Tek nešto više od šest meseci nakon što je formalno nastala, Partija radikalne levice suočava se sa krizom koja je dovela do odlaska nemalog broja aktivnih članova i članica, uključujući i njenu najviđeniju ličnost, Jova Bakića. Cepanje ove nove partije koja je oformljena sa ciljem da levici u Srbiji konačno ponudi nacionalnu organizaciju i uvuče je u parlament moglo bi da demorališe i dezorijentiše ne samo aktiviste i aktivistkinje koji su u njoj bili, ili one koji i dalje jesu, već i sve koji su se ponadali da je radnička i radikalna politika u Srbiji konačno ostvarila proboj ka političkom mejnstrimu.
Levica mora da uvidi da postoje dva pristupa građenju jedinstva: jedinstvo „odozgo“ koje nastoji da obuhvati sve postojeće snage kako bi one zajedno mogle da ostvare prevashodno parlamentarni proboj, i jedinstvo „odozdo“ koje se u najvećoj meri stvara kroz vanparlamentarnu borbu. Građenje jedinstva odozgo uvek će voditi u ćorsokake i nedopustive kompromise za levicu i neće joj pružiti oruđe uz pomoć kog ona može da se nametne kao nosilac nezavisne politike radničke klase. Suštinsko prihvatanje ovakvog pristupa od strane vođstva PRL-a jedan je od faktora koji su prouzrokovali trenutnu krizu. Nasuprot tome, uspeh dalje izgradnje levice u Srbiji zavisi od toga hoće li se najveći mogući broj aktera okrenuti građenju akcionog jedinstva odozdo. Piše Pavle Ilić.
Kako da levica u Srbiji ojača? To je pitanje koje sebi postavljaju svi oni koji se bore za pravednije društvo. Na ovim prostorima barem od ’68. postoje političke struje koje nude levu kritiku vlasti i pokušavaju da organizuju radničku klasu i druge potlačene u borbu za odbranu njihovih prava i izgradnju boljeg sveta. Ono što im je svima manje-više zajedničko jeste da do sada nisu uspele da prevaziđu svoj položaj na društvenoj margini i nametnu se kao masovni i prepoznati politički akteri.
U poslednjih desetak godina, njihova glavna strateška vizija podrazumevala je organizaciono ujedinjenje levice, odnosno stvaranje jedne strukture koja bi u sebi obuhvatila najveći mogući broj postojećih grupa i aktivnih pojedinaca, i na osnovu sopstvene uvećane mase privukla nove ljude ili one koji pokazuju skepsu zbog postojećih levičarskih kapaciteta i struktura. Implicitni ili eksplicitni cilj tih projekata bio je proboj na elektoralnoj sceni u Srbiji, jer postoji rasprostranjeno uverenje o tome da je elektoralna politika najviši, ili čak jedini „pravi“, oblik političkog delovanja. Već smo pisali o tome kako su izgledali prethodni pokušaji takvog ujedinjenja i kako se Marks21 određivao prema njima.
Namera ovog teksta je da ponudi viđenje o tome zbog čega najnoviji takav pokušaj, Partija radikalne levice, nakon šest meseci postojanja prolazi kroz relativno nagao i buran proces višestrukog cepanja, kao i da predloži drugačiji model okupljanja levih snaga i jačanja radničkog pokreta. Iako je izvesno da će PRL u nekom obliku nastaviti da postoji i u budućnosti, viđenje po kojem on nudi jedini recept za ujedinjenje celokupne levice u Srbiji (ili njenog najvećeg dela) značajno je uzdrmano.
Da li ovaj krah znači da se levica „vraća na stanje iz 2016. godine“, kao što se moglo pročitati u više navrata u diskusijama između bivših članova i članica PRL-a i onih koji su ostali u partiji? Nipošto. Pre svega jer je levica neizbežno bogatija za pet godina iskustva iz kojih je već izvukla brojne pouke. Dalje, zbog toga što su izazovi sa kojima se suočava 2021. godine u značajnoj meri drugačiji u odnosu na one od pre pola decenije i, naposletku, zbog toga što PRL nije bio jedini iskorak u smeru veće integracije koji je levica u Srbiji u međuvremenu napravila.
Međutim, ovo je trenutak u kom se nameće pitanje šta će levicu vući dalje. Marks21 smatra da odgovor na njega leži prevashodno u principu akcionog jedinstva odozdo, koji se u praksi već pokazao kao veoma uspešan. No, pre nego što ponovimo šta pod njime podrazumevamo, treba prikazati kako su se PRL i one leve snage koje su ga činile našli u trenutnoj situaciji.
Nestabilni temelji
Početkom marta, nekoliko dana nakon onlajn tribine „Srbija nije kolonija“, na kojoj su izlaganja držali Jovo Bakić i članica Predsedništva PRL-a Milena Repajić, Bakić je najavio svoje povlačenje iz PRL-a, navodeći kao razlog kritiku koju je dobio od članova rukovodstva partije na račun svog nastupa na pomenutoj tribini. U reakciji na vest o Bakićevom izlasku, član Predsedništva Ivan Zlatić insistirao je na tome da niko ne sme da bude izuzet od kritike, što je ponovljeno i u saopštenju Medijske službe PRL-a, u kojem se odgovara i na optužbe da je do raskola došlo zbog želje dela partije da obezbedi finansiranje preko veza sa Komunističkom partijom Kine.
U narednim danima kriza se produbila. Iz PRL-a je istupilo više desetina članova i članica poprilično različitih profila i usmerenja. Jedan deo njih objavio je otvoreno pismo u kom su iskazali nezadovoljstvo unutrašnjim ustrojstvom partije, naročito nedemokratskim i netransparentnim ponašanjem trenutnog vođstva, i najavili osnivanje novog pokreta.
Ovo osipanje članstva odraz je višestrukih podela usađenih u strukturu PRL-a koje su direktno prouzrokovale i veoma dug proces pripreme osnivačkog kongresa (od leta 2019. do leta 2020. godine) i koje vođstvo partije u konačnici nije uspelo da prevaziđe ili u dovoljnoj meri ublaži.
Uzrok tih podela može se naći u jednoj od ideja vodilja PRL-a kao projekta ujedinjenja levice. Prema toj ideji, prikupljanje ljudstva je prvi korak koji nužno prethodi pokretanju zajedničke političke akcije, umesto da iz njega izrasta. Još bitnije, prikupljanje ljudstva dolazi i pre diskusije čiji bi cilj bio razvijanje jasne strateške ideje o fokusu i prioritetima političke aktivnosti. Proces određivanja strategije trebalo je da bude zasnovan na unutarpartijskim raspravama između različitih struktura i pojedinaca nakon što se oni uključe u partiju, umesto da konkretna strategija bude osnova za privlačenje različitih pojedinaca i grupa, a njeno prihvatanje kriterijum za njihov prijem. Ovo je ujedno bio i glavni razlog zbog kog se Marks21 na leto 2018. godine povukao iz procesa koji će dve godine kasnije dovesti do formiranja PRL-a.
Pored toga, različiti akteri od kojih je partija u septembru/oktobru prošle godine nastala imali su veoma ograničeno iskustvo međusobne saradnje u prošlosti. Ne samo to, već su njihove pređašnje aktivnosti često bile nespojive, što je pretvorilo čak i potencijalni proces unutarpartijskog dijaloga u faktor dezintegracije. Kao što smo već pisali, stanje stalne unutarpartijske borbe konstantno je odvlačilo pažnju i snagu velikog broja članova i članica koji su se u PRL uključili u želji da grade radnički pokret i suštinski smanjilo zajedničke kapacitete čitave levice da reaguje ka spolja i interveniše u borbe koje su se odvijale van redova naših organizacija.
O kojim se sve akterima radilo? Pre svega, PRL je nastao tako što je vođstvo Socijaldemokratske unije (SDU), stranke koja postoji od devedesetih godina i koja je u poslednjih nekoliko godina značajno skrenula ulevo, odlučilo da otvori vrata partije za sve zainteresovane i pozove ih da pomognu u procesu transformacije njenih struktura i programa. No, bez obzira na to, stare strukture i odbori SDU-a (na prvom mestu u Beogradu, Pirotu i Zrenjaninu) činili su i nastavljaju da čine relativno koherentnu struju koja nastoji da održi kontinuitet sa politikom stranke od pre 2020. godine. Stare strukture su predstavljale svojevrsni „centar“ u trenutku nastanka nove partije.
Glavnu snagu desno od ove struje činili su ostaci nekadašnjeg Levog samita Srbije, jednog od prvih pokušaja organizacionog ujedinjenja različitih levih aktera, koji je od 2016. godine suštinski mrtva koalicija sačinjena skoro isključivo od levih nevladinih organizacija koje svoje aktivnosti zasnivaju na projektima finansiranim od strane različitih, mahom inostranih, fondova.
Treću struju, levo krilo partije, činilo je mnoštvo pojedinaca i neformalnih grupa, mahom lociranih izvan Beograda, koji su u politiku ušli kroz borbene inicijative poput Studentskog pokreta Novi Sad, „aprilskih protesta“ 2017. godine ili Združene akcije Krov nad glavom. Drugi bitan element te struje bili su i brojni borbeni radnici i radnice uključeni u borbe u sektorima trgovine, železnica i pošte koje je partija uspela da privuče.
Svojevrsni zasebni entitet u partiji bio je i Jovo Bakić koji je u različitim trenucima stajao uz pozicije različitih struja u partiji i, prema sopstvenim rečima, nastojao da ih „miri“. Njega je u partiju pratio i izvestan broj istomišljenika i istomišljenica, na prvom mestu iz Požarevca, koji su 2019. godine istupili iz Građanskog fronta, labave koalicije lokalnih pokreta na čijem čelu se nalazi Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“.
Dalje, relativno brojnu, ali poprilično neuticajnu i nekoherentnu grupaciju predstavlja i pasivno članstvo nevezano za bilo koju od navedenih struktura, među koje se ubrajaju pojedinci koji su za krizu u partiji saznali preko društvenih mreža i nezadovoljstvo tom činjenicom poslednjih dana iskazivali na onlajn diskusionim grupama PRL-a.
Naposletku, izvesno je da u dubini partije leže i malobrojne ideološki određenije strukture koje PRL tumače kao poligon za širenje sopstvenih krajnje marginalnih ideja. Među njima vredi pomenuti Crvenu pravdu, ćeliju staljinista koja je igrala bitnu, mada ne naročito vidljivu ulogu u trenutnom procesu podela.
Dodatni izazov partijskom jedinstvu predstavljala je i činjenica da je PRL okupio inicijative iz brojnih gradova i mesta u zemlji koje ranije nisu imale iskustva zajedničkog rada, a da se vođstvo organizacije nije pokazalo sposobnim da ustanovi jedinstvenu partijsku liniju i uspostavi mehanizam uz pomoć kog bi osiguralo da se ona sprovodi u svim odborima partije.
Budući da je u trenutku samog kongresa postalo jasno da će unutrašnji sukob različitih struja, pre svega levog i desnog krila, biti uzidan u temelj nove partije, ne čudi to da su mnogi pojedinci i strukture pokazali sklonost ka pomiriteljskim pozicijama, nevezano za samog Bakića. Štaviše, samo ime Partija radikalne levice usvojeno je kao kompromisno rešenje između predloga levog (Radnička partija) i desnog krila (Partija demokratskog socijalizma/Nova levica).
Uprkos tome, eksplicitnom zabranom postojanja frakcija osnivački kongres ustoličio je odbijanje da se o političkim razlikama unutar partije otvoreno raspravlja mimo centralnih organa, bez obzira na to što su svi prisutni znali da partija sadrži makar dve međusobno suprotstavljene struje. Kako to odbijanje, tako i pomenuta nevoljnost vođstva da nametne jasnu liniju posledica su suštinski elektoralističke logike koja se može videti u svakoj partiji širokog tipa. Članstvu i različitim odborima manje-više je dopušteno da se većinu vremena posvećuju onim inicijativama koje smatraju bitnim. Izostanak jasne linije maskira se vrednošću „pluralizma“ zbog toga što upravo realno ili željeno učešće na izborima predstavlja faktor integracije takve partije. U toku kampanje, od čitave partijske mašinerije i od svakog člana i članice očekuje se da što bolji izborni rezultat partije posmatraju kao prioritetni cilj. Po završetku izbornog ciklusa, vođstvo se fokusira na pripremu za sledeće izborne izazove, a širokom članstvu ponovo se daju odrešene ruke da eventualno nezadovoljstvo takvim pristupom ublažava nefokusiranim intervencijama u socijalne borbe.
Istina, PRL nije uspeo da doživi svoje prve izbore i održi na okupu prvobitnu lepezu različitih struja, ali ovakav razvoj karakterisao je sve projekte šireg levog ujedinjenja u regionu u proteklih desetak godina (Levica u Sloveniji, Levica u Makedoniji, Radnička fronta u Hrvatskoj) i sve ukazuje na to da se na sličan način odvijao i u Srbiji.
Dakle, PRL ne samo što nije uspeo da izgradi strukturu koja bi mu omogućila da se nosi sa sukobom svog levog i desnog krila i neusaglašenošću svih ostalih struja, već prvu fazu svog postojanja završava tako što je jedina značajna struja koja u celosti ostaje u partiji „centar“ sačinjen od bivšeg SDU-a. Uz njega, tu su još i levi odbori u Novom Sadu i Subotici koji sigurno s nelagodom posmatraju trenutni odliv članstva, naročito nemalog broja predanih boraca i borkinja usmerenih ka i ukorenjenih u radničkoj klasi. Budućnost PRL-a i smer u kome će se partija kretati umnogome zavise od toga kakve će poteze povlačiti ovi odbori.
Finansije, finansije
Nužno je osvrnuti se i na pitanje finansiranja političke aktivnosti, jer upravo novac, odnosno pribavljanje finansijskih sredstava za partiju, predstavlja jedan od elemenata trenutnog konflikta koji se najviše potencira, ali koji je ujedno i najpodložniji spinovima – kako zlonamernim, tako i onim koji nastaju kao posledica gluvih telefona.
Bez želje da na bilo koji način doprinosimo širenju neproverenih glasina, postoje dva elementa vezana za principe finansiranja socijalističkih aktivnosti koje je nužno rasvetliti. Prvi se odnosi na viđenje novca kao nužnog preduslova i glavnog faktora uspešne političke aktivnosti. Još osuđena na to da postoji na društvenoj margini, levica sanja o tome da raspolaže „ozbiljnim sredstvima“ koja bi joj omogućila da izniveliše teren takmičenja sa buržoaskim partijama (odnosno parlamentarnu i izbornu arenu) i onda ih glatko pobedi pukom superiornošću svojih argumenata i analize. Drugi oblik istog argumenta je i manična želja da levica „dobije prostor“ u medijima i krene da gradi javne profile sopstvenih „stručnjaka“ i „komentatora“.
Problem sa ovakvim posmatranjem političkog polja kao svojevrsnog „tržišta ideja“ jeste u tome što je ono u potpunosti idealističko i u suštini stvari liberalno. Levica čija se strategija u značajnoj meri zasniva na tome da poboljša svoje kapacitete da se takmiči sa buržoaskim partijama na buržoaskom terenu (elektoralizam) previđa centralnu važnost klasne borbe.
Slučaj PRL-a adekvatno ilustruje ovaj problem u praksi. Naime, glavni argument u prilog tome da se PRL kao nova partija nakalemi na postojeću strukturu SDU-a ticao se toga da formalno osnivanje nove partije prema važećem zakonu zahteva ozbiljan novac. Međutim, kao što smo pokazali, strukture nasleđene iz vremena SDU-a bile su jedan od faktora koji je dodatno komplikovao unutrašnju strukturu nove partije i otežavao prevazilaženje sukoba. Takođe, ni ušteda novca na registraciji, niti to što je PRL imao formalni status partije nije se pokazalo kao dovoljna kontrateža strukturnoj podeljenosti.
Drugi element direktno se nadovezuje na pomenuto, ali dodatno ilustruje ograničenost političke vizije koja je pokretala pre svega desno krilo PRL-a, mada ne samo njega. Ukratko rečeno, finansijska podrška veoma je rečit politički gest i ona vezuje primaoca novca za onoga koji novac daje (i obrnuto). Nije li onda indikativno to da nijedan projekat formalnog organizacionog ujedinjenja levice, uključujući PRL, nije pokušao da svoje, nemojmo se zavaravati, poprilično skromne finansijske potrebe pokriva tako što će prikupljati sredstva od simpatizera i simpatizerki i/ili drugarskih organizacija radničke klase, na prvom mestu sindikata? Već se može očekivati kontraargument da je tako nešto nemoguće i da se bez fondova ili velikih donatora ne može, ali on se da osporiti ispitivanjem, recimo, načina na koji Združena akcija Krov nad glavom ili Solidarna kuhinja uspevaju da finansiraju ne samo svoje tekuće troškove već i relativno ambiciozne projekte humanitarne pomoći.
Model koji donosi pobede
Kad smo već kod Krova nad glavom i Solidarne kuhinje, ove dve inicijative deo su jako bitnog procesa koji teče u kontinuitetu otprilike od 2016. godine, a koji je u poslednjih godinu i po dana ostao zaglušen šumom oko organizacionog ujedinjenja levice. I jedna i druga inicijativa, kao i nebrojene druge intervencije levice u različite pokrete predstavljaju primere akcionog jedinstva levice odozdo. Pomenimo antifašističke akcije (poput Čaja solidarnosti), Levi blok na protestima „1 od 5 miliona“, ili izvorno levo akciono jedinstvo ostvareno na „aprilskim protestima“ 2017. godine koje je naučilo značajan broj ljudi u kojoj meri jasan cilj i snažna vera u ispravnost i relevantnost naše poruke mogu da nam omoguće da potiskujemo ekstremnu desnicu i namećemo leve ideje u širokim pokretima u kojima nismo okruženi isključivo istomišljenicima.
Dakle, upravo se akciono jedinstvo levice u praksi pokazalo kao najefikasniji način da se postigne to žarko priželjkivano jačanje levice. Da se levi argumenti probiju, leve strategije i taktike testiraju u praksi i veći broj ljudi uključi u borbu. Akciono jedinstvo omogućava nam da se fokusiramo na one konkretne zadatke i ciljeve oko kojih se slažemo, ne zahtevajući od nas da zanemarujemo realne strateške i taktičke razlike koje postoje među organizacijama. U najboljim slučajevima, to znači da se ideološka tenzija između različitih linija prevodi u principijelne diskusije u kojima je daleko lakše utvrditi političku odgovornost različitih aktera, što pak utiče na to da organizacije same moraju da poboljšavaju sopstvenu praksu kako bi odgovarale na potrebe trenutka i borile se za sprovođenje sopstvene strategije.
Nažalost, za svaki primer uspešnog akcionog jedinstva levice, postoji i primer tendencija ka veštačkoj homogenizaciji ideoloških stavova i prikazivanju organizacionih razlika i, uopšte, različitih organizacija, kao faktora rasipanja i konfuzije. To se desilo u Levom samitu Srbije, u „7 zahteva“, u nebrojenim studentskim pokretima, u Krovu nad glavom, naposletku i u procesu formiranja PRL-a. U najvećem broju pomenutih slučajeva, pritisak ka brisanju različitih linija ili protivljenje njihovom formalnom priznavanju dolazili su od manje-više istih aktera.
Zabadanje glave u pesak pred vrlo realnim strateškim i taktičkim razlikama dovodi do toga da one, umesto da budu pokretač strateške diskusije u frontovima i nešto što ih gura napred, ili zgasnu, tako što se bilo ko ko se ne slaže sa dominantnom linijom u datom trenutku povlači pa inicijative postaju malokrvne, ili se pritisak neadresiranih razlika povećava dok ne dođe do eksplozije.
Korak dalje
Pod uslovom da izvučemo ispravne lekcije iz svih navedenih iskustava:
- to da naša snaga i potencijal leže u akcionom jedinstvu odozdo oko konkretnih pitanja, a ne u traganju za organizacionim formama koje bi mogle da spoje nepomirljivo suprotstavljene linije u pokretu, naročito ne zarad glavnog cilja proboja na teren „visoke politike“;
- to da u političkom delovanju moramo da se usredsredimo na realne društvene pokrete i borbe, pre svega one u kojima je radnička klasa glavni akter, i neustrašivo intervenišemo u njih;
- to da otvorena i iskrena debata o teorijskim, strateškim i taktičkim razlikama može samo da pogoduje jačanju levice i podizanju njenog opšteg političkog nivoa, i
- to da u našoj vrsti politike ne postoje prečice,
imaćemo daleko moćniju osnovu za dalju izgradnju nego što bi to mogla biti bilo koja pojedinačna organizacija.
Osnova i poligona za saradnju ima poprilično i na nekima se već radi: od borbi za javno zdravstvo i prava zdravstvenih radnica i radnika, koja uključuje inicijative poput „Ujedinjeni protiv kovida“ ili „Zaustavimo privatizaciju Apoteka Beograd“, preko ključne i uzavrele borbe za prava radnika na internetu, inicijative za neradnu nedelju u trgovini, potrebe da se ožive sindikati i zaustavi trend pada sindikalne organizovanosti, do sve mnogobrojnijeg i borbenijeg ekološkog pokreta u Srbiji, ženskog i LGB oslobođenja… Pored ovih inicijativa, borbena levica morala bi da gradi akciono jedinstvo i oko brojnih drugih bitnih pitanja, kao što su borba protiv širenja uticaja NATO-a na Balkanu, antifašizam ili druge slične aktivnosti koje bi joj omogućile da širi mreže saradnje i tako uključuje i leve aktere iz drugih zemalja u regionu.
Prednost modela akcionog jedinstva ogleda se i u tome što:
- ostavlja autonomiju svakom akteru da se bavi onim pitanjima koja smatra prioritetnim i koja se uklapaju u njegovu stratešku viziju;
- zasniva odnose između organizacija i pojedinaca na konkretnim aktivnostima koje moraju da daju opipljive rezultate, što rađa kulturu političke odgovornosti prema sopstvenoj i prema partnerskim organizacijama;
- dovodi do testiranja različitih linija u praksi, izlažući veliki broj aktivista i aktivistkinja potrebi da o njima aktivno razmišljaju i sprovode ih u delo, što na srednji rok postavlja daleko zdravije temelje i za organizaciono ujedinjenje i širenje;
- pruža levici mogućnost da obavlja funkciju integracije različitih konkretnih borbi i razvija svoju nacionalnu strategiju na osnovu realnih iskustava u različitim borbama, pre nego na proizvoljnim učitavanjima.
Jer, u suštini, ono što će odrediti da li će radnička klasa osvojiti određenu pobedu – bilo u konkretnom štrajku, bilo u samoj revoluciji – nije to koliko ljudi je učlanjeno u organizaciju A, B ili C, već šta sama radnička klasa i socijalisti i socijalistkinje rade u bilo kom datom trenutku: koju strategiju sprovode i kako šire broj ljudi uključenih u borbu.
Odgovornost leži na celoj levici; na svim postojećim organizacijama, uključujući i PRL i drugove i drugarice koji su partiju napustili, da ulože zajedničke snage u izgradnju frontova oko realnih borbi. Društvena kriza u kojoj se nalazimo na svim nivoima, od planetarnog do lokalnog, otvara nam mogućnosti koje smo donedavno mogli samo da sanjamo. Cena koju ćemo platiti ako ne budemo dorasli zadatku je ogromna, ali su pobede koje u suprotnom možemo da ostvarimo nemerljivo veće.