Džon Malen, revolucionarni socijalista baziran u Parizu, izveštava o rezultatima prvog kruga predsedničkih izbora u Francuskoj, šta oni znače za levicu i kako voditi borbu protiv fašističke pretnje i ekstremnog centra kao lažne alternative desnici. Tekst je originalno objavljen na sajtu britanske organizacije Counterfire.
Kako pristižu rezultati prvog kruga predsedničkih izbora, slika postaje sve jasnija. Brojke koje ovde navodim bile su dostupne nakon što je obrađeno 97 odsto glasova.
U Francuskoj se skoro 49 miliona odraslih s pravom glasa upisalo u birački spisak. Dva i po miliona drugih nisu našli za shodno da se registruju, dok stanovnicima/ama Francuske koji nemaju francusko državljanstvo to nije ni omogućeno.
Na dan izbora, desetog aprila, 12 miliona ljudi ostalo je kod kuće – pretežno mladih i/ili iz radničke klase. Preostalih 35 i po miliona izašlo je na izbore.
Među njima, devet i po miliona glasalo je za Emanuela Makrona; osam miliona za Marin le Pen; sedam i po miliona za kandidata „Nepokornih“ (La France Insoumise, FI), Žan-Lika Melanšona; dva i po miliona za drugog fašističkog kandidata (pored Le Pen), Erika Zemura; milion i po za kandidatkinju tradicionalne desnice (Republikanaca), Valeri Pekres.
Uz to, 600.000 glasova otišlo je kandidatkinji Socijalističke partije, An Hidalgo; 800.000 glasova kandidatu Komunističke partije, Fabijenu Ruselu; milion i po glasova kandidatu Zelenih, Janiku Žadou; a 450.000 glasova dvoma trockističkim kandidatima (uzetim zajedno).
Na delu je, dakle, politička polarizacija – dolazi do urušavanja tradicionalnih partija levice i desnice (levog i desnog centra), uz istovremeni proboj kako krajnje desnice tako i radikalne levice.
Za odličan rezultat „Nepokornih“ (22 odsto glasova) zaslužni su kako Melanšonov radikalni program, tako i činjenica da je pokret (oko FI) uspeo da izgradi široki savez snaga, među kojima su samoorganizovane antirasističke grupe, ljudi iz ATTAC-a (organizacije nastale u okviru antiglobalističkog pokreta krajem devedesetih), delovi revolucionarne levice i levog krila Socijalističke partije. Mnogi od njih imaju ozbiljna neslaganja sa FI po raznim pitanjima, ali su znali da bi neprolazak fašista u drugi krug izbora predstavljao veliki korak napred.
Melanšon je imao izuzetnu kampanju. Bila je to nesumnjivo najuzbudljivija predizborna kampanja radikalne levice u poslednjih nekoliko decenija, zasnovana na najradikalnijem programu barem još od 1981. godine. Zahvaljujući neverovatnoj borbenosti i klasnoj osvešćenosti radnika i radnica tokom poslednje dve decenije, u Francuskoj je došlo do preporoda levog reformizma kao masovnog pokreta sa ustaničkom dimenzijom; u njegovom središtu je FI, nova organizacija koja će u predstojećim godinama igrati ključnu ulogu u levoj politici.
Nakon energičnih masovnih skupova i dosad nezapamćenog intenziteta akcija „od vrata do vrata“, objavljen je niz apela da se glasa za Melanšona; apeli su potekli od više stotina univerzitetskih predavača/ica, zatim od Žutih prsluka, muslimanskih aktivista/kinja i brojnih drugih. Delovi mladokomunističkog pokreta (MJCF) i nekoliko uticajnih ličnosti s levog krila Socijalističke partije javno su iskazali svoju podršku Melanšonu, kao i izuzetan broj anarhista/kinja.
Oni delovi levice (Komunistička partija i krajnja levica) koji nisu pozvali ljude da glasaju za Melanšona – da li zbog uskih partijskih interesa ili iz nerazumevanja šire političke situacije – nesumnjivo će platiti cenu, dok će FI ostati dominantna snaga na dinamičnoj francuskoj levici u narednih nekoliko godina. Mislim da je odluka dve najveće revolucionarne grupacije, Nove antikapitalističke partije (NPA) i Radničke borbe (Lutte Ouvrière, LO), da na izbore izađu sa svojim kandidatima i tako se suprotstave Melanšonu, predstavljala veliku grešku i da će imati posledice. Premda je nužno zadržati nezavisnu marksističku poziciju, ta pozicija se mora čuti tamo gde se nalazi većina aktivista i aktivistkinja radikalne levice. Da su se NPA i LO opredelile za kritičku podršku Melanšonu, istovremeno dajući konstruktivan doprinos ključnim diskusijama o strategiji i političkoj perspektivi, ne samo da bi marksisti/kinje bili u daleko uticajnoj poziciji, već bi se i Melanšon, umesto Marin le Pen, obreo u drugom krugu.
Tako se sada suočavamo sa izborom između „malog Tačera“ Makrona i fašistkinje Le Pen.
Pre pet godina, pritisak da se glasa za Makrona „kako bi se zaustavili fašisti“ bio je ogroman. Na levici se vodila oštra polemika između dva izborna kruga. Krajnji rezultat te 2017. bio je 66 prema 34 odsto za Makrona; on je osvojio 21 milion glasova, naspram deset i po, koliko je osvojila Le Pen. Dvanaest miliona birača ostalo je kod kuće, a tri miliona su poništila listiće.
Melanšon je tada pokazao razumevanje i za one koji su glasali za Makrona kako bi sprečili pobedu Le Pen, i za one koji su bojkotovali drugi krug izbora. To odbijanje da bira između dva zla naišlo je na žestoke napade iz različitih krugova, koji su ga optužili da „toleriše fašizam“.
Situacija je sada komplikovanija. Ljudima je jasno da je pet godina Makronove vladavine zapravo ojačalo krajnju desnicu. Suočen sa ogromnim pritiskom masovnih štrajkova i pokreta Žutih prsluka, Makron je sve više i više posezao za islamofobijom kao korisnim sredstvom diverzije. Pozivajući se na prošle godine usvojene zakone „protiv separatizma“, zabranio je čitav niz organizacija koje brane muslimane/ke, a nedavno i jednu od vodećih propalestinskih kampanja. Ove rasističke mere su, u kombinaciji sa bespoštednom neoliberalnom agendom, značajno ohrabrile krajnju desnicu. Melanšon je potpuno u pravu kada kaže da „nadmetanje između Makrona i Le Pen nije duel, već duet!“
Ankete predviđaju tesan rezultat u drugom krugu, mada lično očekujem da će Makron pobediti.
Ključno je da ne podlegnemo manihejskom sentimentu između, s jedne strane, onih koji će nevoljno glasati za Makrona i, s druge strane, onih koji će bojkotovati drugi krug ili poništiti listiće.
Lično smatram da nije opravdano glasati za Makrona. Međutim, najbolja stvar koju bismo mogli da uradimo u naredne dve nedelje jeste da organizujemo antifašističke mobilizacije, koje će na jednom mestu okupiti sve ljude koji se protive Le Pen, bilo da nameravaju da glasaju za Makrona ili ne. Prve takve demonstracije sazvane su za subotu, 16. april.
Parlamentarni izbori u junu biće prilika da ojačamo prisustvo FI u parlamentu i da dalje gradimo ovaj novi pokret koji, uprkos današnjem porazu, tolikim ljudima uliva nadu.