Juče, 15. oktobra, radnice i radnici beogradskog hotela i restorana Rojal stupili su u štrajk. Redakcija Solidarnosti je danas u prepodnevnim satima posetila štrajk, pružila podršku i u duhu zajedničke borbe prenosi priču o pljački i štrajku.
Restoran Rojal je mnogima već godinama drago mesto za sastajanje i druženje, naročito nama koji nismo u prilici da izdvajamo novac za skupa gradska mesta. Međutim, tek je jučerašnji štrajk na videlo izneo ozbiljne probleme s kojima su se zaposleni u Rojalu nosili poslednjih godina.
Kada smo stigli, u predvorju hotela sedele su mahom radnice, dok su na ulaznim vratima i na zidu iza okačeni listovi i transparenti na kojima piše „Štrajk!”. Zaposlenima su, svojim prisustvom, podršku pružali i članovi porodice. Najviše smo razgovarali sa jednom od radnica, Vesnom Šebek.
Hotel je, zajedno s restoranom, u potpunosti privatizovan 2003. godine – većinski vlasnik je Nada Popović, a manjinski Risto Gojković. Prema rečima radnika, poslovanje je išlo dobro sve do pre četiri godine, kada su stvari „krenule nizbrdo”. Pre nekog vremena vlasnici su se na ime hotela zadužili i podigli višemilionski kredit. Na pitanje da li radnici znaju na šta su te pare potrošene, samo su slegli ramenima i rekli da ne znaju, ali da novac sigurno nije uložen u proširenje poslovanja hotela ili poboljšanje uslova rada.
Kada vlasnici više nisu imali dovoljno novca da plaćaju rate za svoj lični kredit, počeli su da troše zaradu hotela. S druge strane, zaposleni nisu dobijali plate, a nisu plaćani ni porezi ni komunalije. Kako i sami kažu, poslednju isplatu su dobili u julu, ali za mesec april. Od tada ni dinara. To je i razlog zašto su stupili u štrajk – već pet meseci rade doslovno bez naknade kako bi vlasnici otplatili kredit koji su potrošili ko zna na šta.
Banka je u međuvremenu blokirala isplate s računa hotela, zato što vlasnici ne samo da nisu vraćali kredit, već su u međuvremenu uzeli još jedan! Obećali su da će 15. oktobra pokriti zaostale zarade, ali kada se to nije desilo – desio se štrajk. Otkazane su rezervacije i cela zgrada je u blokadi, a radnice i radnici dežuraju čitavog dana u smenama od po osam sati, tako da su neki od njih na radnom mestu proveli i noć.
Vlasnici, koji inače žive u Londonu, nisu stupili u kontakt sa štrajkačima niti sa predstavnicima Saveza samostalnih sindikata Srbije u čijoj se organizaciji odvija obustava rada. Kako nam štrajkači kažu, uprkos svemu vedra duha i dobro raspoloženi, sve dok im se ne isplate zarade nameravaju da istraju sa štrajkom.
Pritom, ovo je već ko zna koji primer privatizacije koji jasno ukazuje na to da radnice i radnici imaju daleko više interesa da sami upravljaju svojim radnim mestom, bez bahatih privatnika koji tuđi rad koriste za ispunjavanje svojih prohteva.
Osim što je ovo primer toga kako privatnici teraju svoje radnike da rade besplatno kako bi oni mogli da podmiruju troškove svog udobnog života, ovde se na jedan volšeban način radi i o nečemu većem. Situacija u Rojalu je i širi prikaz onoga što čeka čitav narod – država će se zaduživati kod MMF-a i kredite trošiti na sve osim na realnu proizvodnju, a onda ćemo i mi i buduće generacije raditi besplatno (ako uopšte nađemo posao) kako bismo vraćali njihove kredite. Neki to već danas zovu – volontiranje.
Ipak, postoji i svetla strana – radnice i radnici Rojala pobunili su se protiv toga da svojim radom finansiraju udoban život bogataša. Zato oni svojom borbom najavljuju ono što je i zadatak svih nas ukoliko ne želimo da bogataši lepo žive preko naših leđa.