Pred vama se nalazi izlaganje koje je Milan Jevtić, predsednik Društva srpsko-palestinskog prijateljstva i sindikalac iz Kragujevca, održao 15. maja ove godine na našoj tribini „Palestina: Jedan svet, jedna borba“. Drug Jevtić u njemu odlično trasira istoriju sukoba u Palestini: od ranog dvadesetog veka i raspada Osmanskog carstva, preko nastanka države Izrael, Šestodnevnog rata, do sporazuma u Oslu i najnovijih dešavanja. Iako se naše viđenje nekih od ovih istorijskih događaja, kao i rešenja ovog sukoba donekle razlikuje, smatramo da je ovaj tekst odličan uvod za sve one koji žele da nauče više o uzrocima ovog sukoba, a naročito za one koji žele da nam pomognu da izgradimo pokret solidarnosti sa Palestinom u Srbiji.
Propadanje viševekovne Osmanske imperije nakon završetka Prvog svetskog rata dovelo je do komplikovanja geopolitike regije nama poznate kao „Bliski istok“. Složena etnička i verska struktura stanovništva ove regije sada je dobila i znatno složeniju političku mapu. Do tada jedinstveni politički prostor Osmanske imperije je odlukama novostvorene Lige naroda stavljen pod uticaj tadašnjih pobednica u Velikom ratu: Velike Britanije i Francuske.
Stare imperijalističke sile su, rukovodeći se imperijalnim načelima, na poverenim im teritorijama povukle nove političke granice. Područje je najpre podeljeno na četiri dela: Irak, Siriju, Liban i „južni Liban“. Ova poslednja regija, sa britanskim upravnim mandatom, zvala se još i „Falestin“ ili „El Palestine“. Uskoro je došlo i do novih promena upravnih granica. Ta nova podela koju su „mandatari“ načinili išla je duž toka reke Jordan. Istočno od reke Jordan formirana je regija „Transjordan“, koja će kasnije promeniti ime u Kraljevina Jordan. Zapadni deo regije zadržao je staro ime – Palestina. Nju je 1922. godine naseljavala populacija koju je činilo 589.200 muslimana, 83.800 Jevreja i 71.500 hrišćana.
Međutim, složenu političku, nacionalnu i versku strukturu dodatno je narušavala činjenica da je ovo područje stavljeno u centar interesovanja političkog pokreta tvrdih jevrejskih nacionalista, poznatog pod imenom „cionisti“. Oni su se zalagali za sprovođenje aktivne politike masovnog useljavanja jevrejskog stanovništva u Palestinu, sa ciljem obnove antičke Judeje, države koja je pre rimskog osvajanja postojala na tom prostoru. Stvoren je novi mit, zasnovan na pokušajima da se „točak istorije“ vrati vekovima unazad i da se potpuno neutrališe i negira postojeća politička situacija. Sukob je bio na vidiku i teško da je mogao biti izbegnut. Već dvadesetih godina 20. veka izbili su prvi sukobi između lokalnog muslimanskog stanovništva (starosedelaca) i jevrejskih doseljenika. Jedan od najvećih bila je tzv. galama u Palestini 1929. godine.
Bilo je, istini za volju, pokušaja britanskih vlasti da spreče sukobe i da probleme reše izvesnim upravnim i administrativnim merama. Međutim, uskoro je izbio Drugi svetski rat i problem je, s tačke gledišta kolonizatora, otišao na sporedni kolosek. No, sa završetkom rata, problemi su se multiplicirali, a broj jevrejskih doseljenika se u značajnoj meri povećao – na preko pola miliona. Novonastali problemi uskoro su se našli i pred novostvorenom svetskom organizacijom, Ujedinjenim nacijama, koje su nasledile Ligu naroda. Tamo je 1947. godine sačinjen plan da se Palestina, koja je do tada bila pod britanskom upravom (mandatom), podeli na dve države: arapsku i jevrejsku.
Plan je naišao na oštra protivljenja s obe strane. Nemogućnost da se dođe do kompromisa rezultirala je ratom već sledeće, 1948. godine. Ovaj rat je u čitavom svetu poznat kao Prvi arapsko-izraelski rat. U Izraelu ga nazivaju „Ratom za nezavisnost“, a u uspomeni Palestinaca je zabeležen kao „Al Nakba“, katastrofa u kojoj su izgubili svoju državu, nakon koje su raseljeni i prognani iz svojih domova. Rat je doneo razaranja, teške i velike ljudske gubitke na obe strane. Međutim, to nije njegova jedina posledica. Oko milion palestinskih Arapa bilo je prinuđeno da napusti svoje domove, koji su potpuno uništeni, baš kao i stotine arapskih naselja. Arapsko stanovništvo je proterivano i od strane paravojnih „jevrejskih milicija“, stvorenih u posleratnom talasu etničkog čišćenja.
Ovaj izbeglički talas ubuduće će izazvati brojne regionalne sukobe i predstavljaće konstantan izvor destabilizacije čitavog regiona. Prvi rat je stvorio ožiljke koji, usled kontinuiranih sukoba, isprepletanih interesa velikih sila na ovom prostoru, kao i pokušaja da se silom nametnu rešenja koja ne odgovaraju interesima stanovnika Palestine, nikako da zarastu. Čini se da je svet još daleko od rešenja ove političke enigme, zamršenog političkog „Gordijevog čvora“, kome je neophodan drugačiji pristup od onog kakav je svojevremeno imao Aleksandar Makedonski.
Nakon prvog rata 1948, usledio je tzv. Šestodnevni rat 1967. godine, u kome je vojska Izraela zauzela Istočni Jerusalim, Zapadnu obalu, Gazu i Sinajsko poluostrvo. Zatim je 1973. godine izbio tzv. Jomkipurski rat, koji je doveo do delimičnog izraelskog povlačenja.
Većina palestinskih izbeglica i dalje živi u Gazi, na Zapadnoj obali, u Jordanu, Siriji i Libanu. Izrael nije dozvolio njihov povratak kući. Naprotiv, proces dalje okupacije Zapadne obale se nastavlja. U mestima u kojima su živeli Palestinci, Izrael naseljava Jevreje koji dolaze iz čitavog sveta. Doseljenička naselja grade se praktično na okupiranom području, što je suprotno međunarodnom pravu, kao i ustanovljenim pravilima i običajima rata.
Ovakav pristup svakako udaljava od mogućnosti da se pronađe pravedno rešenje za ovaj konflikt, koji traje isuviše dugo.
Prvi korak u dobrom pravcu načinjen je 1993. godine, sporazumom koji su u ime PLO (Palestinske oslobodilačke organizacije) i Izraela potpisali Jaser Arafat i Jicak Rabin. Međutim, taj sporazum je naišao na opstrukciju ekstremista i sukob nije prestao. Periodično se ponavlja, najpre 2000, pa 2014, a sada i 2021. godine.
U izjavama izraelskih zvaničnika često se može čuti da izraelska vojska ratuje protiv ekstremista iz pokreta „Hamas“. Treba naglasiti da Hamas nije uzrok. Hamas je posledica opšteg stanja i odnosa prema palestinskom narodu.
Uzroci današnjeg sukoba i osnovne tačke razmimoilaženja su, po mom mišljenju:
1. Sudbina palestinskih izbeglica koje ne mogu da se vrate svojim kućama;
2. Gradnja jevrejskih doseljeničkih naselja na okupiranom delu Zapadne obale;
3. Jerusalim i njegov status.
Rešenje svakako nije u nastavku sukobljavanja, i nečije pouzdanje u vojnu dominaciju ne može biti trajnog karaktera. Ratna sreća ume da se preokrene. Međutim, u ovom ratu najveće žrtve su nedužni civili i, nažalost, deca. Ovaj sukob spada u one tzv. niskog intenziteta, ali to ne bi smelo da nas zavara: on začas može eskalirati u sukob širokih razmera.
Moje izlaganje predstavlja mali doprinos pravednom rešenju i prekidu neprijateljstva. Podseća na onog goluba koji je nosio vodu u kljunu kako bi ugasio vatru koja je zahvatila prijateljsku kuću. Kada su mu rekli da sa nekoliko kapi vode neće ugasiti veliku vatru, odgovorio je da i on to zna – ali će se sutra znati i na čijoj je strani bio. Bez iluzija da sam u stanju da ponudim instant rešenje, uporno se trudim da budem na strani pravde i na strani mira.