Srđan Atanasovski piše o toku vakcinacije u Srbiji, koja je otpočela krajem decembra, o (ne)opravdanosti skepsi prema vakcinama, kao i o načinima da se zdravstveni sistem ojača i podigne javno poverenje u nezaobilaznog saveznika u borbi protiv novog koronavirusa – masovnu imunizaciju stanovništva.
Od početka pandemije koronavirusa, pre više od godinu dana, u kineskom gradu Vuhanu, državne vlasti širom sveta reagovale su na različite načine: od kineskog modela potpunog zatvaranja Vuhana i provincije Hubej dok se epidemija ne zaustavi; preko sistema praćenja kontakata koji su pojedine zemlje Azije i Okeanije (Južna Koreja, Vijetnam, Novi Zeland, itd.) uspele da i u ovoj situaciji uspešno primene; potom evropskog modela zatvaranja koji je čuvao interese kapitalista i držao fabrike i slična radna mesta otvorenim; do takozvanog švedskog modela, kojim se ne pokušava zaustavljanje epidemije već se obezbeđuje „samo“ da se bolnice ne preopterete; pa i brazilskog scenarija koji bi se mogao opisati kao „država ne radi ništa“.
Osnovno pitanje po kome se ovi modeli razlikuju jeste – kako vidimo kraj pandemije? Da li je moguće zaustaviti širenje virusa klasičnim epidemiološkim merama izolacije? Da li je prokužavanje celokupne populacije neizbežno? Konačno, da li možemo da dovoljno brzo razvijemo i proizvedemo vakcine kako bismo preoblikovali kraj pandemije?
Krajem prošle i početkom ove godine dobili smo dve vesti, odnosno informacije, koje možda ne odgovaraju do kraja na sva postavljena pitanja, ali nam u velikoj meri mogu razrešiti pitanje šta da se radi, odnosno, u ovoj situaciji, šta da tražimo od države da radi.
Prva je, naravno, vest o tome da su razvijene vakcine za koronavirus, odnosno SARS-CoV-2, koje su bezbedne i efikasne. Razvijeno je više vakcina, koje koriste različite tehnologije i potiču iz više zemalja. Njihova proizvodnja, distribucija i patenti vezani za njih kvare ružičastu sliku, o čemu će biti više reči u nastavku ovog teksta, ali sama činjenica da čovečanstvo sada poseduje vakcine za borbu protiv pandemije koronavirusa je informacija koja svakako određuje naše dalje planove za borbu.
Druga vest nam pristiže iz brazilskog grada Manausa, u Amazoniji, gde je došlo do potpuno nekontrolisane epidemije koronavirusa, usled koje se zarazilo čak 76% celokupne populacije. Zaključak prvih naučnih izveštaja iz Manausa jeste da se, čak i kod ovako visokog procenta zaraženih, epidemija nastavlja. Drugim rečima, koronavirus, zahvaljujući svojoj viralnosti i verovatno sposobnosti da mutira, nastavlja da se nesputano šiti u preostalom, nezaraženom delu populacije. Imajući u vidu izveštaje koji, s jedne strane, govore o relativno kratkotrajnom imunitetu nakon preležane bolesti, a s druge o brojnim komplikacijama do kojih može doći i nakon primarne infekcije, zaključak naučnika i naučnica je jasan: takozvani „imunitet krda“ ne sme biti cilj.
Ako nas je dosadašnji razvoj pandemije uverio da su posledice nekontrolisanog širenja koronavirusa ogromne, statistike iz Manausa dodatno potcrtavaju važnost toga da obuhvat vakcinacije bude što veći. Ono što je, naravno, podjednako komplikovano pitanje kao i izumevanje same vakcine, jeste i njeno masovno proizvođenje i globalna dostupnost. Već u prvim mesecima vakcinacije globalne razlike oštro su se ispoljile: dok je početkom februara ukupan broj vakcinisanih na celom afričkom kontinentu, sa populacijom od 1,3 milijarde ljudi – 26 osoba, Izrael je za prve tri nedelje vakcinacije, počev od 19. decembra, uspeo da prvom dozom vakciniše oko 1,6 miliona ljudi, odnosno 16% svoje celokupne populacije.
Logistika proizvođenja vakcina otežana je time što kompanije koje su razvile vakcine, iako su se u najvećem broju slučajeva složile da se privremeno odreknu ekstraprofita, ne žele da ustupe tehnologiju i znanje kako bi se njihove vakcine proizvodile u drugim proizvodnim pogonima. Svetska zdravstvena organizacija ponovo je, početkom marta, potvrdila da nije spremna da suspenduje intelektualnu svojinu nad vakcinama kako bi omogućila masovniju proizvodnju. Trgovinski ratovi oko vakcina davno su otpočeli: posle Trampovog skandala iz prošle godine, kada je pokušao da obaveže nemačkog proizvođača da prioretizuje isporuke u SAD, dobili smo i mučan dokaz nesposobnosti Evropske unije da natera svoje proizvođače da ispoštuju obaveze koje su preuzeli. Zapadne zemlje sa podozrenjem gledaju na vakcine koje su razvile zemlje poput Kube, Kine i Rusije, najavljujući takozvane kovid-pasoše, to jest da će za putovanja možda biti neophodna potvrda o vakcinaciji proizvodima sa Zapada. Primer relativno visokog inicijalnog obuhvata vakcinacijom u Srbiji, koja nije u EU i koja je vakcine nabavljala kako putem zapadnih programa nabavke, tako i putem bilateralnih ugovora sa Rusijom i Kinom, predstavlja direktan pritisak na susedne zemlje EU koje su, paradoksalno, sada u gorem položaju. Rezultat tog pritiska je i ugovor koji je Mađarska, protivno politici EU, potpisala sa kineskim proizvođačem vakcine, Sinofarmom.
Pritisak na države da obezbede masovnu vakcinaciju svojih građana i građanki po prvi put je, čini se, zaglušio antivakserske narative koje slušamo od početka pandemije. Društvene mreže su preplavile fotografije ljudi koji primaju vakcine, a pripadaju demografskim grupama kod kojih je procenjena smrtnost od koronavirusa veća od 50%, što predstavlja svedočanstvo o velikom dostignuću moderne medicine. Ne treba se, međutim, uljuljkivati mišlju da će antivakseri nestati – što je potvrdio i takozvani „protest protiv globalizma i korona diktature“, s čije se govornice u subotu mogao čuti koktel teorija zavere o vakcinama i virusu i desničarskih opštih mesta – a ne treba pak oprostiti ni kapitalističkim silama što su, i pored brojnih upozorenja, ovu pandemiju dočekale nespremne.
Naime, istraživanja vakcina i lekova za druge sojeve koronavirusa, pre svega za visoko letalni SARS-CoV-1, svojevremeno su bila stopirana kao neisplativa, iako je bilo jasno da životinjski koronavirusi predstavljaju potencijalne humane patogene. Uzimajući u obzir da, istovremeno, u većini zemalja nisu unapređeni sistemi kontrole i praćenja zaraznih bolesti, kakve su razvile zemlje poput Južne Koreje i koji su se pokazali kao ključni u njihovoj borbi protiv pandemije, možemo reći da smo ovu sasvim očekivanu pandemiju dočekali sasvim nespremni. U ovom kontekstu, brzi razvoj vakcina za SARS-CoV-2 rezultat je retkih srećnih okolnosti, počev od toga da sam virus ne predstavlja izazov za razvoj vakcine, do toga što su određene tehnologije – vektorske vakcine i vakcine zasnovane na informacionoj RNK – razvijane za lečenje i prevenciju drugih, profitabilnijih bolesti, poput AIDS-a i kancera. Stoga ne čudi što proizvođači ovih „inovativnih“ vakcina ne žele da se one proizvode van njihove kontrole, a jasno je i da će, čak i da se odreknu profita od vakcine za SARS-CoV-2, profitirati od svog položaja lidera u novim farmakološkim probojima.
Potrebno je jasno odgovoriti na određena antivakserska opšta mesta kada je u pitanju vakcinacija protiv koronavirusa. Prvo, sve vakcine koje se distribuiraju, pored toga što su dokazano efikasne, bezbedne su – uprkos sumnjama koje proističu iz činjenice da su vakcine razvijene neuobičajenom brzinom. To je rezultat niza činilaca: od ciljanog usmeravanja ogromnih finansijskih sredstava, kako javnih tako i privatnih, u proizvodnju inače profitno „neprimamljivog“ medicinskog sredstva, preko činjenice da su različiti mehanizmi na kojima su odobrene vakcine zasnovane istraživani i testirani već decenijama unazad, do toga da su relevantni naučni podaci (poput sekvenciranog genoma novog koronavirusa) hitro učinjeni javno dostupnim. Možda i najznačajnije, uz obezbeđivanje finansiranja – skraćene su birokratske procedure koje uobičajeno usporavaju proizvodnju i distribuciju vakcina. Dakle, u testiranju njihove bezbednosti nije bilo prečica koje bi nas navele na opravdanu sumnju. Drugo, vakcine nisu nametnute jer predstavljaju izvor ekstraprofita farmakoindustrije. Naprotiv, iz perspektive ove industrije, vakcine su verovatno najmanje profitabilni način prevencije ili lečenja.
Vakcinacija u Srbiji bila je obeležena bilateralnim ugovorima sa Rusijom i pre svega Kinom, koji su omogućili da vakcina ima dovoljno za masovniju imunizaciju već u prvoj fazi. Sa važnim investicijama u Srbiji u fazi izgradnje i obuke, poput fabrike Linglong, Kina je posebno zainteresovana da proces vakcinacije u ove dve zemlje teče uporedo. Masovnost vakcinacije u Srbiji omogućena je inicijalnim prijemom dobrovoljaca „preko reda“, sa najpre prećutnom, a zatim eksplicitnom porukom da niko neće biti vraćen. U situaciji kada se bije bitka sa vremenom, ovakav kombinovani model – vakcinisanje ranjivih i prioritetnih grupa i dobrovoljaca – predstavlja dobar model da se sa nedovoljnim brojem vakcina učini što više u zaustavljanju širenja virusa. Mnoge osobe koje su potencijalno opasni „vektori“, odnosno prenosnici, poput onih koje ne mogu da rade od kuće, ili koje žive sa ranjivim osobama, sistemi za određivanje prioriteta ne registruju. Na način na koji smo podržavali radnike i radnice u fabrikama gde je zavladala epidemija da imaju pravo da procene da li treba da obustave rad, tako treba da prepoznamo i da su pojedinci spremni da satima čekaju u redu za vakcinaciju ne iz nužno sebičnih pobuda, već upravo iz brige za druge, jer vakcinacijom ne štitimo samo sebe već i svoju okolinu.
Zbog toga treba tražiti od države da, kad god to brojevi dostupnih vakcina budu omogućavali, nastavi da sprovodi vakcinacije na dobrovoljnoj osnovi. To je naročito uputno sada, kada se čini da ponuda vakcina u Srbiji prevazilazi tražnju. Država bi trebalo da obezbedi više punktova otvorenih za dobrovoljce, ali i da na sistematičniji način razvija poverenje građana i građanki u vakcine – primera radi, kroz široke obrazovne kampanje i kroz neposredan kontakt sa svim, pa tako i najmarginalizovanijim i najranjivijim kategorijama stanovništva do kojih vakcina urgentno treba da stigne. Pored toga, moramo imati u vidu da nijedna vakcina nije medicinsko sredstvo individualne zaštite od virusa, već isključivo epidemiološka mera koja daje rezultate tek kada je masovna. Ova masovnost se može postići samo ukoliko radnička klasa ima poverenje u zdravstveni sistem, koje je moguće izgraditi ukoliko je taj sistem stabilno i pouzdano finansiran, dostupan, odnosno besplatan, te ukoliko postoji u sadejstvu sa obrazovanjem o tome šta jeste i kako se unapređuje javno zdravlje. Drugim rečima, godinama držati zdravstveni sistem u stanju zabrane zapošljavanja, pooštravati kriterijume za njegovu dostupnost, te konačno objavljivati nezrele i nepromišljene planove sistematizacije, kojima se predviđa ukidanje čitavih sektora, poput studentske zdravstvene zaštite i niza savetovališta, upravo je suprotno od onoga što treba raditi da bi građani i građanke imali poverenje u zdravstveni sistem i u samu vakcinaciju.
I pored toga što ima jedan od najbržih procesa vakcinacije, u Srbiji je tek oko 10% populacije primilo obe doze vakcine. Početak masovne vakcinacije nije kraj pandemije, ali mora biti trenutak u kome ćemo se konačno otrgnuti od kapitalističkog kulta smrti koji kalkuliše brojevima umrlih i stavlja ih na vagu sa profitom na suprotnom tasu. Srbija, usled nedostatka medicinskog osoblja, trenutno ima zastrašujuće visok broj umrlih lekara, lekarki, sestara i tehničara. Poništiti nasleđe dugogodišnje zabrane zapošljavanja u javnom sektoru u ovom trenutku nije moguće, ali određene urgentne mere, od hitnog zapošljavanja do boljih uslova rada, svakako bi imale pozitivan efekat. Početak vakcinacije stoga ne sme da bude trenutak u kome ćemo u njoj videti zamenu za sve druge epidemiološke mere, već trenutak od koga je još važnije boriti se za svaki život i ne stavljati ga nikad iza profita.