Više stotina penzionerki i penzionera okupilo se juče u podne na Trgu Nikole Pašića kako bi iskazali protest i nezadovoljstvo drastičnim pogoršavanjem svog materijalnog položaja poslednjih nekoliko godina. Protest pod sloganom „Stavimo tačku na pljačku“ organizovali su Udruženje sindikata penzionera Srbije i Udruženje sindikata penzionisanih vojnih lica Srbije zbog toga što se Ustavni sud već dve godine ne oglašava povodom inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija, kojim su sve penzije iznad 25.000 dinara umanjene.
Problemi sa kojima se penzionerke i penzioneri suočavaju neodvojiv su deo šireg društvenog konteksta Srbije. Naime, Vlada godinama unazad sprovodi tzv. mere „štednje“ koje predstavljaju sastavni deo (neoliberalnog) kapitalističkog načina reprodukcije društvenog života. U sklopu tih mera najstarijim pripadnicima/ama društva 2014. godine umanjene su penzije, mimo zakonskog i ustavnog okvira, zbog čega su već nekoliko puta izlazili na proteste. „Penzije su stečeno pravo i ne smeju se smanjivati“, moglo se više puta čuti od onih koji su se na protestu obratili okupljenima i govorili o neustavnosti vladinih postupaka.
Kritike na račun nosilaca vlasti nizale su se na transparentima: „Vratite otete penzije“, „Gde su pare penzionera“, „Vlast gazi Ustav“, „Dosta laži“, „Tačka na pljačku penzionera“… Neki od transparenata ukazivali su na povezanost loših ekonomskih uslova života penzionera/ki i drugih društvenih problema – takav je bio natpis koji se direktno ticao predstojećih gradskih izbora: „Siniša uništio Beograd“.
Na protest su došli i članice i članovi hora Naša pjesma, koji su veoma prijatno iznenadili okupljene izvedbama radničkih i revolucionarnih pesama, te ih podstakli da se spontano priključe pevanju. Među okupljenima bili su i predstavnici/e Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“, koji su nakon protesta zajedno sa penzionerkama i penzionerima šetali do zgrade Predsedništva Srbije i Ustavnog suda.
Urušavanje materijalnog položaja penzionera/ki ne može se i ne sme se sagledavati odvojeno od ostalih problema sa kojima se društvo suočava pod pritiskom neoliberalnih ekonomskih politika. Posledice ovih politika najdublje oseća radnička klasa – zato je neophodno ujediniti pojedinačne proteste različitih deprivilegovanih društvenih grupa i uspostaviti široki radikalni front u borbi protiv kapitalističkog načina proizvodnje.