Poslednjih nekoliko godina svedočimo usponu brojnih pokreta koji se bore protiv opresije, tj. tlačenja po različitim osnovama: rasnoj, nacionalnoj, polnoj, seksualnoj… Kako da borbe tih pokreta omasovimo i dovedemo do pobede? Za marksiste i marksistkinje, odgovor leži u razumevanju odnosa između eksploatacije, na kojoj počivaju sva klasna društva, i opresije, koja održava mase potlačenih razjedinjenim i neorganizovanim. U tezama koje slede nudimo marksističko razumevanje opresije, njene funkcije u održavanju kapitalizma i potrebe da se partikularne borbe uvežu u jedinstvenu radničku borbu, s posebnim fokusom na aktuelnu i često vrlo gorljivu debatu o odnosu ženskih, LGB i trans prava. Smatrajući da nas separatističko i identitetski zasnovano organizovanje udaljava od zajedničkog cilja – rušenja tlačiteljskog sistema – zagovaramo otvorenu i demokratsku diskusiju o postojećim načinima borbe i spajanje pojedinačnih frontova borbi u masovne pokrete za radničko samooslobođenje.
1. Marksisti i marksistkinje se bore protiv eksploatacije i opresije. Bitno je razumeti šta se pod tim pojmovima podrazumeva.
2. Eksploatacija je sistematsko izvlačenje viška rada u društvu koje je strukturno podeljeno na klasu eksploatatora i klasu eksploatisanih. U kapitalizmu ona ima oblik izvlačenja viška vrednosti koji kapitalisti prisvajaju od radništva.
3. Opresija je životno iskustvo podređenosti u klasnim društvima. Opresija proizlazi iz eksploatacije, ali se ne svodi na nju.
4. Da bi bilo koji sistem eksploatacije opstao neophodna je opresija. Ona predstavlja široki dijapazon načina na koje se eksploatisani drže u podređenosti (od političke represije do načina socijalizacije u društvo).
5. Opresija se javlja kao opšteklasna (opresija čitave podređene klase ili podređenih klasa) ili posebna (opresija različitih delova klase – na primer, opresija žena na osnovu pola – a koja međusobno deli eksploatisane i time zamagljuje osnovnu klasnu podelu u društvu).
6. Ako razumemo da se opresija rađa sa klasnim društvom, kao i da se njen oblik menja kroz istoriju i različite načine proizvodnje, jasno nam je da rušenje klasnog društva otvara put ka oslobođenju čitavog čovečanstva.
7. Oslobođenje čitavog čovečanstva postalo je moguće tek s usponom kapitalizma. On stvara novu, univerzalnu klasu: proletarijat (radničku klasu). Proletarijat je eksploatisana klasa odvojena od sredstava za proizvodnju; stoga njeno oslobođenje ne podrazumeva osvajanje vlasti u novom sistemu eksploatacije, već kolektivnu kontrolu nad sredstvima za proizvodnju. Drugim rečima, ono podrazumeva samoukidanje proletarijata kao klase i početak kraja eksploatacije i opresije.
8. Kapitalizam proizvodi opresiju nad radničkom klasom kako bi je sprečio da ustane protiv klasnog sistema. On takođe transformiše i ojačava opresiju nad različitim delovima radničke klase kako bi je iznutra delio i u celini lakše eksploatisao.
9. Međutim, solidarnost među različitim potlačenim kategorijama ne javlja se automatski. Kako bismo mogli da gradimo solidarnost između eksploatisanih i potlačenih, moramo razumeti da nisu svi oblici opresije isti.
10. Opresija nad ženama ključna je za kapitalizam. Iako je ona daleko starija od njega – budući da postoji od kada i klasno društvo – on ju je transformisao. Kapitalizam premešta proizvodnju iz domaćinstva na radno mesto („društvena proizvodnja“), dok reprodukcija radne snage ostaje zadatak porodice („privatizovana reprodukcija“). Uloga žena u ovoj drugoj sferi – rađanje i odgajanje dece i sav neplaćen rad oko podizanja novih generacija radnica i radnika – izvor je opresije nad ženama u kapitalizmu.
11. Polna podela rada stvara rodne uloge kojima se opresija nad ženama održava. Te uloge su društveno konstruisane i promenljive. Osnovni ideal – koji nikada nije u potpunosti i nedvosmisleno ostvaren – jeste heteroseksualni i monogamni brak, u kome je muškarac glavni hranilac porodice, dok je žena majka, supruga i domaćica. Propratni ideali i stereotipi takođe su opresivnog karaktera – počev od objektivizacije ženskih tela i pratećih pritisaka i nasilja nad ženama, do raznih drugih formi tlačenja, poput pornografije i prostitucije. Odstupanje od rodnih uloga se kažnjava, a žene se u kapitalizmu kažnjavaju nesrazmerno snažno.
12. Žene snose teret neplaćenog kućnog rada. Nužno je istaći da korist od takvog ustrojstva podele rada ubiru kapitalisti, kao klasa eksploatatora, a ne muškarci iz radničke klase. Iako muškarci iz radničke klase imaju određene prednosti u odnosu na žene iz radničke klase (bolje šanse za karijeru, više slobodnog vremena itd.), to ne znači da je ugnjetavanje žena iz radničke klase u njihovom interesu, niti da su muškarci iz radničke klase izvor ženske opresije. Kapitalistički sistem je taj koji ubire korist od privatizovane reprodukcije rada u porodici (kao i od objektivizacije ženskih tela, pornografije i drugih, izvedenih oblika tlačenja žena), a postojanje porodice (i propratnih rodnih uloga) je prepreka oslobođenju radničke klase i žena kao njenog sastavnog dela. Oslobođenje žena ne može se postići zalaganjem za to da kućni rad postane plaćen ili pravednije preraspodeljen, već sistematskom borbom za to da celo društvo na sebe preuzme troškove i ulogu reprodukcije radne snage. To je moguće samo ako se muškarci i žene iz radničke klase ujedine i zajedno bore protiv eksploatacije i ugnjetavanja: za kraj kapitalizma i porodice kao takve.
13. Odstupanje od „propisanih“ rodnih uloga kažnjava se u okviru postojećeg sistema opresije. Takvo odstupanje, tj. rodni nekonformizam, izvor je opresije nad LGBT ljudima. U kapitalizmu se ona javlja iz potrebe da se porodica i rodne uloge koje ona podrazumeva održe i opravdaju. Odstupanje od monogamnog, heteroseksualnog porodičnog života dovodi u pitanje instituciju porodice, koja je ključna za privatizovanu reprodukciju radne snage. Stoga, do opresije nad LGBT populacijom dolazi s ciljem da se vidljiva odstupanja od institucije heteroseksualne, monogamne porodice kazne. Oblik i intenzitet opresije nad LGBT ljudima menja se u zavisnosti od šireg toka društvenih borbi.
14. U kapitalizmu takođe dolazi do društvenog konstruisanja reifikovanih kategorija kao što su „heteroseksualac“, „homoseksualac“, „lezbejka“, „biseksualac“ itd. Drugim rečima, različiti oblici ispoljavanja ljudske seksualnosti tek sa kapitalizmom bivaju strogo kategorisani i podvojeni, pri čemu se svaki od ovih oblika seksualnosti različito „vrednuje“ u skladu sa promenljivim potrebama sistema. Reifikacija (postvarenje) predstavlja čin transformacije društvenih procesa, koje u stvari kroje ljudi sami, u procese koji se ljudima predstavljaju kao nezavisni od njih; ishod reifikacije je da se ljudi osećaju kao da nemaju kontrolu nad društvenim procesima – kao da su u pitanju večite, nepromenljive, pa čak i urođene društvene činjenice, a ne proizvodi konkretnih društvenih sistema. Tako se npr. kriza na berzi tumači kao prirodna katastrofa poput zemljotresa, a svaki oblik seksualnosti koji odstupa od heteroseksualne norme, karakteristične za kapitalizam, kao neizbežna, „sudbinska“, urođena ljudska osobina. Reifikacija gorepomenutih kategorija odvijala se u različitim periodima razvoja kapitalizma i pratila je promene u opresiji nad ženama, kao i razvoj borbi za jednakost. Na primer, u zemljama razvijenog kapitalizma, istopolna seksualna privlačnost kod muškaraca zabranjena je zakonom krajem 19. i početkom 20. veka, dok kod žena, u istim tim državama, nije bila kriminalizovana, a kao društveni problem konstruisana je tek sa usponom ženskog pokreta. To ne znači da se bilo koja od ove dve kategorije nalazi pod većom (odnosno manjom) opresijom, već ilustruje potrebu da se svaka konkretna opresija razume kao rezultat društvenih procesa.
15. S tim u vezi, treba podvući da je seksualna orijentacija, kako pre kapitalizma tako i u kapitalizmu, društveno konstruisana a ne prosto urođena. Preciznije rečeno, način na koji će raznovrsni biološki potencijali ljudske seksualnosti biti ispoljeni u datom društvu suštinski zavisi od načina na koji je to društvo ustrojeno. Nakon rušenja kapitalizma ljudska seksualnost biće oslobođena krutih rodnih uloga koje su je do sada istorijski karakterisale i oblikovale.
16. Opresija transrodnih ljudi takođe se vrši na osnovu rodnog nekonformizma. Uverenje da osoba može da igra rodnu ulogu koja nije u skladu sa njenim polom dovodi u pitanje polnu podelu rada i prateće rodne uloge u kapitalizmu. Trans ljudi trpe opresiju zbog tog uverenja: bivaju neprihvaćeni u svakodnevnim interakcijama, isključeni iz radnog odnosa, šikanirani od strane desničarskih snaga, pretvoreni u metu fizičkog nasilja, neprepoznati kao pravna kategorija itd.
17. Postoje razna tumačenja izvora opresije nad ženama i LGBT ljudima. U interesu je radničkog pokreta da se oko ovih pitanja vodi demokratska rasprava i da se pojedinačna viđenja ne cenzurišu.
18. Međutim, to ne znači da ne treba zauzeti jasan stav u sukobima između raznih tumačenja opresije. Primetno je da se u skorije vreme sve češće čuje zahtev da se pol izbriše kao pravna kategorija i da njegovu funkciju preuzme rodni identitet. Mi se protivimo takvom viđenju, jer ono otvara vrata za zloupotrebe na račun žena i LGB osoba. Smatramo da se za posebna prava transrodnih osoba treba izboriti kolektivno, zajedno sa ženama i LGB populacijom, ali bez ukidanja pola kao zaštićene pravne kategorije.
19. Protivimo se zloupotrebi pojma „transfobija“ kako bi se gušila diskusija o načinima borbe za prava žena i transrodnih osoba, te kako bi se etiketirale i isključile sve osobe koje insistiraju na važnosti materijalne stvarnosti pola.
20. Istovremeno, protiv smo neopravdane i sasvim suprotne tendencije: negiranja postojanja opresije nad transrodnim osobama, kao i poricanja postojanja transfobije i samih transrodnih osoba. Negiranje postojanja određenih potlačenih grupa je neprihvatljivo i nespojivo sa principom da se kao revolucionarni socijalisti i socijalistkinje ponašamo, Lenjinovim rečima, kao „tribuni svih potlačenih“.
21. Bez izgradnje i zagovaranja kolektivne, socijalističke alternative sa uporištem u radničkoj klasi, rodni nekonformizam poprima individualistički oblik, a njegovi nosioci formulišu reformističke zahteve za priznavanjem identiteta, time odbacujući mogućnost kolektivne borbe. To vodi fragmentaciji kategorija koje trpe opresiju i njihovom međusobnom takmičenju (što se može videti na primeru tendencija kritikovanih u tačkama 19 i 20).
22. Razumevanje da su eksploatacija i opresija neraskidivo vezani i istorijski uslovljeni fenomeni omogućava nam da uvidimo širok dijapazon oblika solidarnosti unutar radničke klase koje treba da izgradimo kako bismo se izborili za oslobođenje čitavog čovečanstva. Zato nije dovoljna samo ekonomska, već i politička, društvena, kulturna i međunarodna solidarnost, sa ciljem ukidanja kapitalizma, porodice i rodnih uloga kao takvih.