, nažalost, deca. Ovaj sukob spada u one „niskog intenziteta“, ali to ne bi smelo nikoga da zavara. On začas može eskalirati u sukob širokih razmera.

Moje izlaganje predstavlja mali doprinos pravednom rešenju i prekidu neprijateljstva. Podseća na onog goluba koji je nosio vodu u kljunu kako bi ugasio vatru koja je zahvatila prijateljsku kuću. Kada su mu rekli da sa nekoliko kapi vode neće ugasiti veliku vatru, odgovorio je da i on to zna. Ali će se sutra znati i na čijoj je strani bio. Bez iluzija da sam u stanju ponuditi instant rešenje, uporno se trudim da budem na strani pravde i strani mira.