Proboj zeleno-leve koalicije u Zagrebu može poslužiti kao inspiracija za sličan proboj i u Beogradu. Ipak, ovaj uspeh nije lišen i velikih opasnosti. Osvrt na rezultate prvog kruga lokalnih izbora u Hrvatskoj piše Vladimir Unkovski-Korica.
Na lokalnim izborima u Hrvatskoj dogodio se politički zemljotres. Najznačajniji rezultat ostvarila je zeleno-leva koalicija u Zagrebu, okupljena oko platforme „Možemo!“, koja se već nakon prvog kruga izbora nalazi na pragu vlasti.
Naime, njen kandidat za gradonačelnika Zagreba, Tomislav Tomašević, osvojio je 45,15 odsto glasova u prvom krugu. Skupštinska lista „Možemo!“ osvojila je ubedljivo najviše glasova i u trci za gradsku skupštinu – 40,83 odsto, što je više nego naredne četiri liste skupa.
Glavna snaga iza ove liste je platforma „Zagreb je NAŠ!“, koja se na nacionalnom nivou isprofilisala oformivši platformu „Možemo!“ za izbore 2019. godine. „Zagreb je NAŠ!“ je zvanično nastao dve godine ranije, okupivši različite aktere, mahom sa lokalne NVO aktivističke scene, koji su se istakli učešćem u borbama protiv džentrifikacije i privatizacije javnog prostora i infrastrukture. Ideološki gledano, u pitanju je šarenolika platforma, koja okuplja struje od „ekosocijalista“ do „levih liberala“.
Na lokalnim izborima 2017. godine, „Zagreb je NAŠ!“ se kandidovao zajedno sa drugim zelenim i/ili levo orijentisanim opcijama, uključujući Radničku frontu i Novu ljevicu. Zajednička lista tada je osvojila 8 odsto. Nakon toga su usledili evropski i parlamentarni izbori, a na ovim drugim lista je osvojila 7 odsto.
Koalicija je uspela da, po prvi put nakon više decenija, u javni diskurs progura pitanja poput smanjenja društvene nejednakosti i ekološke održivosti. Rasla je i na račun socijal-liberalnog SDP-a, koji i inače deluje bezidejno kada su u pitanju velika pitanja današnjice.
Uz to, koalicija se služila radikalnim parolama, poput one da je „jednom nogom na ulici, a drugom u institucijama“.
Ta ideja je u proteklom periodu postala dosta rasprostranjena na radikalnoj levici. Jednu njenu varijantu artikulisao je predsednik brazilske Radničke partije (PT), Olivio Dutra, rekavši da je „jednom nogom u borbi, drugom u parlamentu“; čelnici grčke Sirize su pak pričali o tome da čak „80 odsto promena ne može da dođe od strane vlasti“.
Pa ipak, kada su se i same našle na vlasti, obe partije napravile su duboke kompromise sa vladajućim strukturima, koje su onemogućile ispunjenje njihovih progresivnih programa i razočarale dobar deo njihovog glasačkog tela.
Kako će se stvar odvijati sa „Možemo!“ zavisi od mnoštva faktora, ali je očigledno da je već prihvatio određeni nivo deradikalizacije kada je zimus došlo do otvorenog raskida sa Radničkom frontom (RF). RF je na ove izbore izašla samostalno i, sa izuzetkom Erduta, gde je njen kandidat Dragan Nemet osvojio 6,89 odsto, nije ostvarila zapaženije rezultate. U Rijeci i Puli, koje su bile fokusi RF-ove kampanje, stranka nije uspela da pređe cenzus od 5 odsto.
„Možemo!“ će u Zagrebu biti suočen sa ozbiljnim izazovima. Za početak, Zagreb je prethodnih dvadeset godina bio pod korumpiranom vlašću Milana Bandića, čija je nedavna smrt ostavila politički vakuum koji je delom odgovoran za ovako dramatičan proboj zeleno-leve koalicije.
Interesi krupnog kapitala u glavnom gradu, kao i manevrisanje unutar gradske uprave svakako će predstavljati nezanemarljivu prepreku promenama politike u Zagrebu.
Tu su i drugi izazovi. Radikalna desnica Miroslava Škora ostvarila je dobar rezultat u Zagrebu i već je najavila rat „novoj levici“, koja se mahom i dalje nalazi u većim gradovima.
Korišćenje ideje „kulturnih ratova“ protiv „urbanih elita koje je kupio finansijski kapital“, a preko grbače „obespravljenog hrvatskog naroda“, svakako će imati mobilizacioni potencijal.
Takođe, to kako će se RF i drugi levi akteri postaviti spram uspeha liste „Možemo!“ u Zagrebu bitno će uticati na dalji tok stvari.
Ukoliko levica bude uspevala da radikalizuje borbe na horizontu i da u njih unosi klasnu politiku, dobre su šanse da će njen uticaj u samim pokretima da raste.
Sasvim je izvesno da će uspeh i izazovi sa kojima se suočava ova nova politička snaga u Hrvatskoj biti faktor i na našoj političkoj sceni. Pokret „Ne davimo Beograd“ će, u susret lokalnim izborima u Srbiji 2022. godine, verovatno nastojati da se dodatno politički isprofiliše i pokuša da ponovi uspeh svojih zagrebačkih kolega.
Bila bi greška, međutim, razmatrati ove procese isključivo kroz elektoralnu prizmu. Mnoga pitanja – od zelenih površina u Beogradu, preko političkog klijentelizma i korupcije, do društvenih nejednakosti – od suštinskog su značaja van elektoralnih ciklusa.
Izgradnja na Makišu – koja bi potencijalno mogla da ugrozi vodosnabdevanje čitavog Beograda – primer je problema koji bi mogao da bukne, bez obzira na to što su Karići (ali ne i drugi investitori) navodno odustali od izgradnje početkom ove godine.
Levica može i mora da se angažuje oko takvih pitanja. Ako zagrebački rezultati nešto nedvosmisleno pokazuju, to je da parazitski režimi koji dugo preživljavaju na račun stanovništva mogu brzo i da krahiraju. To otvara vrata raznim snagama koje se bore za javno dobro, javni interes i protiv društvenih nejednakosti.