Vladimir Jevtić iz Bajine Bašte piše o najnovijem pokušaju domaćih elita da srozaju socijalna prava i standard građana, koji deluje više kao putovanje u prošlost nego u obećanu budućnost.
Ustavni sud Srbije je proglasio diskriminatorskim član kojim se zakonom o racionalizaciji broja zaposlenih u javnom sektoru, mogućnost odlaska žena u prevremenu penziju, pretvara u prinudu i time zvanično potvrdio da je aktuelna vlada Srbije, prinuđena da pod pritiskom MMF i ostalih gospodara našeg novca, gazi sve domaće i međunarodne odredbe o zaštiti socijalnih i ljudskih prava, za koja smo se nadali da su zauvek stečena i nedodirljiva.
Naime, kada jedna vlada, da bi udovoljila diktatu krupnog kapitala, posegne za rodnom diskriminacijom, tako očiglednom i neskrivenom, kao u ovom slučaju prinudnog prevremenog penzionisanja žena u javnom sektoru, postaje savršeno jasno da takva vlada jeste zapravo samo servis za realizaciju interesa krupnog kapitala na jednom prostoru. Ovo se samo vrlo uslovno može nazvati državom, pošto je izgubilo ekonomski suverenitet, kao osnovnu kategoriju pojma suvereniteta, kojim je država suštinski određena. Politika Vučićeve vlade, pored tabloidizacije svega živog i mrtvog u ovoj zemlji, konačno dovršava proces ragradnje društvenog i institucionalnog okvira srbijanskog društva, vraćajući ga u predpolitički period, na način da politika postaje posao privilegovanih na svim nivoima, od mesne zajednice, opštine, grada do republike, dok građani, sluđeni rijalitijima i tabloidima, sve očajniji u grčevitoj borbi za preživljavanje, gube i najmanji interes za bavljenje politikom.
Paralelno, dovršava se proces vraćanja društva u predmoderno doba, u kome su materijalni resursi bili pod kontrolom onih koji su se politikom i bavili, dok se većina stanovništva, posmatrala, ne kao građani države, ili ljudi koji imaju određena prava, već isključivo kao ekonomska kategorija, kao izvor poreskih prihoda, te su se prema njima tako i odnosili.
Takvo gledište u prošlosti, nije poznavalo javno zdravstvo, školstvo, javnu kulturu i socijalnu zaštitu, tako da se uloga države zaista svodila na instrument sile, „noćnog čuvara privatne svojine“ kako su je videli klasični liberalni ekonomisti. Razvoj ideje moderne države kao servisa građana koji u njoj žive, a time i širenje uloge države u pravcu omogućavanja kvalitetnijeg života svom stanovništvu, teško se probijao kroz silne barijere, koje su bogati i moćni predstavljali pred narode Evrope tokom 19 i 20 veka, teško se odričući pozicija na kojima su raspolagali bogatstvima, nauštrb bede ogromnih masa stanovništva.
Danas u Srbiji, kao i širom Evrope, dovršava se gore navedeni retrogradni proces povratka društva u period pre Francuske revolucije, sa unekoliko izmenjenim ideološkim formama, pošto je feudalizam moć opravdavao „plemenitim poreklom“ i „božjim poslanjem“, dok ga kapitalizam opravdava „sposobnošću“ i „snalaženjem u tržišnim uslovima“. Vučićeva vlada je samo poslednja u nizu tzv. „reformskih“ vlada, koje su sistematski urušavale sistem u zemlji, omogućujući krupnom kapitalu, raznoraznog porekla i strukture, da preuzme kontrolu nad ekonomskim resursima. One su razarale ostatke domaće privrede, kako bi otvorile tržište za domaće i inostrane poslovne i finansijske špekulante, a uvozničkim lobijima omogućile da isisaju poslednje ostatke vrednosti, koje se nekako skrpe kod domaćeg stanovništva.
Cirkus koji se dešava u javnim službama na svim nivoima, dovodi do brzog i naglog pada kvaliteta obrazovanja, zdravstva, kulture i socijalne zaštite, u skladu sa idejom kojom se izgleda, rukovodi krupni kapital, a to je da su ovi javni izdaci, koji čine suštinu moderne države, zapravo nepotrebni trošak, koji treba maksimalno skresati.
Današnja država Srbija sve se više svodi na jednu policijsku zajednicu, u kojoj saobraćajna policija postoji kao nezavistan i nezasit entitet, usmeren ka večito neispravnim vozačima oldtajmera, koji još uvek dominiraju našim ruiniranim putevima. Razne finansijske, tržišne i komunalne policije su tu, da uguše svako eventualno ugrožavanje monopolskih pozicija i interesa nosilaca političke i ekonomske moći.
Tu je i svojevrsna politička policija u vidu stranačkih struktura, kao jedine mogućnosti za društvenu afirmaciju, te medijska pretnja u vidu tabloida, koji neposlušnog pojedinca mogu provući kroz takvo medijsko blato, da ga ne mogu više oprati ni Dunav ni Sava. Budalasti igrokazi, poput utakmice sa Albanijom, sukoba sa Milanovićem…. koji nam se iz dana u dan priređuju, teško mogu sakriti tužnu činjenicu da se, po pitanju uređenja i funkcionisanju države i društva, nalazimo na kraju jednog dugog regresivnog putovanja iz 21. u 19. vek.